Старац Пајсије Светогорац упозорио нас је на време у коме живимо: Зло више не ради из мрака – оно је изашло на сцену и отворено диригује. Данас се деца заводе брже и јаче него икад, а онима који вуку конце нису свете ни породица ни отаџбина. Резултат је страшан: многи млади уместо Христа за вођу имају рогатог ђавола.
Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи… чак ни према свом животу…
Ко се одриче Бога, Цркве и Светих Тајни, одриче се своје једине среће. Када се појаве бол, патња, страдање, такав ће човек остати потпуно усамљен и беспомоћан.
Ава Јустин: Браћо и сестре моје, да није Пресвете Богородице људи би давно, давно постали ђаволи. Јер да није Ње не би било Господа Христа у овоме свету, не би било Спаситеља, Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола и људи, људи који су тако заволели грех и сласти греховне, да би давно постали ђаволи! Без Ње, овај свет је без Бога; без Ње, овај свет је без Спаситеља; без Ње, овај свет пакао је од греха и смрти и демона.
Једно тијело, један дух (Еф. 4, 4). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Син Изјаслава и праунук светог Владимира, свети Петар се одликовао необичном кротошћу, смиреношћу и побожношћу. Услед сплетки кнезова Ростиславича он би подмукло убијен, крајем једанаестог столећа.
Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи &&кћери царевој,&& невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше петнаест степеница. Родитељи дигоше Деву на прву степеницу, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих тј. у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дому, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних девет година. Док јој беху родитељи живи, посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку дванаест година би дата светом Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 04.12.2025. Зачало 11.
Да се владате достојно своме звању, у које сте позвани, са сваким смирењем, кротошћу и дуготрпљењем (Еф. 4, 1–2). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Нађи у лошем човеку нешто добро и радуј се том добру и са радошћу говори о његовим добрим особинама...
Најтежи рат се води у тишини сопствене главе, против мисли које су туђе, прљаве, па и богохулне. Православна духовност открива да сам такав напад није исто што и грех, већ је често само стрела усмерена на нашу слободну вољу. У овом духовном конфликту, ужас и отпор према злим идејама најјачи су доказ да срце није пало. Најважније је знати: Победа није у савршенству, већ у одбијању да се пристане.
ПАТРИЦИЈЕ по звању; преставио се у време царице Теодоре, у првој половини деветога века.
ПОСТРАДАЛЕ за веру у Господа. Живеле у Персији као подвижнице дјеве. Персијски цар их приморавао да се поклоне огњу и сунцу. Оне то одлучно одбише. Он нареди те неке од њих мачем посекоше, друге исекоше ножевима заједно са евнухом Геитазетом (Азетом) н другим мученицима (под данашњим даном).
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа копљима испробадани. Са њима пострадаше и свете хмученице Текла, Ваута и остале (под данашњим датумом).
Свети мученици Јован, Саверије, Исакије и Ипатије беху епископи у разним градовима земље Персије. А када незнабожни огњепоклоник Сапор, цар Персијски, стаде приморавати хришћане да се клањају сунцу и огњу, онда ови светитељи сокољаху верне да буду чврсти следбеници Христови, и обраћаху ка Христу незнабожне Персијанце. Они изобличаваху заблуде огњепоклоника убеђујући их да сунце и огањ нису богови већ само творевине, саздане ради прослављења Творца и ради служења људима...
Свети Нирса беше епископ у земљи Персији и имађаше за саподвижника свога ученика Јосифа. Као праве слуге Христове, они се бојаху Бога који је створио небо и земљу, море и све што је у њима (Псал. 145, 6), и труђаху се да воде врлински живот испуњујући закон Христов...
ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана у граду Доростолу] живљаше овај свети мученик. У том граду беше обичај да се сваке године на тридесет дана пре празника незнабожачког бога Кроноса изабере између војника што лепши младић ради приношења на жртву богу Кроносу. У току тих тридесет дана изабраног младића су одевали у царске хаљине, испуњавали му сваку жељу, и припремали га за жртву...
Персијанке. У време цара Сапора ове три девице беху гоњене као хришћанке, и најзад ножевима исечене. Из њиховог гроба израсту три смокве, које су лечиле од сваке муке и болести.
Родио се у Цариграду у време када отац његов беше посланик цара јерменског на двору византијском. Био десетим архиепископом јерменским, и у том звању управљао црквом педесет година. Своје пастирствовање ознаменовао, између других ствари, и преводом Светог Писма на јерменски језик. У једној визији казало му се да ће Јермени временом одступити од чисте вере православне. Овај знаменити јерарх упокојио се мирно 440. године и представио ка Господу.