Благодаримо Господу што је и нас, данашње Србе удостојио да припадамо Његовој светој Цркви, у чијим темељима је и наш народ. Христос је међу нама! Крст је на нама!
Ових светих тринаест монаха из манастира Кантаре на Кипру пострадаше мученички за Христа 1231. године. Дан њиховог страдања је 19. мај када се и слави на Кипру њихов спомен. Њихова су имена ова: игуман Јован, монаси: Варнава, Генадије, Герасим, Герман, Теогност, Теоктист, Јеремија, Конон, Марко и остали.
Једном када Диоклецијан допутова у Никомидију, неки незнабошци га обавестише о једном хришћанину. Цар одмах посла по њега; и овај би доведен пред цара на суд. Када га цар угледа, би силно поражен; јер светитељ беше висок растом и веома леп; коса и брада му беху дивне златасте боје, са прекрасним пресијавањем. Задивљен, цар га назва богом а не човеком...
Родом из Казана; из детињства волео молитву и пост; путовао у Палестину, Цариград, Новгород, Соловецки Манастир, и најзад примио монаштво у Шухтовској обитељи, у Новгородској епархији. За свети живот удостојен од Бога дара прозорљивости и чудотворства. Упокоји се преподобни 1609. године. Свете мошти његове почивају у Покровској цркви Шухтовске обитељи.
Бојарски син; служио на двору великога кнеза Василија Тамног; затим се замонашио у Кирило-Бјелозерском манастиру. Ту је млади монах ревносно испуњавао манастирска послушања, бавећи се уз то и преписивањем богослужбених књига. Да би се што боље научио монашком труду, он је странствовао по манастирима и пустињама; живео у усамљеничком молитвеном тиховању у Новгородским и Тверским пустињама, трпећи Христа ради глад и жеђ, жегу и мраз. У Комељској шуми, у Вологодској епархији, он 1498. године основа манастир. Жалостива и милостива срца, преподобни се много трудио око сиротиње, нарочито за време глади у том крају. Преставио се преподобни 1537. године. Свете мошти његове почивају у Комељској обитељи.
Свети мученик Колут пострада за царовања Максимијанова. Рођен у египатском граду Тиви, он за исповедање вере Христове би ухваћен и изведен пред царског намесника. Намесник нареди да му о врат привежу велики камен, па главачки обесе, и онда туку. Мучен тако, свети мученик говораше: Ја желим блаженство будућег живота, и ради тога трпељиво подносим батине и страдања.
Чудотворац. Богобојажљив и благочестив одмалена он би од свога стрица, кнеза Јована Васиљевића, вргнут у тамницу са својим братом Димитријем, где проведоше пуне тридесет две године. Пред смрт се замонаши Јован и доби име Игњатије.
Би епископ у Грузији, но када тамошњи каган татарски поче мучити хришћане, он се удаљи на четири године међу Готе у Бесарабију. (Готска епархија образована за време Константина Великог). Чувши о смрти кагановој, врати се на службу своју и руковођаше паству своју ревносно и богоугодно. Пред смрт своју рече: „Кроз четрдесет дана одлазим да се судим са каганом” (тј. кроз смрт иде пред престо Божји). И тако би. Четрдесетога дана представи се и оде ка Господу. Упокоји се мирно у VIII веку.
Пострадали за веру Христову у време Јулијана Одступника у Бруси азијској. Намесник царски Јуније доведе ове светитеље до врућих вода и упита Патрикија: „Ко створи ове лековите воде, зар не наши богови Ескулап и други, којима се ми клањамо?” Одговори свети Патрикије: „Ваши су богови демони, а ове воде као и све остало створио је Христос Господ и Бог наш”. Онда упита намесник: „А да ли ће те твој Христос спасти, ако те ја бацим у ову врелу воду?” Одговори светитељ: „Ако хоће, Он ме може сачувати цела и неповређена, премда бих ја желео, да се у тој води разрешим од овог временског живота, да бих са Христом вечно живео; но нека буде на мени Његова света воља, без које ни влас не отпада са главе човекове!” Чувши ово намесник нареди те Патрикија бацише у врелу воду. Вреле капље прснуше на све стране и ожегоше љуто многе присутне, но светитељ Божји, на чијем језику беше непрестана молитва, оста неповређен као да стајаше у хладној води. Видећи ово, намесник разјари се од срама и нареди, да се и Патрикију и осталој тројици његових презвитера одсеку главе секиром. Тада незлобиви ови следбеници Христови очиташе молитву и положише своје главе под секиру џелатску. Када им главе беху одсечене, душе њихове веселе узнеше се у светло царство Христово, да вечно царују.
Дух истине, који од оца исходи, он ће свједочити за мене. (Јов. 75, 26) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Истину треба говорити али увек благо са добром намером и тако да други у томе препознају љубав…
Владика Николај: Они који нам се подсмевају због наше вере, лајући иза наших леђа кад ходимо ка храму, несвесно нас управо приближавају Господу. И на њих је мислио Христос кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Чинећи нам земљу тесном и неподношљивом, они нам Небо чине милим. У том парадоксу страдања и милости скрива се једна од најдубљих истина хришћанског живота.
Човечанство се све више удаљава од Бога. Некад се свет могао поделити на хришћански и пагански. Данас хришћански свет више личи на огромну пустињу у којој су само понегде неким чудом преживеле малобројне оазе па се местимично испод камења и песка пробија закржљала трава. Молитва је једина сила која се може супротставити живом песку те пустиње која све пред собом гута.
Грузини; рођена браћа; пострадали од персијског кнеза Абдула зато што су одбили да се одрекну Христа, 693. године.