Кад бих се ја плашио крста, не бих га проповедао, речи су Апостола Андреја као најдивније сведочанство љубави према Христу…
Никада не треба улазити у препирке, а нарочито онда када непријатељ може да надговори онога који је у праву…
Докле год човек има у себи нагон да анализира зашто га људи мрзе, он, заправо, тражи разлоге да оправда своју мржњу, и то није добро…
Када бисмо покушали да дефинишемо срећу, дошло би до забуне… У вечности, у Царству, биће потребно само „Свет, Свет, Свет“,само речи благодарности и славе…
Врлине или мане једног човека врло лако могу бити и наше ако се одлучимо да са тим човеком имамо заједницу…
Молимо Господу да нас искуша и отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, како обисмо се потрудили да се упутимо ка путу у живот вечни…
Не само стомаком него и језиком, уздржавајући се од клевете, лажи, празнословља, понижавања, гнева...
Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако...
Ако нам Бог не даје оно што тако усилно тражимо, Он има разлог због чега је тако...
Човек је, кажу Свети, највиши онда када се спусти пред другим човеком...
Литургија је зато, да се лечимо од себичности, да се лечимо од искључивости, да се лечимо од мржње, од греха и од смрти...
Човек је, кажу Свети, највиши онда када се спусти пред другим човеком...
Насиље је постало амбијент нашег времена. Од свих видова насиља почев од породице, па до насиља у међународним односима, чини се да је најтрагичније облик насиља оно које се догађа међу вршњацима, међу децом. Шта је узрок све чешћег насилничког понашања унутар најмлађе популације, питање је на које је одговор покушао да понуди протосинђел Серафим (Петковић), игуман манастира Свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије.
Током покајања чудо нашег раста у Богу стално ћесе појачавати, а нама ће почети да се открива дивни облик Исуса…
Дете прима духовно-моралне особине своје мајке још у док је у њеној утроби. Хранећи се њеним физичким соковима, оно се храни и њеном духовном природом…
За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао…
Без обзира да ли се радило о хришћанину или иноверцу, верном или неверном човеку, богољубивом или богопротивном, једну суштину деле сви: живот је ношење Крста. Крст је темељ човековог живота, темељ његовог постојања у садашњем и нада у вечном животу. Ова својеврсна одисеја човековог живота на Крсту и са њим започиње првородним падом човековим, наставља светом тајном крштења свакодневним пењањем на Голгoту живота и завршава васкрсењем у живот вечни. Све етапе човековог живота између рођења и васкрсења су једно посведневно распињање, које је неизбежно. Говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић.
На свету има премного равнодушних људи на које никаква трагедија другога човека не може оставити никакав утисак, да не говоримо о томе да их потресе или наведе на помисао да притекну у помоћ. Скоро би човек помислио да више нема сврхе живети у таквом свету. Али, ову Планету лепим местом за живот чине још увек људи који су спремни на свако добро и пожртвовање за ближњега. И, није их мали број. Има се Господ још увек коме радовати.
Земља неће бити претворена у рај све док буде постојао садашњи поредак ствари. Међутим, она јесте и биће поприште припремања за рајски живот…
Да би човек напредовао, потребно је да спозна дарове које му је дао Бог и да их увећава…