Један од највећих празника које прославља наша света Црква, по рангу и важности одмах иза празника Господњих и Богородичиних, јесте празник светих првоврховних апостола Петра и Павла. Ова два апостола представљају темељ Цркве Христове у свету и оличење су вере и љубави хришћанске.
Када кажем молитва, не мислим на ону лагану, која се врши несмотрено, већ на ону која се остварује кроз борбу...
Пут човеков у грех започиње преко чула. Одатле кроз мисли, речи и дела налази свој крајњи циљ – обарање човека у бешчашће и погибао. И то је од искони тако. Данас, пак, уз помоћ савремене дигиталне технологије, превара чула достигла је савршенство тако да човек више нема начина да препозна а је истина а шта лаж и подвала. Чини се да је од тога немогуће одбранити се, али...
Ако помоћ не стигне одмах, не треба губити наду. Треба и даље куцати на врата милосрђа...
Буди истински хришћанин! Тада нећеш никога погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати...
Наша вера је на испиту свакодневно, и у добру и у злу. Својим односом како према догађајима и стањима који су нам пријатни али можда и више према оним непријатним, ружним па и трагичним, ми исповедамо своју веру и однос према самоме Христу. Идеалан пример за некористољубив однос према Богу пружа нам римски капетан, незнабожац, који својом вером креће у исцељење свога слуге. Чудесна исцељења као и силина вере и љубав према ближњем – представљају, уствари, пројаву будућег, непропадљивог Царства Небеског. О томе говори свештеник Асеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда и главни и одговорни уредник Радија „Слово Љубве“.
Да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих…
Бог очекује од нас да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде…
Чувена битка на Косову пољу један је од најзначајнијих догађаја српске историје прерастао у легенду, која је са поносом препричавана кроз генерације. Захваљујући тој легенди, ова највећа погибија српске војске и српских велмоза на челу са кнезом Лазаром, прослављена је као морална победа косовских јунака, које је СПЦ сврстала у ред великомученика који су се, као последње хришћанско упориште, супротставлили најезди ислама и надмоћне Отоманске империје.
Одбаци грех и неће бити ни болести, будући да болести код нас бивају због греха…
Блудна страст је најбестиднија. Она може обузети човека у болесничкој или чак самртној постељи...
Ако измакнеш пост као темељ, све ће врлине бити потрошене и разрушене...
Колико често се треба причешћивати? Како се припремити за причест? Да ли су исповед и пост обавезан услов за примање Светих Дарова? Да ли је неопходан тродневни пост пред причешће, ако се човек причешћује сваке недеље? Та важна питања за сваког православног верника испуњавају нашу литургијску праксу.
Човек је, кажу оци, а и свеколико искуство, најискренији на самртничкој постељи. У тренуцима када смрт тихо прилази, немајући више ни избора ни могућности, али ни илузија, претежна већина људи препознаје да је искреност оно што је насушна потреба живота. При растанку са овим светом душа тражи само оно најбоље што у њему постоји, а то је – вера и доброта.
Није исповест само таксативно изношење својих грехова; она је искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе...
Kао један од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, открива нам да је смисао брачне заједнице да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице. У том амбијенту свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. То није нимало једноставан процес. Основни задатак двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству.
Учени људи углавном не разумеју духовни живот; зато ће на Суду божијем испасти најглупљи...
Постоји једно стање, једно настројење, које се подмукло увлачи у човекову душу и којем су подложни сви људи, наравно, неко у већој а неко у мањој мери. То је лицемерје. Са овомм духовном девијацијом сусрећемо се свакодневно, на сваком месту и у свим ситуацијама, па и у црквеном животу. Иако са лакоћом препознајемо лицемерје у другом човеку, наш главни задатак требало би да буде да то зло препознамо у себи. Тек онда можемо кренути ка истинској, нелицемерној љубави и делатном хришћанском животу. Говори свештеник Јован Бабић, парох храма св. Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду.
Ко љуби Христа и ближње, тај има живот, тај живи пуним животом. Живот без Христа јесте смрт…
Бог не чује молитве оних који не испуњавају заповести Његове. Буди чврст и не подлежи искушењима…