Људи овога света, они себе споља украшавају, а остављају оно што је најважније, што нас чини људима - правду и милост и веру, истину и љубав.
Вера је, по учењу Преподобног Антиоха, почетак нашег сједињавања са Богом: онај ко истински верује, камен је храма Божијег, приправљен за здање Бога Оца, узнесен на висину силом Исуса Христа, тј. крстом, благодаћу Духа Светога.
Бог гледа на срце. Узалуд се молимо ако је наше срце пуно злобе, срџбе, отимачине и свеколике зле ревности.
Не постоји техника којом ћемо присилити Духа Светога да се излије на нас, ма какво узвишено и интелектуално мислили и умовали. Само мисао Божија, која је од Духа Светога, има божанско дејство и моћ да мења душе. Зато је велико је зло када своје расуђивање видимо као оно које је од Духа Светога. То је онда мозгословље, а не богословље!
Највећа радост радосних је мир, а њега ако нема, неће ни радост имати силе онда кад рат одагна мир. Богу и Божјем близу су сви који воле мир и који се гнушају и клоне раздора.
Постојање потребе човека да све мери и изабира својеврстан је показатаљ његове ограничености и несавршености. Међутим, у тој склоности огледа се и човекова слобода воље. Како то изгледа у духовном животу?
Свако ко упражњава добродетељи, спасава се; ако неко цео свет спасе, а себе погуби, каква му је корист од тога?
Јунаштво је врлина, а неразумна храброст грех. Јунаштво је смели покрет душе на делање врлине, а неразумна храброст је дрскост, наглост и непромишљен покрет душе у нерасудном пориву.
Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: Тужно је што млади одбацују Цркву као терет. Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрквовљеност?
Без нужде не треба другоме откривати срце своје. Мећу хиљаду могуће је наћи само једнога који би сачувао твоју тајну. Када је ми сами не чувамо у себи, како се можемо надати да ће је сачувати други.
Неће свако одговарати што није поучавао друге, већ само они којима је то било дато: они су дужни до смрти да пострадају и душу своју да положе за стадо; а свако ће дати одговор за себе.
Неко може ништа да нема, али ако има Бога, ништа више и не жели! Али ако и све има, а Бога нема, мучи се у себи.
Правилној молитви и нашем напредовању у њој супротстављају се наша повређена природа и пали анђели који се труде да нас задрже у потчињености себи, у паду и одбачености од Бога, што је заједничко људима и палим анђелима.
Ако човек сам брине за своје послове и Богу се молитвом обраћа само онда када га сналазе неизбежне несреће, па тек тада почне да се нада у помоћ Божију - та је нада сујетна и лажна.
Огромна већина људи под убиством подразумева лишавање живота другога човека. Сводећи убиство на овај “догађај” људи и не помишљају да убиство има много својих лица и обличја. Оно најстрашније јесте - убиство своје душе, - тј. невјеровање у Бога.
Као што рђа разједа гвожђе, тако завист растаче душу која је носи. Само завист нема изговор, јер нема ни опроштаја.
Све док ми задржавамо у себи мисао о увреди коју су нам нанели непријатељи, пријатељи, рођени, ближњи, ми немамо мира и покоја и живимо у пакленом стању.
Не само због тога што је настала као пра уметност већ и зато што је примњива свим садржајима и тренуцима човековог живота, музика отвара и најшири простор за промишљање о њеном карактеру и употребној вредности.
За увреду, ма каква да нам је нанесена, не треба да се светимо, него, напротив, треба да је опраштамо од срца, макар нам се оно томе и противило.
Немој заборавити да у смртном часу свим срцем тражиш помоћ молитава Пресвете и Пречисте Мајке Божије, и њена хитра помоћ ће те избавити и закрилиће твоју душу њеном милошћу и самилошћу Свесилнога Бога.