Уврежена је навика да људе који греше окушавамо да исправимо, али то чинимо неопрезно и сами правећи грешку…
Ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље…
Љубав, једнодушност и слога међу родитељима јесте управо оно што је деци потребно...
Када дајеш милостињу, дај великодушно, с љубављу, дај више него што ти траже...
Смрт члана породице или блиске особе представља једно од најтрагичнихих искушења свакога човека. Значај овог догађаја саобразан је значају промишљања о њему и сазнања како се носити са њим, као и која је то „мера“ туговања и после колико времена се наставља са „нормалним“ животом. Ништа мање није зналајно ни то шта се дешава са душом умрлог након смрти, зашто су важна прва три дана по упокојењу, шта је молитва трећег, деветог и четрдесетог дана..., као и које су наше обавезе према упокојенима? О овој необично важној теми гофори свештеник Борислав Петрић из храма св. пророка Илије у насељу Миријево у Београду.
Бог није способан за лажи и насиље. Он не спасава онога који то неће својом вољом…
Покајање за неки учињени грех, између осталог, састоји се и у томе да га човек више не чини…
Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим …
Када имамо Христа у срцу то је велика корист не само за нас, него и за људе у нашој околини...
Узалудан је труд чак и ономе који врши вољу Господњу али не из осећања љубави према Њему…
Човеку је ћутање увек сигуран украс, а посебно када се не смућује док слуша другога…
Ништа тако страшно не пада на срце човеково као могућност изненадне смрти. Та неочекиваност надвија се над човеком као тешка мора. Зар нема никакве утехе у тој мрачној неизвесности грознога часа смрти, који може да нас сустигне свакога минута, и код куће, и на путу, и у храму, и у кревету?
Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај...
Празник, или оприсутњење догађаја силаска Духа Светога на апостоле, који се суштински догађа на свакој светој Литургији, а који се историјски збио у педесети дан по славном Васкрсењу Христовом, Црква назива још и рођенданом Својим. Говорити о Светој Педесетници заправо значи говорити и о начину на који ми данас у Цркви и живимо. Господ никога не тера да буде у Цркви и да се моли, али постоје и поучне приче попут оне о о. Емилијану и његовом ученику Стефану, којом се показује јачина силе Божије и делатна, молитвена љубав заједнице у Цркви. Говори свeштеник Стефан Васиљевић.
Сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима…
Виде праведници да су њихова страдања прошла, да су њихове патње биле привремене, бреме краткотрајно, као да никада нису осећали тугу…
Губитак благодати је губитак контакта са вечношћу, а то ствара страх услед познања смртности…
Ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају псовању. Псовања се не стиде ни политичари у јавним наступима, ни новинари, ни уметници, а шта тек рећи о „обичним смртницима“? Многи говоре језиком псовки која је на филму, у серијама, на позорници постала безмало културни бренд. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо.
Оне који су себе посветили Богу, недаће подстичу да умноже молитве за наше грехе…