Људима није лако волети ни пријатеље своје истинском љубављу. Како тек испунити заповест Христову у љубави према непријатељима…
У свету задовољстава смрт ће неприметно наступити и затећи душу неспремном...
Брига за здравље све више постаје опсесија данашњег човека. Нема тог аспекта живота који се не промишља и на који се не гледа кроз призму тога: како ће се то одразити на телесно здравље. Било да је у питању исхрана, загађење, телесне вежбе и активности… све са циљем да би се достигао савршено здравље и продужио живот. А, само је једно потребно!
Сумња је стање упитаности у односу на то да ли је нешто истинито и стварно или није. Она је саставни део личности сваког живог човека. У том смислу сваки је човек један мали апостол Тома за чију сумњу свети владика Николај вели да је то „благословена сумња“. И сумња у постојање Бога спада у ту врсту јер Бог дарује слободан однос са Њиме и ништа не намеће. Где је граница између безверја и јачања вере и у ком правцу одлази та сумња и колико смо отворени за Бога, само су нека од питања на које је одговор покушао да да свештеник Далибор Стојадиновић, парох Храма Светог Саве на Врачару.
Требало би да се трудимо да у молитви свагда будемо постојани смерни, и да не допустимо уобразиљи да се разбукта…
Ради изгона лењости Свети Оци саветују да се држимо сећања на смрт, мука вечних и блаженства праведних…
Очигледно је да овај свет срља право у канџе отеловљењу Нечастивог – Антихристу. Слуге његове задњих деценија ужурбано разграђују закон Божији упирући се да Господа Бога потпуно потисну из творевине Његове и да зацаре на Земљи Његовог супарника, Антихриста. Свети оци, кроз читаву историју Цркве, упозоравају нас да ће супарнику Божијем претходити општа пометња у којој човек више ни сам неће знати да ли је мушко или женско…
Избриши, Господе, сва сећања моја – осим једног. Јер сећања ме чине старим и немоћним. Сећања ми упропашћују данашњи дан. Она ми притискају данашњи дан прошлошћу и слабе ми наду на будућност, јер ми у легионима шапћу на ухо: биће само оно што је било. А ја не желим да буде само оно што је било…
Једна од најнеприроднијих заповести коју је Христос оставио људима јесте она о љубави према непријатељима. Она и јесте сведочанство натприродности душе хришћанина...
Ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом…
Сваки хришћанин који поштује и извршава заповести Христове истовремено чини Његово Царство опипљивим...
Најстрашнији грех, на небо вапијући грех који освету тражи, јесте убиство нерођене деце…
Лабилност, неукорењеност, често мењање мишљења или неодржавање обећања... особине су које се могу веома често срести код данашњих људи...
Клоните се блуда! Ако попустиш, онда ће повратак Богу бити посут трњем и оштрим камењем! За грех блуда ћеш платити годинама јада и доживотним прекорима савести, ако не и мукама. Боље је не експериментисати са својом душом. Никакву срећу нећеш на греху изградити. Али жалосно је што овај глас мало ко слуша.
Данашња деца су мање-више препуштена „васпитавању“ медија што доводи и до тога да су млади данас често национално, верски, идентитетски дезоријентисани. Нажалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају у погрешном правцу. Како, дакле, младе привући Цркви, који су то механизми које Црква може да употреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори, утичу на духовни развој и живот омладине? На ова и друга питања одговара свештеник Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, председник Братства православне омладине Митрополије црногорско-приморске и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци.
Тек у старости постаје очигедна грчевита борба између живота и смрти. Давање смисла овој борби чин да живот, и по свршетку, послужи као семе новом животу…
Потребноје читати 147. псалам како би се укротиле дивље звери, али, још и више да би се укротили и рипитомили људи…
Душа која није смирена и коју стално витлају таласи страсти, мрачна је и мутна као хаос...
Не гледај на женска лица (а жена на мушка), избегавај сећање на њих - одгони и одсецај одмах сваку нечисту помисао...
У последње време се јако говори о тзв. политичкој коректности коју бисмо овде могли поистоветити са конформизмом и саглашавањем са појавама која нису у духу истине. То је, у суштини, прихватање хомосексуализма, абортуса и других изопачености за као да су нормалне. Међутим, прави проблем настаје када се то догађа у крилу хришћанства, особито у протестантским заједницама где се „надбискупи“ извињавају хомосексуалцима, а методистички „свештеници“ оправдавају абортус, док је код католика евидентна напетост између либерала и традиционалиста. А код нас, православних?