Подвизавао се у тзв. Ветхој Пешчери или Лаври Харитона Великог у Палестини. Заволевши Христа Господа свим срцем, свом душом и свим умом својим, он је од младости почео путовати по светим местима и слушати поуке и савете светих људи. Најзад се настанио у Харитоновој пећини где се предао тврдом подвигу проводећи дане и године у посту, молитви и бдењу, непрестано помишљајући на смрт и учећи се смирењу. Као добро узрели плод убран би смрћу и пресељен у Рај. Поживе и упокоји се уVIII веку.
Света блажена Матрона Московска, Преподобни Јован Ветхопештерник
Сами смо видјели славу његову. (II Петр. 1, 16) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ми треба, вером нашом, да видимо Христа као Бога у ономе пониженом, и попљуваном, и изубијаном човеку...
Блажени Јован бејаше веома мудар и ревностан хришћанин. Једнога дана он се с агарјанима препираше о вери. Мудар и речит, он изазва завист код агарјана, и они га дохватише и одведоше пред судију, и лажно га оптужише и сведочише како је тобож ружио веру њихову. Судија стаде захтевати од блаженог Јована да се одрекне Христа, па ће га пустити на слободу. На то мученик одговори веома слободно: Не дао Бог да се икада одречем Господа мог Исуса Христа, макар ми хиљаде смрти приредили!
Просветитељ дивљег племена Корела, на обали Белога мора. Одгајивши код новообраћених љубав према подвижништву, преподобни основа на Корелској обали Николајевски манастир. Но тај манастир убрзо порушише Норвежани. Преподобни Јевтимије подиже тада нови манастир. И престави се преподобни 1435. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, бише откривене 1647. године, и почивају у његовој обитељи.
Архијереј и исповедник Христов свети Козма беше из Цариграда. Заволевши Христа још у младости, он остави овај сујетни свет и замонаши се. Отхранивши себе млеком подвижништва, и очистивши себе пошћењем и осталим добрим делима, он постаде обиталиште Светога Д, уха, и би постављен за епископа у Халкидону. У време злочестивих иконобораца показа велико јунаштво борећи се за православну веру. Јеретички цареви су га приморавали да се одрекне поштовања светих икона, али он никако не пристаде. Због тога би послат у прогонство, и многе муке претрпе. И поново би позван и примораван да се придружи иконоборској јереси, али он не хте ни да чује. Зато би стављен на безбројне муке заједно са преподобним Авксентијем. И тако мучен и злостављан од зловериих и бедних иконобораца предаде душу своју у руке Божје и пређе у небески мир, око 816 године.
Сви намучени у време цара Диоклецијана. Беху незнабошци док не видеше муке светог великомученика Георгија. Но видећи те муке, и храброст овога славног мученика, и чудеса многа која се појавише тада, они примише веру хришћанску, за коју ускоро и пострадаше, и славом увенчани бише.
Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Свети Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. Уколико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу, утолико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као, тобож, да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у Хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан - беше дан Васкрса Христова - поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!” Мучитељима својим он храбро рече: „Чините што хоћете, да бисте ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да бих с Њим живео!” После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. године.
Преподобни Јован, ученик светог Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са светим Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман, он удвостручи свој подвиг ради Царства Божјег. Скончао мирно око 820. године. А по смрти сахрани га свети Јосиф часно близу гроба светог Григорија.
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни, а пре свега Евхаристије и шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила. Тако је и нашем Православном Србском народу подметнуто празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада - 1. маја“. Празновање овог дана се толико усадило у свест народа, да огромна већина Православних Срба, чак и целе породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, не знајући шта и кога заиста славе.
Који побиједи даћу му да сједи са мном на пријестолу мојему. (Откр. 3, 21) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Колико човека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници у добру проводе своје дане. Свети пророк Јеремија вапије Богу: „Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? Међутим, апостол Павле објашњава: „Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 30.04.2025. Зачало 15.
Коринт је град на самом почетку Пелопонеза, близу морског канала кога прокопа персиски цар Ксеркс. У њему Јеванђеље проповеда свети првоврховни Апостол Христов Павле, учитељ народа, и хришћанима коринтским он написа две божанствене Посланице своје. У Коринту се роди и овај блажени Макарије, нови подвижник и светитељ Божји. Његово је порекло из чувене византиске породице Нотараса, из које потиче и преподобни отац наш Герасим Нови, чудотворац Кефалониски...
На годину дана по престављењу преподобног Саватија Богу би угодно да прослави место на Соловецком Острву где се подвизавао овај свети човек, подизањем славне и велике обитељи. За то дело Господ изабра мужа, сличног пустињољубивом подвижнику Саватију, - преподобног оца нашег Зосиму, о коме ће и бити наша реч. Преподобни Зосима беше из села Толвуја, крај језера Онеге. Његови родитељи, Гаврило и Варвара, живљаху побожно, и васпитаваху своје чедо у хришћанским врлинама и учаху га књизи. Дечак Зосима беше тих, смеран, кротак и срамежљив, и туђаше се младићких обичаја. Растући телом и духом, он се труђаше да из светих књига извуче бисер знања. И постигавши то, он је распознавао оно што је богоугодно, и познавао богатство доброте Божје...
У време благочестивог великог кнеза Владимирског, Московског и целе Русије Василија Васиљевича, и великог кнеза Тверског Бориса Александровича, и великог кнеза Рјазанског Теодора Ољеговича, када на престолу Митрополије руске бејаше Фотије Грк, подвизаваше се у Бјелојезерском кириловском манастиру старац, по имену Саватије, са другим монасима, служећи Господу дан и ноћ. Преподобни Саватије умртвљаваше тело своје глађу и жеђу, бденијем и молитвама, и сваковрсним трудовима тугоносног живота монашког, послушан игуману и братији, и сва манастирска послушања проходећи ревносно...