Сви пострадаше у Кесарији Палестинској од кнеза Урбана, у време цара Диоклецијана. Сви седморица, осим Агапија, беху сасвим млади људи, а не беху још хришћани. Нити се икад крстише водом. Али њихово крштење би крвљу. Једног дана гледаху ових седам младића како муче хришћане, једне на огњу, друге на вешалима, треће пред зверовима, па видећи с каквим трпљењем хришћани подносе све муке, распалише се ревношћу за Христа, везаше сами себи руке наопако и тако везани дођоше пред Урбана говорећи: и ми смо хришћани! Ласке и претње Урбанове осташе узалудне. Младићима се придружи и угледни грађанин тога града, Агапије, који је и дотле доста страдао за Христа, и стане још већма распаљивати у њима веру и љубав ка Господу. Сви беху мачем посечени 303. године и преселише се у дворе Цара Небеснога.
Одсaд ћете видјети сина човечјега гдје сједи с десне стране силе и иде на облацима небескијем. (Мат. 26, 64) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Постоји разлика између онога ко се назива хришћанином и онога ко заиста живи по Христу. Није довољно имати исправна дела ако у срцу нема живог огња љубави и ревности. Тај тихи унутрашњи пламен мења читав живот из корена. Тек тада почиње прави духовни пут – не споља, него изнутра.
Покушајте да се, у тренутку кад псовка надолази, издигнете изнад ситуације и кратком молитвом сузбијете демонску ерупцију…
Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом”. Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадест пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.
У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).
Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје”. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незна- лац”. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушта- ше са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкр- саваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све мона- хе, посаветова их и предаде дух свој Госпо- ду, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.
Светлост правих хришћана није нестала – она сија у најскромнијим лицима и делима. Једна старица из Мачве сваког дана чека на станици да пружи хлеб и кров сиромашном путнику, као да сам Господ долази. Њено лице, обасјано тихом светлошћу, сведочи да милост и гостољубље нису само речи, већ живи дар. Зар нисмо сви ми Његови гости, целога живота?
У свету где свако гради своју „истину“, лако је изгубити смисао Божије речи. Свето Писмо јесте темељ, али без живог сведочанства Светих Отаца остаје отворено за безброј личних тумачења. Тешко је истински волети Христа, а не познати оне који су Му били најближи и сачували истину непромењену. У том непрекинутом гласу открива се сигуран пут кроз маглу сопствених тумачења.
И у тај се дан помирише Пилат и Ирод међу собом; јер прије бијаху у завади. (Лк. 23. 12) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Једноставно звучи заповест о љубави према Господу али много тога подразумева…
У холу болнице на Калимносу, месту где се свакодневно преплићу бол и нада, појавио се несвакидашњи знак утехе. Икона Светог Јефрема Неамакријског почела је да мироточи, задививши лекаре, особље и пацијенте који су први посведочили овом догађају. Вест се брзо проширила острвом, доносећи духовну радост и снажну поруку да вера проналази пут и тамо где је најтеже.
И3 Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.
ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.
Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.
Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.
За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.