Тело светог Саве беше сахрањено у манастиру Милешеви. У време турске тираније народ српски скупљаше се над моштима свога светитеља, да тражи утехе и лека. Бојећи се, да се из тога места не дигне буна на Турке, Синан-паша београдски нареди те се мошти Савине пренесу у Београд, и ту спале, на Врачару, 27. априла 1594. године. Но са спаљивањем моштију светитељевих обесни паша не спали светитеља, који оста жив пред престолом Божјим на небесима и у срцу свога народа на земљи (в. 14. јануар).
Ученик светог Теодосија Печерског. Би Стефан неко време игуман Печарске лавре и потруди се много око благочиног устројења монашког живота и око украшења храмова. Но враг распали код монаха злобу против њега, те га не само свргоше са игуманства, него га и протераше из манастира. Но Бог који не оставља праведника дуго под понижењем од неправедника, управи живот преподобног Стефана тако да он би изабран за епископа владимирског. Као архијереј Божји Стефан управљаше црквом до старости своје и мирно се упокоји у Господу 1094. године.
Један од Седамдесет апостола. Би син Клеопин, а Клеопа опет би брат Јосифа, обручника Пресвете Богоматере. Видевши чудеса Господа и Спаса нашег Исуса Христа, поверова Симеон, и би убројан у Седамдесет апостола. Са великом ревношћу и храброшћу проповедаше он Јеванђеље Христово свуда по Јудеји. А када злобни Јевреји убише Јакова, брата Господњег и првог епископа цркве јерусалимске, гурнувши га с висине храма и ударивши га мотком по глави, тада би овај Симеон, рођак Јаковљев, постављен за епископа у Јерусалиму. И он, као други епископ у Светом граду, управљаше црквом Божјом са мудрошћу и силом све до дубоке старости. Беше му преко сто година када пострада. А његово страдање би овако. У време цара Трајана беше подигнуто двојако гоњење у Палестини, на потомке Давидове и на Хришћане. Злобни људи оптужише Симеона и као једно и као друго. Свети Симеон претрпе велике муке и најзад би распет на крсту, као и његов Господ, коме верно послужи на земљи.
Јер син Божји Исус Христос којега ми вама проповиједасмо ја и Силван и Тимотије, не би да и не, него у њему би да. (II Кор. 1, 19) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Сви се плаше смрти, а ретко ко се плаши живота без смисла. Човек који заборави да је пролазан, лако почне да живи као да су грех, гордост и празнина нешто нормално. Сећање на смрт није позив на тугу – него на буђење. Јер тек када човек схвати да ништа овде није вечно, почиње истински да цени и живот, и људе, и Бога.
Једна од најнеприроднијих заповести коју је Христос оставио људима јесте она о љубави према непријатељима. Она и јесте сведочанство на природности душе хришћанина...
Преподобни Георгије беше ктитор и први игуман манастира Светог Златоуста на Кипру.Овај манастир би подигнут преподобним Георгијем 1091. године на гори Куцувинти, и преподобни би први игуман његов.
Свети Каландион (или Каландије) дође на острво Кипар из Палестине заједно са осталих три стотине клирика, монаха, и лаика, званих Аламани. Ови свети побегоше из Палестине испред агарјанске (арапске или турске) најезде (у 7-8. веку) и дођоше на Кипар, где живљаху свето подвизавајући се по разним местима Кипра. По некима. свети Каландион би и епископ Кипарски.
Целомудрена и пуна страха Божијег девица Глафира, бејаше на служби код царице Констанције, супруге цара Ликинија. Сазнавши за нечисте намере развратног Ликинија, она се уклони из Никомидије у Амасију, и ту живљаше под заштитом и окриљем епископа Василија. Када је Ликиније позва к себи ради казне, она пође к њему заједно са епископом Василијем. Али путем сконча и оде у небеске обитељи.
Рус пореклом; одмалена одан молитви и богомислију; као младић оде у Ростов где се у манастиру светог Григорија Богослова замонаши. Сазнавши за Пермску, земљу сву зараслу у коров незнабоштва, пожели Стефан да буде мисионар у тој земљи; одмах се преда изучавању језика пермског, а када савлада језик, састави азбуку и преведе црквене књиге на тај језик. С благословом митрополита московског он се, као презвитер, упути на свој апостолски посао и са апостолском ревношћу поче проповедати Јеванђеље у густом мраку незнабоштва пермског. Крстивши неколико душа, он се потруди те сагради у Перми храм светог Благовештења. А када се црква Божја у Перми умножи, то он буде посвећен за епископа. Подносећи сваки труд, муку, злобу и понижење, он успе да разагна таму међу пермским незнабошцима и да их обасја светлошћу Христовом. У старости оде још једном у Москву, но тамо и сконча земни живот свој и пресели се ка Господу 1396. године.
Србин из Зете. Као младић, обузет љубављу Христовом, остави дом и домаће своје, и удаљи се у предео Ибра, у ушчеље Црне Ријеке, у пештеру тесну, у којој се, по предању, пре њега подвизавао свети Петар Коришки. Но када се слава његова поче гласити међу људима, он одбеже у Дреницу, и сакри се у густу шуму Девичку. Године је провео свети Јанићије ту у самоћи, у ћутању и у молитви. По предању, кнез српски Ђурађ Бранковић доведе му своју полуделу ћерку, коју светитељ исцели. Из благодарности Ђурађ подигне манастир на том месту, познат и данас под именом Девич. Ту почивају свете и чудотворне мошти Јанићијеве. У том манастиру подвизавала се скоро до у наше дане једна чувена и богоугодна испосница, монахиња Ефимија, боље позната у косовском крају под именом, Блажена Стојна. Упокојила се у Господу 1895. године.
Ликиније, зет цара Константина, чијом сестром беше ожењен, претвараше се пред великим царем као хришћанин, но када доби од цара на управу цео Исток, он поче најпре тајно а после јавно гонити хришћане и утврђивати идолопоклонство. Жена његова туговаше због тога веома, но не може одвратити мужа свога од нечестија. Предавши се идолопоклонству, Ликиније се предаде безмерно свима страстима, а највише женонеистовству. При нападу ове нечисте страсти он хтеде оскврнити девицу Глафиру, која стајаше у служби царичиној. Ова се пожали царици, и царица је тајно посла из царског двора у Никомидији у област Понтијску. Девица достиже град Амасију, и ту би срдачно примљена од епископа Василија и осталих хришћана. Беше Глафира врло радосна што је Бог спасе у девичанству и писаше о том царици. И царица се радоваше и шиљаше јој новаца за храм Амасијски. Но једно писмо Глафирино, упућено царици, паде у руке царском евнуху, који га показа цару Ликинију. Сазнавши цар где се налази Глафира, одмах посла, да се доведе у Никомидију, и она и епископ. У међувремену умре Глафира те војници доведоше само Василија везана. После мука и тамнице блажени овај муж би посечен и бачен у море 322. године. Његови клирици, по указању ангела Божјега, нађоше му тело близу града Синопа, извукоше из воде помоћу рибарских мрежа и пренеше у Амасију где га чесно сахранише у храму, који он својим трудом и подиже. Цар Константин диже војску на Ликинија, победи га, ухвати и посла на заточење у Галију где сконча свој богомрски живот.
Свети свештеномученик Василије епископ амасијски
Деци непросвећеној светим крштењем Господ даје покој и удео у вечном животу...
Христос је љубав која се не тражи у књигама, већ се буквално куша као истински лек за душу и тело. Литургија је тај невероватни дар који свакоме нуди бесмртност и радост потпуно бесплатно, без икаквих услова. Сваки сувишни егоизам и себичност нестају пред извором који породицу и децу претвара у мале светионике који мењају читав свет. То је једино место где љубав стоји изнад сваког правила и где живот коначно добија свој прави смисао.
Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.