Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године
Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана
Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих, но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту, просветише се некако Духом Божјим те познавши лаж незнабоштва, назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дому, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима, него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу, познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже да телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову, покајаше се и примише веру Христову. Но кнез разљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука, завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, потом одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестидинијим развратницима на поругање - испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бешчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваху се за Христа око 306. године и преселише у дивне дворе Господње.
Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе, он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе”. Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте, дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу, остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.
Да ли верујемо само у оно што можемо да дотакнемо? Многи кажу да је Васкрсење немогуће јер је „научно непотврђено“. Али, шта ако је наш научни поглед на свет заправо добровољно слепило? Постоји један дубљи вид којим се види оно невидљиво, али вечно – вид који смрт не препознаје као крај, већ као побеђеног непријатеља.
Као јагње на заклање вођен би. (Ис. 53, 7) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Jеванђелске странице откривају не само пут страдања и славе Христове, већ и пут жена мироносица: храбар, болан, испуњен вером и надом. Од првих корака за Месијом, до тренутка када затичу празан гроб, оне стоје као живи сведоци Божје милости - не само гледајући, већ учествујући. Њихова прича је позив и нама: да волимо више него што се плашимо, да служимо уместо да ћутимо, и да верујемо чак и онда када је најтеже.
Да није човекољубив и дуготрпељив, да ли би Господ од тебе трпео вређање, да ли би се оваплотио, да ли би пострадао и умро за тебе, да ли би ти дао своје Пречисто Тело и Крв, на које са страхом и трепетом гледају анђели?
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 14.04.2026. Зачало 113.
;+++ Васкрсни уторак У недељу рано, пре зоре, Марија Магдалина, Марија Јаковљева, Саломија и неке друге жене пошле су са спремљеним миром на Христов гроб. Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао”. Жене крећу, а у исто време збуњени војници-стражари трче у град да обавесте јеврејске главаре о оном што су видели. Радују се људи, радује се сва природа! Христос је васкрсао, ђаво и смрт су побеђени! Својим чудесним васкрсењем Господ Исус Христос отворио је и нама пут у живот вечни, отворио пут ка коначном васкрсењу мртвих у последњи дан, дан Његовог другог доласка.
Тако и ви имате сад жалост, али ћу вас ја опет видјети и радоваће се срце ваше. (Јов. 16, 22) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Ти си васкрситељ и Ти си васкрсли, јер Ти си Живот. Само оно семе васкрсава, у коме се Ти скриваш, и то оно од њега, што си Ти. Само ћеш онај дух оживети, који и сада живи Тобом а не светом. Нико не може васкрснути мртве него Господ, и нико не може устати из мртвих осим Господа. Јер Он је у светим својим. Заиста Он је у живим својим, и у гробу и над гробом.
Победа Васкрслог Христа, вечни извор непролазне радости, није ограничена само на празничне дане. Постоји могућност да ова светлост обасјава читав живот човека, прожимајући мисли, речи и дела. То, међутим, подразумева активно уплитање стварности Васкрсења у свакодневицу и свестан избор да се живи у тој светлости. Како живети ту непрестану Пасху?
Читање Светог Јеванђеља по Матеју за дан 13.04.2026. Зачало 2.
ОВИ свети мученици беху сродници; због исповедања своје вере пострадаше мачем посечени.
Овај преподобни родио се у Фригији. Када му је било осамнаест година отац га једном изби, и он побеже од куће и отпутова у Тракију. Тамо ступи у један манастир, одаде се подвизима монашког живота, и убрзо се прочу својим врлинама. Он никада није пио вина; и једном, ступивши у борбу са телесном страшћу, проведе у посту педесет дана, и не окуси ни хране ни воде. Када дознаде за то настојатељ манастира, он за време вечере у присуству братије сам својом руком даде Ипатију чашу вина и хлеба, после чега се Ипатије одмах ослободи страсти која га је мучила, и он за благодари Господу и своме наставнику.
Акакије свети беше епископ у граду Мелитини, у Јерменији, у време злог цара римског Декија (249-251. г.). Због проповедања Христа, би ухваћен од идолопоклоника и предан епарху града Маркијану. Пред њим он смело исповеди своју веру у Христа Спаситеља и у целокупни Његов домострој спасења, који обухвата и Херувиме и Серафиме. А изобличи и исмеја неразумну и ништавну многобожачку веру и лажне јелинске богове. Због тога буде подвргнут страшним мукама и бачен у тамницу.