ОВАЈ свети мученик сверадосно пострада за Господа Христа мачем посечен.
ПОСТРАДАЛИ за време Максимијана (286-305) и Магненција. Ухваћени као хришћани од Вавда игемона, (вероватно у Македонији, јер као што је познато Вавд је био игемон Адријанопоља у Македонији), и пошто се нису дали убедити да се одрекну Христа, обешени су главом надоле и немилосрдно стругани гвозденим ноктима. Подвргавани су и другим страховитим мучењима, док им најзад није глава одсечена.
Неки мисле да је овај велики светитељ био балкански Словен пореклом. У време цара Никифора Никола беше војвода и заповедаше над једним делом војске, која пође у рат на Бугаре. Успут Никола заноћи у једној крчми, где имаде једно велико искушење и један чудан сан. Тај сан се потпуно обистини у рату, у коме Грци беху страшно потучени од Бугара 811. године. Никола се спасе; па из благодарности према Промислу Божјем он остави свој војнички чин и замонаши се. Дуго се подвизавао и подвигом толико усавршавао да је постао велики прозорљивац и угодник Божји. Скончао мирно у IX веку и преселио се у блажено Царство Христа Господа.
Ћерка Филипа, епарха целог Мисира. Рођена у Риму. У то време беху хришћани изгнани из Александрије и живљаху ван града. Девица Евгенија посећиваше хришћане и свим срцем прими веру њихову. Одбеже од својих родитеља са два верна евнуха своја, крсти се од епископа Елије и прерушена у мушко одело ступи у мушки манастир, где прими монашки чин. Толико очисти срце своје подвигом својевољним, да прими од Бога благодат исцељења болних. Тако исцели и неку богату жену Мелантију. Но после ова жена хоћаше извући Евгенију на телесни грех, и не слутећи, да је Евгенија женско. Па како би одлучно одбијена од стране Евгеније, ова зла жена из освете оде епарху и оклевета Евгенију онако исто као некад жена Пентефријева целомудреног Јосифа. Епарх нареди те све монахе оковаше и у тамницу вргоше заједно с Евгенијом. Но када би изведена на суд, света Евгенија показа се своме оцу као његова ћерка. Обрадовани Филип тада крсти се са целим домом својим. И би Филип изабран за епископа александријског. Чувши за ово, римски цар посла неког опаког војводу Теренција који, дошавши у Александрију, тајно уби Филипа. Тада се света Евгенија пресели у Рим са мајком и браћом својом. У Риму је неустрашиво и ревносно преводила незнабошце у веру праву, нарочито девојке. Тако преведе у веру и неку красну девицу Василију. Ускоро Василија би посечена за Христа, како јој Евгенија и предсказа. Тада бише посечени и оба она евнуха, Прот и Јакинт. Најзад дође мученичка кончина и светој Евгенији. Од њене близине паде храм Дијанин и разруши се. Мучитељи је бацише најпре у воду, потом у огањ, но Бог је спасе. Јави јој се сам Господ Исус у тамници и рече јој, да ће она пострадати на сам дан Његовог Рождества. Тако и би. Мачем је посекоше 25. децембра 262. године у Риму. После смрти јави се Евгенија матери својој у великој слави, и утеши је.
Дан уочи Божића, 6. јануара по новом а 24. децембра по старом календару, зове се Бадњидан. Назив је добио по томе што се тога дана сече бадњак и уноси у кућу. Са овим даном већ почиње Божићно славље. Ујутро рано, већ у зору, пуцањем из пушака и прангија објављује се полазак у шуму по бадњак. Чим сване, ложи се ватра и приставља се уз њу печеница. Жене у кући месе божићне колаче, торте, припремају трпезу за Божић.
Води, Господе, светлошћу Својом источне мудраце, и пророке, и светитеље, ка пећини душе моје. Да joj донесу три најдрагоценија дара источног човечанства. Први дар је видовито знање о Теби, што превазилази сва остала знања. Други дар је ишчекивање рођења Твога у чистоти девичанској. Трећи дар је љубав према Теби. Нека носилац тога дара бди над својим даром у путовању своме. Да се не спотакне срце његово о неку земаљску прелест, те не задоцни на поклоњење Новорођеноме.
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
За Њега није било места у свратишту, али је камен отворио своја врата. Живот је ушао у свет не кроз домове људи, већ кроз пећину – у тишини, хладноћи и одбачености. Од витлејемске колевке до гроба усеченог у стену, сведочимо истом парадоксу: тамо где човек затвара врата за Бога, Бог започиње спасење за човека. Светлост је запаљена управо тамо где се од таме више ништа није очекивало.
А камен који сруши идола поста гора велика и напуни сву земљу (Дан. 2, 35). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Није исповест само таксативно изношење својих грехова; она је искање благодати Божје, да исцели наше ране које смо нанели себи кроз своје грехе...
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 05.01.2026. Зачало 42.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 05.01.2026. Зачало 42.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 05.01.2026. Зачало 42.
КАО настојатељ Новгородског Благовештенског манастира II био постављен за архиепископа Новгородског. Као архиепископ подигао две цркве у Новгороду. Након осмогодишњег управљања паством он се, из љубави према усамљеничком молитвеном тиховању, повукао у Благовештенски манастир. Свети молитвеник упокојио се 1310. године. Свете мошти његове почивају у Јурјевом манастиру; оне се прославиле чудесним исцељењима.