Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенично паднувши на земљу не умре, онда једно остаје; ако ли умре много рода роди. (Јов. 12, 24) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Сада је код нас све украшено ‐ и Црква, и куће и тргови. Све је у одећи радости, и сви су обузети општом бујицом радовања. Но, ти се потруди да своју мисао одвојиш од спољашњег и да, сабравши се у срцу, примиш истину Васкрсења у свој ширини, дубини и висини њеној…
Свако мисли да је његов бол највећи. Свако је уверен да баш њега живот неправедно притиска. А у истом том тренутку – неко се бори за дах, неко чека исход операције, неко губи оно што ти узимаш здраво за готово. И ти и даље мислиш да немаш разлог да кажеш: Хвала?
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 22.04.2026. Зачало 15.
Свети свештеномученик Рафаило архимандрит беше родом са острва Итаке (у Јонском мору), а свети Никола беше родом из Солуна и беше ђакон. Обојица заједнички пострадаше за веру Христову у месту Терми на острву Лезвосу (Митилини) 9. априла 1463. године. Много касније бише откривене њихове свете мошти, и на месту њиховог мучеништва би подигнут диван храм, где положише њихове свете мошти.
Када персијски цар Сапор (325-379 г.) удари на грчко царство, заузе место Визатин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Мариава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана...
У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се Сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. Дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика светог Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро потом паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376. године.
Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Одступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер, у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово, цар Јулијан разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Свети Евпсихије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а потом посечен 362. године. Мало потом опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Свети Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „Ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску”. - На то цар одговори: „Знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!” - Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.
Али ће рећи ко како ће устати мртви? И у каквом ће тијелу доћи? (I Кор. 15, 35) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Речи „нема Бога“ нису истина, него бол. Није то тврдња о свету, већ исповест о сопственој празнини. Као што слепац не види светлост, али она постоји, тако и душа може да изгуби Бога – али не и да Га укине. А управо ту почиње најважнији повратак.
Читање Светог Јеванђеља по Луки за дан 21.04.2026. Зачало 10.
Страдање овог благословеног мученика догоди се на острву Ко (у Јегејском мору) на следећи начин. Не знам због чега, вели описивач овог страдања, неки агарјани мађијама залудеше Јована, па га таквог потурчише. Но после неколико дана Јован дође к себи; и кад сазнаде разлог свога обрезања и виде на својој глави бели турбан турски, он се силно ожалости, па збаци с главе бели турбан, и поново се одену по хришћански...
Свети мученик Павсилип пострада у време цара Адријана. Најпре би изведен пред цара, и он изјави да је хришћанин. Због тога би бијен гвозденим шипкама. После тога би предат префекту Прецију на суд. Префект га дуго наговараше да принесе жртву идолима. Али пошто не успе у томе, он нареди да мученика баце у окове и посеку мачем. Када светог мученика вођаху на погубљење, он покида окове и побеже од стражара. Гоњен од ових, он се мољаше да Господ прими дух његов. И би по молитви светога: он сконча за време бежања. Тада хришћани дођоше и, појући псалме и свештене песме, чесно сахранише свето тело његово.
Велики ревнитељ вере православне. У време III васељенског сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. године.
Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храбрашћу у противстајању насилним кнежевима. На тринаест дана пред смрт јавио му се свети Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. године.
Свети Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: „Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм 16, 13). Беше епископ у Ирканији азијској. Свети Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у тракијском граду Маратону. Свети Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.
Верници немају потребу за доказима, будући да је Црква Божија препуна светлости Васкрсења.
У свету у коме све иде све брже, човек више готово да не стиже да стане – ни да помисли шта га уопште гура напред. Журба је постала природно стање, а тишина нешто што се избегава као непријатност. Али иза те непрестане брзине крије се дубља драма: живот који се троши, а да не оставља плод који остаје. У том вртлогу, једно питање се све јаче намеће – да ли човек заиста живи, или само жури кроз сопствени живот?
Што тражите живога међу мртвима? (Лк. 24, 5) Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Највеће слепило није у очима, него у срцу које више не препознаје Бога док пролази поред њега. Један вапај из дубине срца вреди више од хиљаду равнодушних молитви – јер тек тада почињу да се отварају очи.