Петнаести и последњи судија израиљски. Живео на хиљаду сто година пре Христа. Рођен од племена Левијина, од родитеља Елкана и Ане, у месту Рамату, или Ариматеји где се доцније родио и благообразни Јосиф. Нероткиња Ана исплакала је Самуила од Бога и посветила га Богу, када му се наврши три године. Живећи у Силому, код ковчега завета, Самуил имаше у дванаестој години истинито откровење од Бога о казни, која предстојаше дому првосвештеника Илије због неваљалства синова његових Офниа и Финеса. То откровење се ускоро и зби: Филистејци потукоше Израиљце, убише оба сина Илијина, и запленише ковчег завета. Када весник саопшти ову несрећу, Илији, овај паде мртав на земљу и издахну у деведесет осмој години старости. А то се исто деси и са снахом његовом, женом Финесовом. Од тада, па за двадесет година, беху Израиљци робови Филистејцима. После тога рока посла Бог Самуила народу да проповеда покајање, ако жели да се спасе од непријатеља својих. И народ се покаја, и одбаци туђе идоле, којима служаше, и признаде Самуила као пророка, свештеника и судију. Тада Самуил пође с војском на Филистејце и с помоћу Божјом смете их и поби, и ослободи земљу и народ. Потом до старости суђаше Самуил мирно народу своме. Видећи га остарела, народ му рече, да им постави цара на место себе. Узалуд Самуил одвраћаше народ од тога говорећи му, да је Бог једини цар њихов - народ оста при свом тражењу. Иако ово тражење беше немило Богу, Бог нареди Самуилу, да им помаже за цара Саула, сина Кисова из племена Венијаминова. Саул цароваше кратко време, и Бог га одбаци због дрскости и непослушности, па нареди Самуилу, те помаза Давида Јесејева за цара место Саула. Пред смрт своју Самуил сабра сав народ, и опрости се с њим. А када умре, плакаше за њим сав Израиљ, и сахранише га чесно у дому његову у Рами.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 02.09.2026. Зачало 18.
Кроз своју историју, наш народ је умео да препозна шта треба чинити у судбоносним тренуцима, знајући да се у невољи може дати или глава или душа, и увек је душа била на првом месту. Тако треба да буде и данас – да стрпљиво употребимо сва средства како би се сваки спор решио на миран и праведан начин. Његове речи су и данас снажно упозорење, јер се и образ и душа губе мржњом, неправдом, неслогом и нечовештвом.
Гле, Господ сједећи на облаку лаку доћи ће у Мисир, и затрешће се од њега идоли Мисирски (Иса. 19, 1). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Правећи се бољим него што јесте човек креће да унижава другог, чинећи себе већим чини ближњега мањим…
Богатство човеку може донети слободу, сигурност и могућност да помогне другима, али понекад неприметно промени и његов однос према свету. Оно што је некада било средство за живот може постепено постати мерило по коме човек посматра себе, друге људе и њихове потребе. Где је срце окренуто ономе што поседује, лако се догоди да за туђу муку остане све мање места. Једна кратка прича о прозору, огледалу и танком слоју сребра на једноставан начин открива како се то може догодити.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 01.09.2026. Зачало 17.
Евтихијан беше војник. Ови свети мученици пострадаше заједно за Господа сажежени у огњу.
Пострадали за Христа у време опаког цара Диоклецијана. Тимотеј на огњу сажежен, а Агапије и Текла бачени пред зверове.
Рођен у Јањини, и као младић остави све и оде у Свету Гору, где се замонаши у обитељи Дохијарској. У посту, молитви, бдењу и лишењу себе од свега непотребнога, беше углед свима монасима. Због тога временом би изабран за игумана. Но доцније због неке несугласице с монасима он напусти Свету Гору и са својим сестрићем дође у Верију Македонску, где основа један манастир у част Пресвете Богородице. Када тај манастир процвета духовним животом, он остави свог сестрића да управља њиме, а он оде у Наус, где основа други манастир у част Светих Архангела. Скончао мирно у XV веку. Његове чудотворне мошти и сада леже у Наусу, и пројављују велику силу Божју.
Беше официр - трибун - у римској војсци у време цара Максимијана. По рођењу из Сирије, и са службом у Сирији. Када Персијанци угрозише војском Римску царевину, то Андреји би поверена војска у борби против непријатеља. Том приликом Андреј би произведен за војводу - стратилата. Потајни хришћанин, мада још некрштен, Андреј се поузда у Бога живога, и од мноштва војника одабра само најбоље и пође у бој. Пред битку он рече војницима својим, да ако буду сви призвали у помоћ јединог истинитог Бога, Христа Господа, непријатељи ће се њихови као прах распрштати испред њих. И заиста сви војници, одушевљени и Андрејом и његовом вером, призваше у помоћ Христа и учинише јуриш. Персијска војска би сатрвена потпуно. Када се победоносни Андреј врати у Антиохију, неки завидљивци га оптужише као хришћанина, и царски намесник позва га на суд. Андреј отворено изјави своју непоколебљиву веру у Христа. После љутих мука намесник баци Андреја у тамницу и писа цару у Рим. Знајући углед Андрејев у народу и у војсци, цар нареди намеснику да пусти Андреја у слободу, но да вреба другу прилику и други разлог (а не веру) те да га убије. Кроз Божје откровење Андреј сазнаде за ту наредбу цареву, па узевши собом своје верне војнике, две хиљаде петстотина деведесет три на броју, оде с њима у Тарс Киликијски, и ту се сви крстише од Петра епископа. Гоњен и ту од царских власти, Андреј се с дружином својом повуче далеко у планину јерменску Таврос. Ту у једном кланцу, када они беху на молитви, стиже их војска римска и све до једнога посече. Нико се од њих није хтео ни бранити, но сви беху жељни мученичке смрти за Христа. На том месту, где се изли потоком крв мученичка, изби кључ лековите воде, која исцељиваше од сваке болести. Петар епископ дође потајно са својим људима, и чесно сахрани тела мученика на том истом месту. Пострадаше сви чесно, и увенчани венцима бесмртне славе преселише се у царство Христа Бога нашега.
И вук ће боравити с јагњетом, и рис ће лежати с јаретом (Иса. 11, 6). Кратке душекорисне беседе владике Николаја кроз Свето Писмо Старог и Новог Завета.
Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге...
Бог и Свети чују нашу молитву као што људи чују један другога када разговарају међу собом – чују чак несравњено боље и савршеније. Ми чујемо речи другога, али не знамо шта му је у срцу и у мислима; дешава се да људи једно говоре, а сасвим друго имају на срцу. А Бог и Свети виде шта је код нас и у мислима и на срцу – сам Бог својим свезнањем, а Свети благодаћу Светога Духа у Којем они вечно бораве.
Читање Светог Јеванђеља по Марку за дан 31.08.2026. Зачало 16.
Ови свети мученици беху из Рима. Њих незнабошци оптужише градоначелнику Рима, да обожавају Христа а мрзе идоле и ниподаштавају их. Изведени пред градоначелника, они смело исповедише своју веру у Христа. Зато их најпре затворише у мрачну и смрдљиву тамницу. Затим, када их изведоше из ње, они не хтедоше принети идолима жртву. Стога их стадоше вући по каменитим и непроходним местима, и они, ломећи се о камење, у мукама предадоше Богу чесне душе своје, и примише од Њега неувенљиве венце мучеништва.
Ови свети убоги људи (њих око 300) мученички пострадаше за Христа огњем спаљени. О њима видети опширније у опису (напред) страдања св. мученика Флора и Лавра.