Осећај отуђења и уверење да је свет окружен злом заправо је честа илузија. Многи се сматрају јединим добрим човеком на путу истине, не знајући да неко сасвим близу дели потпуно исту бол и уверење. Право благо људи је често дубоко скривено, а сусрет два усамљена праведника доноси изненадни преокрет и претвара жалост у радост.
Чудесни сусрети светих Божијих угодника са светитељима, па и самом Мајком Божијом, нису били реткост. Небески житељи су их посећивали како би их укрепили у њиховим подвизима, али и да би им са Неба донели речи истине вере Христове како би их ови ширили у народ и спасавали га од јереси, зловерја и кривоверја.
За незнање о духовним темaма за нас хришћане није могуће наћи оправдање. Данас, када се Јеванђеље проповеда на све начине, не знати ништа о духовном животу и свему осталом шта га се дотиче, плод је лошег настројења и незаинтересованости, а не немогућности да се до информација дође.
Христос је Србима даровао много: веру, наду, љубав, моралне вредности, као и темеље на којима су извојевали слободу и изградили своје друштво и државу. Сада је време да се запитамо: шта Христос тражи од Срба? Како се одужити за све оно што смо добили?
Икона која је проговорила огњем је један од најчудеснијих догађаја сачуваних у благодати Православног предања. Овај догађај, који се одиграо у Спасо-Парголовској цркви, сведочи о моћи вере и чудесном деловању Божијем. Прича о икони која је одбијала сваки покушај да буде оскрнављена и о човеку који је, преображен овом искуством, нашао утеху у Православљу, и данас инспирише вернике и представља вечну поруку о Сили Која стоји иза свега што је свето.
Бог се не скрива у висинама, већ у гладним рукама одбачених. Њихова мука постаје Његова, а њихова молитва – мост ка спасењу. Кроз најмање и најслабије, Он куца на срца најмоћнијих. Милостиња није само дар, већ сусрет са живим Христом.
„Да је брата да пожали, ка' да би помога“. Овај стих великог Његоша за сва времена осликава и пустош нашега времена у којем све мање људи има коме да се обрати и пожали на своје тегобе и тескобе, боли и жалости, и, још мање оних који би осетили сажаљење и узвратили утехом и топлином. Дивље и безљудно време усамљених и неутешених.
Дух Свети је један али су различити Његови дарови. То, међутим не значи да су у различитим даровима и различити духови. Зато, када се духовни људи међу собом расправљају, то значи да су под утицајем различитих духова. А то је опасно за јединство Цркве.
Судбина није случајност, већ Божја мисао – жива, мудра и пуна смисла. Све што нам се дешава, било лепо или тешко, није плод среће, већ део Божјег промисла. Ниједан корак није без разлога, ниједан тренутак без значења. Када човек то разуме, престаје да пита „зашто се то мени догађа?“ и почиње да препознаје пут којим га Бог води.
На капији сваког новог дана реци: нека буде воља Твоја, Оче! Исто и на капији сваке нове ноћи. И кад те служи здравље и кад паднеш у постељу, опет исто: нека буде воља Твоја, Оче! И кад примаш и кад губиш, опет: нека буде воља Твоја, Оче! Најзад кад стигне неизбежни час, и ти се сретнеш лицем у лице с ангелом смрти, реци храбро: нека буде воља Твоја, Оче мој и Боже мој!
Приступајући молитви Царици Богородици, пре молитве буди чврсто уверен, да нећеш отићи од Ње, не добивши милост. Она је свемилостива Мајка свемилостивог Бога Речи, и о Њеним неизмерно великим и безбројним милостима оглашавају сви векови хришћанске цркве. Наратор: Маријана Ђерић
Велики оци Цркве и духовни учитељи кроз сву историју Цркве откривали су своје духовне доживљаје и сведочили откривења којима их је Господ даривао. Ово су чинили из чисте љубави према својој духовној деци, али и свима осталима, не желевши да премудрост Божија остане неоткривена људима. Јер, све што је Бог открио човеку, учинио је из љубави и спасења његовог ради.
Колико је значајно са каквим настројењем душе се обраћамо Богу, Богородици или светима у молитви? Дешава се да, понекад, осетимо горчину због нечијег поступка и да ту горчину можда и несвесно пренесемо у молитву. Ево и примера из живота светих Божјих људи.
Нема никога међу људима чији живот, већим делом, не протиче у страдању. Једне убија жалост због губитка најмилијих, друге рајзеда болест, треће разочарање у људе, пријатеље и изневерене наде, четврте боли неразумевање и незахвалност од стране најближих и најрођенијих... и тако у недоглед. Живот свакога од нас проткан је болом и протиче у знаку Крста.
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Вековима су самозвани „спаситељи“ човечанства градили своје идеологије на претпоставци да је вера корен светских сукоба. Њихова логика је проста: укините религију - и мир ће завладати. Али, да ли је вера заиста узрок ратова, или тек покушај да се прикрију дубље страсти: похлепа, власт и страх од светлости? Јер управо они који најгласније оптужују веру, злоупотребљавају је као изговор за сопствену мржњу и насиље. Не ратује молитва, већ срце које се боји Истине. Мржњу не рађа светлост, већ срце које је од ње побегло.
Дух Свети на човека не силази помоћу технике, нити се рађа од људске умешности или науке. Он силази онда и тамо где постоје предуслови, а они су у чистоти људске душе и њеном труду и вољи за усавршавањем и приближавањем Богу. Тада и наше богословље бива божански просвећено а не по људском разуму и читању књига.
Када се суочимо са лобањама деце, жртава усташког злочина, њихова невина патња, као и патња њихових мајки, од који је једна родила дете у јами, подижу ово питање на ниво неизрециве страхоте. То дете никада није видело сунчеву светлост - из мрака мајчине утробе бачено је у мрак смрти, кроз мрак смрдљиве јаме. И ако можемо донекле разумети патњу одраслих, као последицу њихових грехова и преступа, како схватити патњу деце?
Вера која не постаје молитва остаје слаба и неплодна. Као што мали млаз воде не може да покрене воденичко коло, тако и малена вера не покреће душу ка Богу. Молитва није потребна Богу ради Њега, већ ради човека, јер она преображава срце, чини га смерним и благим, и води га ка животу у заједници са Богом. Велика вера рађа велику молитву, а велика молитва рађа нови живот.
Никада не окрећите леђа молитви и Бог вас никада неће напустити. Где год да ступимо, Његова је љубав. У сваком даху, Његова је милост. Али без молитве, човек се удаљава од тог извора спасења. Охолост, као надувани мехур, пукне од првог сусрета са правим изазовом. Само се смирено срце, окренуто ка Творцу, може ослонити на истинску утеху и снагу. Не оклевајте! Отворите срца молитви и дочекајте Божји дар - спасење душе.