Покајање (Патријарх Павле)
Покајање је темељ, надградња и круна духовног живота свакога хришћанина. Ништа тако слковито не сведочи о суштини покајања као јеванђелска Прича о блудном сину. Ако би све књиге Новога Завета нестале, ова прича би била довољна за спасење душе човекове.
Није спасење трен (Патријарх Павле)
Спасење је дуготрајан и напоран пут којим човек ходи до свог конаног циља – Царства небеског. На том путу пролази три најзначајније етапе: од роба преко најамника до сина. Пуноћа је у синовској љубави према Оцу.
Да смо хришћани... (Патријарх Павле)
Хришћани не смеју да се парниче међу собом, а нарочито да наносе једни другима штету. Хришћани би требало да се у миру и трпљењу односе према ближњем имајући стално на уму вечни живот и удео сваког дела и речи учињеног и изговореног сада и овде.
Зашто страдају деца - Патријарх Павле
Кад не би било Христа, Његовог доласка на свет и Његовог страдања, питање страдања деце, са свим његовим језивим бесмислом, остало би без одговора.
Заповест о љубави - Патријарх Павле
Скоро да нема човека коме љубав према своме пријатељу неће бити нелогична и неразумљива, али, љубав према непријатељу – разгалиће срца само незнатно малом броју људи. У чему се огледа љубав према неријатељу?
Сусрет са хулитељима
Свето Писмо сведочи да се хулитељима на Духа Светога не прашта. Али, шта је то хула? То је стање презирања божанских ствари, али када је човек при здравој памети и када то одражава његов став. Хула на Духа Светога подразумева и бестидност јер бестидан човек је склон искривљавању и гажењу јеванђелских истина, што постепено постаје – стање.
О разликовању добра и зла
Љубав према ближњем је верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свет и узвишени циљ који тежимо да постигнемо, колико средство које бирамо како бисмо циљ постигли...
Гнев праведни
Гнев је веома лоше стање духа и наноси велику штету како ономе на коме се излива, тако и на гневљивцу. Али, када неко трпи неправду, а неко други виче и гневи се јер састрадава са њим, тада је то најправеднији гнев. Међутим, ако се гневи јер сам трпи неправду, тада то није чист, па ни праведни гнев.
Љубав без расуђивања
Љубав без расуђивања упропашћује децу. Деца данас трпе велику штету од своје породице. Иако су то добра деца, она су најчешће неспособна, лења, неосетљива, не мисле и пропадају јер их родитељи кваре. Јa нисам имао ништа, нека моје дете има све – главни је мото којим се руководе родитељи не претпостављајући да на тај начин упропашћују своје потомство.
Посветовњачење свештенства
Модерно време доноси собом слабљење воље човека, његово морално снисхођење и релативизацију вредности, попуштање својим страстима и слабостима. Од овога нису имуни ни свештеници па ни монаси.
Свако чињење нека је Бога ради...
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Духовна осетљивост
Потребно је да хришћанин стекне духовно чувство и осетљивост. Иако је Дух Свети један и има многе дарове, Он увек је и свуда исти, не мења се према месту и околностима. Он је дух љубави и мира. Зато је потребно развијати и издграђивати осетљивост према духу Светоме.
Само за себе
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Девојачка част
Не тако давно, људи су држали до своје части и поштења. Особито је то важило за девојке и жене. Честите и благодаћу Божијом обучене девојке радије су бирале муку и страдање него да се предају бешчашћу, макар на то биле и присиљаване. Безброј је таквих примера који су остали као сведочанство истинског хришћанског етоса.
Не опомињи Бога!
Једна од највећих духовних замки у коју упада већина људи јесте недоумица, а онда и револт – зашто неправедни људи добро пролазе у животу док праведници и добри људи страдају! То их наводи да са горчином говоре о Богу, замерајући Му што не учини нешто, не слутећи да није наше да опoмињемо Бога шта треба да чини. Морамо знати да грех сам собом вуче несрећу и пропаст ономе ко га чини и да је због тога добро да ћутимо и водимо рачуна о свом понашању.
Борба за освећење душе
Велика је радост видети човека који брине о себи и својој души, пази на своје поступке, али и на мисли и речи, који се бори. У свету пуном ђавола, ово је неизмерно радосно сазнање. Наравно, Бог је свима дао дарове за духовну борбу, али је, нажалост, мало оних који их за ту намерну и користе.
Молитвом, не саветима...
Зар је мало родитеља чија деца ходе путевима безакоња? И зар је мало суза проливено и савета изговорено па и претњи и љутње и – ништа. Но, и када све речи буду изговорене и сви савети изређани остаје нам оно што би требало прво бити – молитва Господу да Он своју реч каже. А Његова је реч лек и за душу и за тело.
Истинита љубав разоружава младе
Зло наноси велику штету људима, али, на крају уништава и – само себе. Бог своје не оставља. Чак ни гресима данашње младежи неће судити као што би судио у неким давно прошлим временима када је добра било много више на овоме свету. Осете ли истиниту, искрену љубав, млади ће поћи за њом...
Духовно буђење
Све се у овом нашем времену чини како би се народ успавао. Међутим, онај ко хоће да остане будан, тај се и труди да тако буде. У томе му могу помоћи чак и ситнице које не промичу његовој осетљивости. Другима, пак, ни ратови ни земљотреси не могу бити довољни за духовно буђење.
Туђинка на земљи
Људска туша је у овом свету туђинка, попут избеглице. Ма шта се мислило, ма шта се говорило у овом свету нико не разуме никога. Овај свет који не задовољава ни најневиније тежње душе јесте свет у којем она на сваком кораку наилази на отпор.