„Оци једоше грожђа киселога, а деци зуби трну!“ Ова библијска правда прати човека од Адама и Еве до данашњег дана, сведочећи страшну истину да родитељски греси и безакоње скоро увек последице остављају на њиховој деци...
Без вере, наде и љубави нема ни молитве. Безброј је потврда које нам о томе сведоче а уписане су у историју Цркве Христове. Када видимо плод молитве саграђене на темељу ове три силе, склони само да га назовемо чудом. Тако и ово чудесно исцељење које од Пресвете Мајке Божије стиже једноме војнику.
Хула на Духа Светога је најтежи грех који човек може починити. То је свесно и упорно одбацивање Божје истине и живота. За разлику од оних који, иако лутају у мраку, траже светлост, особа која хули на Духа Светога свесно бира таму и одбацује сваку наду у спасење. А кад човек нема нимало воље да се спасе, ни Бог не жели силом да га спасава.
У житију старца који је желео да крене на Синај, али га је сам Свети Јован Крститељ зауставио, открива се како Бог понекад мења наше путеве да бисмо остали тамо где нас жели. Место мале пећине постало је његов животни дом, црква и сабралиште братије, освећено присуством Христовим и благословом Претече.
Свети Оци кажу да човек на путу ка познању Бога пролази кроз више ступњева: од онога ко само верује да Бог постоји, преко онога ко са Њим успоставља живу везу, па до онога ко духовно разликује шта је од Бога, а шта није. Али ова највиша мудрост не долази сама од себе - она захтева просвећење. А просвећења нема без светлости коју нам даје Свето Писмо.
Бог је савршено једноставан, јер је савршено духован и савршено добар. Управо зато је и за човека једноставност највеће благо и најузвишенија врлина. У простоти срца молитва постаје лака као мисао – без сумње, без лукавства, без тежине. Тамо где је једноставност, ту је слобода душе и близина Божија. Наратор: Маријана Ђерић
Старац Пајсије: У свету пуном искушења, где нас на сваком кораку вребају замке зла, где се грех увлачи кроз сва чула, постоји спас! Заменимо грешне филмове - светим иконама, светске песме - псалмима, светске часописе - духовним књигама. У тој борби, Христос, Мајка Божија, анђели и свети су уз нас. Они нам пружају снагу да се одупремо искушењима и да се боримо за чистоту душе. Не бојмо се! Будимо храбри! Заједно са њима, можемо победити зло.⛪
Свакодневно искуство нам говори да чак ни они који душом усвајају Христову заповест о љубави према непријатељима, не успевају да је остваре у свом животу. Зашто? Пре свега зато што волети непријатеља не можемо без благодати. Међутим, када би људи схватили да ово превазилази њихове природне моћи и тражили од Бога благодатну помоћ, свакако би и добили тај дар.
Када бисмо само проникнули у то да су наши противници и непријатељи, заправо, највећи непријатељи самима себи – носиоци казне у својим недрима – страх би нас напустио. Зашто бисмо стрепели од оних што сами себе прождиру? Уместо тога, пригрлимо Христа свим срцем, и сваки ће се страх попут сенке повући из наших душа.
Молитва родитеља никад не остаје без одзива на Небу, нарочито када се упућује Царици свих, Пресветој Богородици. У овој истинитој причи, нежна Њена заштита сишла је као светлост у таму – када је девојчица нестала под таласима реке. А све је почело са љубављу према икони на зиду.
Човек, рече једном владика Николај, није само оно што може стати у гроб, већ оно што не може стати у читаву васиону. Да човек, уистину, уз Божију помоћ, може чинити чуда, доказује и свети апостол Павле, сићушан слабашни старац, који је својом боголикошћу срушио читав један стари свет са свим његовим схватањима, веровањима и заблудама и, на његовим рушевинама саградио нови свет, утемељен на личности Христовој...
У овом свету, који изгледа као да тоне у злу, радост је видети оне који се не предају, који се боре да добро победи у њима самима, а затим и у свету око њих. Свако од нас добио је од Бога дарове - не као терет, него као крила. Крила за борбу која није против људи, већ против таме у нама. Кад избегнемо замке греха и срце своје ставимо у Његове руке, Он га неће згњечити - већ преобразити. И душа која се тако освети Њиме, мирисаће на Небо, и све око себе ће светлити Његовом светлошћу.
Живот је Божански дар. А духовни живот је наш непрестани труд да се удостојимо божанског дара у нама. Нико од нас није то ни купио ни платио, него нам је вечна Љубав то даровала. Дар се заиста не плаћа ничим. Зато је дар - дар. Али онај ко прима дар, и то тако драгоцен као што је живот, мора се бар показати достојан тога дара.
Чудеса нису плод знања, већ чистоте и детиње искрености. Пресвета Богородица је наградила неписменог монаха који је целог живота говорио само: „Богородице Дјево, радуј се“ - и из његовог гроба изникао је цвет на чијим је листовима била исписана Њена молитва.
Песма „Достојно јест“ посвећена је Богородици и њу је архангел Гаврило записао једном приликом на Светој Гори. Тамо се налази и истоимена икона. Од тада се ова Анђелска песма разнесе по целоме свету, да је сви православни хришћани певају Пресветој Богомајци. А света икона Пречисте Богородице, која се налазила у цркви оне келије и пред којом се десило ово чудо, би од отаца Свете Горе пренета у велелепну цркву Протата, где се и данас налази.
Истинска част не зависи од људског суда, већ од чистоте душе пред Богом. Клевете могу повредити срце, али истину не могу поколебати – она остаје постојана и светла као зора после олује. Онај ко брани част Божију, има у Њему и заштитника сопствене части. Јер лажи пролазе, а истина – стоји довека.
Старац Пајесије: Бог трпи све ово што се данас дешава. Трпи да зли људи не би имали никакав изговор. У неким случајевима Бог делује одмах, а у неким другим случајевима чека и не указује одмах на решење. Очекује од човека трпљење, молитву, борбу... Како је Бог благородан!
Покајање је темељ, надградња и круна духовног живота свакога хришћанина. Ништа тако сликовито не сведочи о суштини покајања као јеванђелска Прича о блудном сину. Ако би све књиге Новога Завета нестале, ова прича би била довољна за спасење душе човекове.
Младе генерације, окружене обиљем, често не умеју да цене оно што имају. Кад хлеб постане безначајан, а живот се сведе на тражење удобности, себичност постаје правило. Зато Бог зато понекад шаље оскудицу - не као казну, већ да пробуди савест. Али и она је узалудна ако душа не схвати њену поруку.
Владика Николај: Они који нам се подсмевају због наше вере, лајући иза наших леђа кад ходимо ка храму, несвесно нас управо приближавају Господу. И на њих је мислио Христос кад је заповедио: љубите непријатеље своје. Чинећи нам земљу тесном и неподношљивом, они нам Небо чине милим. У том парадоксу страдања и милости скрива се једна од најдубљих истина хришћанског живота.