Молитвени говор дрвета
У исторји уметности црквена уметност представља особени вид изражавања човека чији је извор надахнућа, али и принос – сами Господ Исус Христос. Ту естетика нема кључну улогу и није самој себи циљ, већ се она појављује као носилац и преносилац живе речи Божије и њеног одсјаја на свакодневни живот хришћанина, али и његове молитвености. Ова уметност је истовремено и сабиралиште свих трагика кроз коју Црква, као продужени Христос, пролази кроз време и простор. Повод за разговор са протојерејем-ставрофором др Војиславом Билбијом, парохом ротердамске парохије Свете Тројице СПЦ у пензији, јесте његова скулптура „Олуја“, која представља трагику егзодуса српског народа у Хрватској протераног са својих вековних огњишта.
Површност и дубина
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Људи ће се вратити изворним вредностима
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
Живо Јеванђеље
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.
О миру
Људи су обично уврени да много знају па тако врло често прибегавају поучавању других, неретко и осуђивању и исправљању. Али, пошто то пречесто чине у афекту, немајући мира и сталожености, они и не слуте да је то због тога што то не чине са љубављу према ближњем. Осуђивање увек помрачује ум а то води губитку мира и смелости према Богу.
Кајмакчалан – крвава врата слободе
Ако наша славна, јуначка и мученичка историја постане и остане само церемонијално присећање на догађаје који су крвљу исписани у нашој националној историји, онда се нама будућност не окреће лицем к лицу. Ако и данас, после једног века, ми сада живећи не оживимо наше претке који су себе уткали у нашу слободу и будућност, сигурно је да нећемо имати кога који би нас оживели. Ако молитвени дух не живи у нашим срцима то ће бити показатељ да ни ми више нисмо живи. Ово је порука онога што је свештеник Јован Бабић рекао поводом стогодишњице почетка пробоја Солунског фронта и ослобађања српских земаља у Великом рату.
Кроз време до вечности
Упокојио се професор, академик Владета Јеротић, лекар, прихијатар, научник, философ и књижевник, теолог, мисионар-посленик Речи Господње, човек који је задужио српску науку и сврстао се у ред оних који из рода српског који су заузели своје место у бесмртној заједници са Христом, чији је лик проповедао и пројављивао својим животом и науковањем. Ипак, све чињенице које говоре о једном човеку, сва набрајања његових особина и достојања, бледе пред искреним и љубављу надахнутим живим сведочењем. Такво сведочење личности професора академика Владетe Јеротића принео је његов вишедеценијски сарадник и поштовалац протојереј-ставрофор, доктор Милош Весин.
Зомбирање народа
Све се чини како би се људи успавали, зомбирали, претворили у живе мртваце савести. Медији, забава, игре, спортски догађаји... смењују једни друге одвлачећи пажњу човека са суштинских животних питања, удаљавајући га од спасења. Равнодушност све више постаје болест модерног човека кога више ни ратови не могу пренути из успаваности и мртвила.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Дух Свети је дух заједништва
Слово убија а Дух је тај који оживљава. Ова мисао се односи на убиственост знања лишеног Духа божанског, духа љубави и заједништва, и упућује нас на то да је у основи свих знања љубав која оживотворава то знање. Управо је љубав тај носач живе речи а Дух Истине и Љубави учи и наставнике да је њихова мисија да пренесу љубав деци и да од њих створе љубав. То је смисао и крунски разлог молебана који се служи пред почетак сваке нове школске године у нашим павославним храмовима. Говори свештеник Вук Матијашевић из храма Рођења Светог Јована Крститеља на централном гробљу у Београду.
Титуле и људска слава
Стихије пале људске природе и надменост живљења представљају камен о врату који човека вуче на дно постојања. Особито у данашњем времену науке и професионализма, човек више него икада тежи титулама и високом положају на лествици друштвених односа. Гордост и таштину још нико, ко се искрено и истински не каје, није успео одагнати из свога срца. Зато Господ и опомиње да славу не примамо од људи и да нам не помаже ни сав свет да задобијемо ако душу своју упропастимо.
Колико смо далеко од васкрсења...
Већ два миленијума у свести хришћана одзвањају речи светог апостола Павла који каже да ако Христос не устаде из мртвих узалуд вера наша, па узалуд и проповед. Питање на које свакодневно видимо одговор може гласити: колико ми данашњи хришћани заиста верујемо у васкрсење Христово? Како се лечити од сумње у Васкрсење, како стећи веру и како деци приближити појам смрти и Васкрсења? Ми се веома лако изјашњавамо као хришћани, али је чињеница да ће, колико год ми историјски били удаљени од васкрсења, оно увек бити исто и истинито. Говори свештеник Драган Радовановић, свештенослужитељ у Вазнесењској цркви у Београду.
Господ одлучује када ћемо Њему
Мученици Христови су највеће богатство Цркве Христове, самим тим и наше страдалне и мученичке српске Цркве. Они су неисцрпни извор надахнућа, кроз њихову невино проливену крв рађају се нове генерације хришћана. Ако бисмо мучеништво српског народа покушали да представимо и бројчано и просторно, наишли бисмо на неизбројиво и једино Богу познато мноштво људи страдалих само због тога што су били Срби и православне вере, на простору некадашње НДХ у периоду Другог светског рата, наравно, и у претходним деценијама и вековима. О њима сведочанство износи мати Злата (Пантелић) настојатељица манастира посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице у засеоку Дробњаци под Авалом.
Сусрет са хулницима
У најопштијем смислу, хула на Духа Светога је презир према божанским стварима, самим тим и према самоме Богу. Овде, свакако, спада и бестидност која је једна врста намерног изопачења човека који зна за истину, а ипак ради насупрот њој, гази је и искривљује како би оправдао свој пад. Зато, потребно је чувати се дрскости и бестидности, не само према ономе што је божанско, већ и према ближњима, јер су иконе Божије. И не само то, него и опоменути свакога ко у нашем присуству насрће на Бога и Божије.
Не пристајте на препреке
Пробијати кровове и зидове како би се испунила заповест о љубави и помогло ближњем. На том путу много је препрека и није случајно речено да је пут саблазни и зла широк и да на њему нема препрека за разлику од узаног и трновитог пута спасења које није ништа друго до испуњавање заповести о љубави према Богу и ближњем... Дакле, главно је не одустајати док се не нађе решење за муку нашег ближњег и то би био један вид практичне примене и остварења наше љубави. Не обазирати се на препреке, бити решен и истрајан у извршавању заповести Христове. Када Господ види нашу истрајност да смо учинили све што до нас стоји, то ће бити јасан сигнал и Њему да учини са своје стране оно што је Њему као Богу могуће. А Њему ништа није немогуће! Свештеник Владимир Левићанин.
Какви узори, таква деца
Насиље је постало амбијент нашег времена. Од свих видова насиља почев од породице, па до насиља у међународним односима, чини се да је најтрагичније облик насиља оно које се догађа међу вршњацима, међу децом. Шта је узрок све чешћег насилничког понашања унутар најмлађе популације, питање је на које је одговор покушао да понуди протосинђел Серафим (Петковић), игуман манастира Свете Тројице у Бијелим Водама код Љубовије.
Крст је основа живота
Без обзира да ли се радило о хришћанину или иноверцу, верном или неверном човеку, богољубивом или богопротивном, једну суштину деле сви: живот је ношење Крста. Крст је темељ човековог живота, темељ његовог постојања у садашњем и нада у вечном животу. Ова својеврсна одисеја човековог живота на Крсту и са њим започиње првородним падом човековим, наставља светом тајном крштења свакодневним пењањем на Голгoту живота и завршава васкрсењем у живот вечни. Све етапе човековог живота између рођења и васкрсења су једно посведневно распињање, које је неизбежно. Говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић.
Има још доброг света
На свету има премного равнодушних људи на које никаква трагедија другога човека не може оставити никакав утисак, да не говоримо о томе да их потресе или наведе на помисао да притекну у помоћ. Скоро би човек помислио да више нема сврхе живети у таквом свету. Али, ову Планету лепим местом за живот чине још увек људи који су спремни на свако добро и пожртвовање за ближњега. И, није их мали број. Има се Господ још увек коме радовати.
Један је модел живота
Навике, казују мудри људи, пречесто постају наша природа. Поготово је лако да лоше навике овладају човеком и уткају се у његово биће, постајући делом његове природе и својства личности. Међу две најопасније спадају осуђивање ближњих, као једно од најјачих оружја које демон користи против човека, и гнев. Управо је ово тема о којој је говорио свештеник Борислав Петрић, парох храма св. пророка Илије у Миријеву, подсећајући да је у сваком од нас утиснут печат Божији и саветујући како се са тим борити и како савладати у себи ова два зла, закључујући да постоји само један модел понашања и живота, а то је – Христос.