03.07.2014.

Како се борити против изненадних страсти

Ако ниси научио да се бориш против изненадних напада страсти, на пример - против срџбе због нанете ти увреде, саветујем ти да поступиш овако: Постави себи правило да сваки дан, још док седиш код куће, размислиш шта ти се све може у току дана пријатно и непријатно догодити и које се све страсти и раздражења тим поводом могу у теби покренути, па се унапред припреми како да их у клици угушиш и не дозволиш да се појаве. Ако тако будеш чинио, никада те напад страсти неће изненадити, него ћеш увек бити спреман да му се одупреш: неће те обузети гнев ни опхрвати похота. Чини такву смотру особито онда када мораш ићи некуда где ћеш се срести с особама које те могу привући или раздражити. Ако се спремиш, лако ћеш избећи и једно и друго. Талас страсти ће се, чим се подигне, разбити о тебе као о стену и неће те превалити као мали чун. О томе те, бар што се гнева тиче, уверава и св. пророк Давид кад каже: Пренух се и не збуних се. Али тим припремањем није све учињено. Страст ипак може избити, и то неочекивано. У том случају поступај овако: чим осетиш да се страст јавља похитај да је зауставиш силним напрезањем воље. Сиђи умом у срце и не допусти да страст уђе у њега. Пази да се оно не раздражи и не занесе. А ако страст успе изненада да продре у срце, постарај се у прво време да се то бар споља ни речју, ни погледом, ни покретом не покаже. Потом приморај себе да узнесеш ум и срце Богу, да се сетиш безграничне Божје љубави и Његове правде. Затим се труди да спречиш спољашње појављивање страсти и да пробудиш врлину која јој је супротна. То можда и нећеш савршено обавити како намераваш, али ипак не одступај. Нека ти борба изгледа и безуспешна - мало касније кад страст ослаби ствар ће поћи набоље и моћи ћеш све добро привести крају. Главно је не дозвољавати да се страст споља појави. То ће је зауставити. Зато, чим се мало прибереш, похитај срцу и постарај се да избациш из њега прљавштину. Најбоља и најсигурнија заштита од изненадног напада страсти јесте одстрањење узрока који до ње доводи. А постоје само два узрока: љубав и мржња. Ако је твоје срце освојила љубав према некој особи или некој ствари, природно је да када видиш да неко жалости особу коју волиш, или ти одузима ствар коју волиш, оног часа ускиптиш и устајеш против њега. Зато, ако желиш да те препади не изненаде, потруди се да савладаш и да ишчупаш из срца ту недозвољену љубав, и колико си се већма занео, утолико се више старај да постанеш равнодушан према њој, јер уколико је твоја љубав већа, утолико ће се бурније и изненадније страсти у свим поменутим случајевима појављивати. Исто тако, ако мрзиш некога или имаш одвратност према нечему, доћи ћеш такође у прилику да планеш, када се с њим сретнеш, а особито ако га ко још и похвали. Зато, ако хоћеш да сачуваш душевни мир у таквим случајевима, приморај прво себе да угушиш то ружно осећање. У том ће ти, бар што се тиче људи, помоћи размишљање да су и они Божја створења, саздана као и ти по слици и прилици Његовој, да су и они искупљени драгоценом крвљу Господа Исуса Христа, да су и они твоја сабраћа, коју не смеш мрзети чак ни мишљу, као што је написано: Немој мрзити на брата својега у срцу својем (III Мојс. 19,17). Ако су заслужили да не будеш према њима добро расположен, а ти ипак јеси, постаћеш сличан Богу Који воли свако Своје створење и не гнуша се никога, као што вели премудри Соломон: Љубиш све што постоји и ничег се не гнушаш од онога што си створио, нити мрзиш нешто што си устројио и Који, не гледајући на људске грехе, заповиједа Своме сунцу, те обасјава и зле и добре, и даје дажд праведнима и неправеднима (Мат. 5,45). 

02.07.2014.

Царство Небеско је наша права Отаџбина и Домовина

Да се трудимо да веру своју извршујемо у светим и честитим делима, и да се тиме приближимо Богу и будемо достојни наших предака, који су то знали и то чинили и за овога света, и зато ушли у Царство Небеско које је права наша Oтаџбина и Домовина. И да знамо шта је прави смисао нашег живота, да овде својом светом вером православном и животом по тој вери, заслужимо онај свет непролазни, блаженство у оном свету са блаженим небеским силама, и блаженим оцима и матерама нашим у близини Божијој, у заједници Цркве Божије, која је у слави. То говорим увек и себи и вама, браћо и сестре, јер нам ваља отићи са овога света, стати пред Судију праведнога.  Приговарају нам неверници да ми православни свештеници верне не само опомињемо, него да их плашимо, плашимо смрћу. То не стоји. Ми и себи, браћо и сестре, и свима онима који имају уши да чују износимо истину. Отићи ћемо са овога света. То знају и неверници, али они не знају и неће да знају да је душа бесмртна и да она одлази пред лице Божије да прими или блаженство вечно или муку вечну. А ми то треба да знамо, да будемо они који знају шта раде. То вам стављам на душу и срце. 

01.07.2014.

О идењу за Христом

Одбијање хришћанина да носи крст јесте одрицање од Христа. Не може се бити Христов ученик без спремности на тешкоће. Битно је да ми не стварамо тешкоће другима, а да тешкоће које долазе од света који "у злу лежи" свесно прихватимо, као пут, као крст свој. "Хајде", вели другом младићу "за мном". А он рече: Господе, допусти ми да прво одем да сахраним оца свога. А Исус му рече: Остави нека мртви сахрањују своје мртве, а ти хајде за мном те објављуј Царство Божије. Отац тога младића још је био жив, а Господ каже за њега да је "мртав". За њега су мртви и они који су још живи у овом свету ако немају вере у Њега, и који живе по духу овога света, који у злу лежи и који ће проћи. Треба да имамо увек у виду то што су преци наши знали и веровали: да је боље бити мртав ради Христа и мртав у очима овога света, него бити мртав у очима Христовим. Ми треба да будемо тако одани Христу. То не значи да ми тражимо смрт. Правило хришћанског мучеништва јесте: не тражити мучеништво. Ми не изазивамо мучеништво, али када дођемо пред питање - или одрицање од Христа или ће отићи глава, онда да изаберемо пут мајке Јевросиме, која каже своме сину: "Боље ти је изгубити главу него своју огрешити душу!" Када умре за Христа, мртав човек је жив пред Богом и жив у Богу, у Царству Небеском. Мртав је пред Њим само онај који је грешник, који се не каје, и који у Њега не верује. 

30.06.2014.

Хришћанин увек треба да је племенит

Хришћани имају призив, сходно заповестима Божијим, да буду свети и савршени. Савршенство и светост се прво појављују у души, као радост, која прожима мисли, осећања, речи и дела хришћана. Благодат Божија их прожима из душе, уобличавајући и њихов спољашњи карактер. Хришћанину приличи да је љубазан са свима. Његове речи и дела треба да буду надахнута Духом Светим, Који обитава у њему. Тако он својим животом и љубављу према ближњима прославља Име Божије. Ко је умерен у речима, умерен је и у делима. Ко пази на речи које треба изговорити, када и где, пазиће и на своју делатност, руковођен врлином и побожношћу. Благословене речи хришћанина одликују се искреном побожношћу. Такве речи у души рађају љубав, доносећи мир и радост. Насупрот томе, непобожна реч рађа мржњу, раздор, завист, сукобе и ратове. Треба, дакле, увек да будемо побожни. Никада из наших уста не треба да изађе зла реч, реч која није осољена благодаћу Божијом. Наше речи треба да буду увек речи добра, речи које сведоче Христа и доприносе духовном добру. 

29.06.2014.

Богатство

Често слушамо о људима, како гомилају земаљска блага, умиру не искористивши их ни за какав благословен циљ. Једна госпођа у Чикагу, стара 87 година, чувала је 25.000 долара сакривених у кући. Једног дана изашла је некуда, а лопови су украли њену уштеђевину. За кога је та жена чувала оволики новац? Са њим није ништа стекла ни на земљи ни на небу. Срце је било везано новцем на земљи, а сада је срце празно и сиромашно на небу. Сама реч Божја вели:"Сине мој, дај ми срце своје". Не дај своје срце земљи на земаљске ствари, него Мени. Јер, ако је твоје срце самном, оно ће бити самном у вечности, ако је твоје срце са твојим земаљским благом, оно ће бити далеко од Мене у тамним пределима вечите смрти, зато дај ми срце своје, сине Мој. Ми смо православни хришћани. Припадамо најстаријој апостолској цркви. Као такви, треба да будемо испуњени мудрошћу и да имамо право знање о животу. Неверници и секташи пуни су брига о осигурању свог кратког овоземаљаског живота. Али ми, као деца светлости и духовне мудрости, треба да дамо пример целом свету у тражењу, пре свега, Царства Небеског, које је вечито. Осигурајмо, зато свој вечити живот, прикупљајући духовно и морално благо, које мољци не гризу нити рђа, нити га лопови краду, нити се може уништити. Јер наша добра дела ићи ће испред нас пред престо Господа на последњем Страшном Суду. Држите се благословене вере ваших предака - ви не можете наћи бољу веру на целом свету. Држите се народних обичаја своје Цркве, боља Црква не постоји.

28.06.2014.

Моћ мисли

Људска мисао има непојамно велику моћ – у стању је да учини многа добра, али и да уништи другог човека. Страховите моћи своје мисли човек најчешће уопште није свестан. Неслоге у породици, свађе, болести и свакакве невоље, нарочито крупније, које снађу неку породицу, последица су рђавих мисли њених чланова. Први и једини услов за промену рђаве породичне климе јесте промена мисли њених водећих чланова. Почните свесно да шаљете добре мисли, мисли љубави и добрих жеља ономе ко вам је мрзак, ко вас је увредио, ко вас не воли. На сопственом примеру моћи ћете да се уверите у снагу добрих мисли. Престаните да мислите зло о свом шефу или другу на послу, преокрените зле мисли у добре и видећете промену понашања ваших дотадашњих ”непријатеља”. Ако је домаћин у кући много оптерећен бригама и мислима о неком проблему, он таквим мислима ствара немир не само себи, већ и целој својој породици – сви у кући могу бити утучени, без мира и утехе. Он као домаћин, треба да зрачи добротом, која се из њега преноси на све остале у кући. Ми људи смо такав мислени апарат. Сва природа је тајанствена, од биљке до птице и човека, јер је Бог у свему присутан. Он по мало размиче завесу тајанства ономе ко га истински љуби, а то је најчешће човек чиста срца. Бог је несхватљива енергија и човек носи у себи ту несхватљиву енергију.

27.06.2014.

О преображавању себе

Оно што ми можемо да урадимо јесте да се поправимо од данас. Да сваки од нас обећа пред Христом који страда и који бива вођен на распеће, пред гробом оца Јустина: "Господе! Мајко Божија! Свети архангеле Гаврило! Свети оче Јустине! Од данас обећавам да гријех мој који имам у себи, био он тајни или јавни, ја ћу од данас да прекинем са њиме”! А колико гријехова имамо у себи!  Онај који је маловјеран нека обећа данас: "Од данас, Господе, нећу више дозволити да дух маловјерја овлада мојом душом, јер хоћу да и ја будем благовјесник твога спасења”.  Онај који има у себи зависти – а ко од нас нема зависти у себи? – нека обећа: "Господе, нећу више завист имати у себи. Завист је брата убила. Завист је братоубилачка. Завист је она која данас убија мој народ, нећу ја тај зли, опаки дух демонски да више носим у себи”.  Онај који има гордости у себи, а сви имамо сваки на свој начин гордост, данас нека обећа: "Од данас, Господе, гледајући Твоје дуготрпљење и Твоје смирење и Твоје служење, јер си дошао не да Ти служе, него да служиш и живот свој полажеш за ближње своје, данас ћу се потрудити да и ја служим, да не тражим да ми служе него да служим и да се жртвујем за ближње своје”.  Онога међу нама који није вјенчан, а можда има таквих , од данас нека обећа Богу: "Под хитно идем послије Васкрса да се вјенчам, нећу да живим у прљавштини блуда и нечистоте, него хоћу да примим вијенце Божије на себе, да освештам заједнички живот мој са мужем, са женом, да и дјеца која се рађају из нашег брака, буду из благословеног коријена”.  Онај који живи у некој прељуби – да не да Бог! – од данас пред Богом нека стане и нека се закуне: "Нећу, Господе, више страстима нижим од себе да робујем, хоћу само теби да служим”; нека данас обећа да прељуба у срцу његовом неће се зачети, а поготово на дјело изаћи. Онај који живи у блуду био млађи или старији нека се закуне на овом светом гробу, и за овај свети празник: "Господе, Мајко Божија, Ти која си светиња девичанства и чистоте, хоћу да припадам твоме друштву и твојој заједници, да и ја носим то девичанство и ту чистоту у себи и у својој души”; и нека обећа, нек се закуне данас овдје, на овом светом гробу да више неће дозволити да га блуд одводи на њиве гријеха и на њиве глади које трују и које убијају чистоту и тијела и душе и из којих се рађају многи остали гријеси и многе остале несреће.  Онај који је властољубив, било муж или жена, нека данас обећа: "Нећу више властољубљем да трујем своју душу”. Онај који је спреман чешће пута да падне у очајање, да обећа Господу: "Нећу, Господе, да будем у друштву Јуде издајника, који се раскаја и који паде у очајање и изгуби наду у тебе живога Бога. Нећу са њим да будем, него ћу да будем са пророцима твојим, са апостолима твојим, са мајком твојом, хоћу да будем са мојим оцем Јустином, са исповједником свеправославним Тихоном, Патријархом Руским. Хоћу са њима да будем, ако су они могли и смогли у много тежим приликама да издрже да претрпе да не изгубе свој образ и не падну у очајање хоћу и ја њиховим молитвама да се у томе утврдим”.  И тако редом нека сваки погледа своју душу, и нека сваки погледа свој живот, и нека стане пред лице Пресвете Дјеве и пред лице Господа Дуготрпјељивог, пред његов часни крст и нека сваки од нас измјери свој живот, свој и спољашњи живот и дјела своја, али првјенствено свој унутрашњи живот, своје срце, своју душу, нека измјери том светом мјером данашњих Благовјести и свих светих Божијих људи које данас прослављамо и мјером Часног Крста који обухвата собом и небо, и земљу, и ширине, и дубине, и висине, и у свјетлости Часног Крста, у свјетлости Благовјести Божије, у свјетлости лица тих светих Божијих људи обасјаних Христовом свјетлошћу да измеримо свој живот и што год има у нама нечисто и прљаво што је одступило од Бога, што нас загађује, што нас одваја од заповјести Божијих, што нас отуђује једне од других. Да се потрудимо сваки макар по један гријех свој, од данас нека пред Богом обећа да ће искоријенити и то ће бити најбољи, најмоћнији, најснажнији наш отпор.

26.06.2014.

О врлинама

...Због чега нам је Бог дао заповести? Зар није ради нашег исправљања? Поштујући заповести Божије, радимо на врлинама и тако задобијамо душевно здравље. Вредна је она врлина која се задобија слободно, без принуде. Потребно је да човек осети потребу за врлином и у наставку да се подвизава да је задобије. Бог нема потребу да ми творимо Његову вољу, али ми имамо потребу јер се на тај начин ослобађамо нашег старог човека. Када се човек стара да твори вољу Божију, онда се и приближава Богу и тада, не тражећи, задобија божанску благодат: узима воду директно са извора.  Може неко да је по природи, претпоставимо, једноставан, миран, кротак. Ово су, међутим, природни дарови које му је дао Бог и неопходно је да их негује, да их усавршава својим подвигом, и задобиће духовне дарове, дарове Духа Светога. Промишљеност је дар, али, рецимо, ти немаш овај дар, али имаш неки други. Негујући тај дар који имаш, тј. усавршавајући га, поред њега задобијаш и промишљеност и друге врлине, и тако допуњаваш врлине које ти недостају. Када се неко подвизава нпр. у уздржању, истовремено негује и ћутање, пажњу, молитву, промишљеност... Све врлине, као и све страсти, зависе од човековог делања. Ако човек ради на врлинама, оне се развијају, а страсти гуше. Ако гаји страсти, оне се развијају, а врлине гуше. Да би човек напредовао, потребно је да спозна страсти које има и да крене да се бори са њима. Такође, да спозна и дарове које му је дао Бог и да их увећава. Ако их смирено увећава, брзо се духовно богати. Ако се подвизава духовно, постаје добар, ако је равнодушан, постаје лош. Бог ће од свакога од нас тражити одговор да ли смо удвостручили таланат који нам је дао. Ако је неком дао пет таланата, потребно је да их увећа у десет, деветка за њега није одлична оцена. Ако неко из усрдности, а не из егоизма, један таланат повећа на десет, ово не само да дирне Бога, већ и људе са каменим срцем.  У задобијању врлине помаже да си у близини неког који има ту врлину. Дружећи се са неким који има благочестивост, и ти ћеш мало-помало моћи да задобијеш благочестивост. Исто се дешава и са другим врлинама јер миомир врлина других прелива се и на нас. Када посматрамо себе у врлини других и покушамо да их подражавамо, изграђујемо се. Али, и у слабостима других задобијамо корист јер њихове слабости нам помажу да сагледамо своје. Тако, нека ме дар другог подстиче да се борим да бих га подражавао, док његове слабости ме подстичу да размислим да можда и ја немам те исте слабости, и у ком степену их имам, да бих се борио и одсекао их. Нпр. гледам неког ко је врло радан. Радујем се и покушавам да га подражавам. Видим да други има знатижељу. Не осуђујем брата, али истражујем себе да видим да можда и ја немам знатижељу. Ако видим да је имам, покушавам да је одсечем. Ако, међутим, видим само своје врлине, а код других слабости, док своје слабости не видим или их оправдавам, и кажем: "Бољи сам и од овога и од онога и од овога...!" – готово, утопио сам се! ...  Некада се може десити да неко мисли да има неку врлину, просто је научио неке њене спољашње карактеристике и тако се понаша да би изгледао врлински. Ово, међутим, није права врлина и не може да остане овако: проћи ће кроз решето и онда ће да се појави стварно стање. Једно је да се неко подвизава да не прича да не би рањавао ближње и да тако мало-помало задобије врлину ћутања, а друго да не прича да би се показао као неко ко има врлину ћутања. Може да ћути, али са помислима да непрекидно празнослови и да унутар себе има хрпу страсти. 

25.06.2014.

О смислу искушења

Слободна воља свих разумних бића, била је кушана и до сада се искушава, док се не потврди у доброти. Јер без искушења, доброта није чврста. Сваки Хришћанин је потчињен некој врсти испитивања: неко сиромаштвом, неко болестима, неко различитим нечистим мислима, неки пак неком врстом несреће или понижења, док су неки збуњеношћу. Ова испитивања јачају човекову веру, наду и љубав према Богу, то јест, показују тежње особе, њене привржености, било да он тежи ка жалостима, или је још увек прилепљен за земаљске ствари. На тај начин, човек-Хришћанин, сам може видети у ком се стању налази, какво је његово расположење и принудно смирити себе. Јер без смирености, као што сви Богомудри Свети Оци једногласно потврђују, сва дела су некорисна. Чак је и слободна воља Анђела била кушана. Ако Небески житељи не могу избећи испитивање, онда још више мора бити испитивана, слободна воља оних, који живе на земљи. 

24.06.2014.

Реч младима

А млађи рече свом оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ (Лука 15:12). Прича о блудном сину је најпоучнија лекција за младе. У блудном сину, видимо истински карактер безбрижне омладине: лакомислени, непромишљени, жељни независности, укратко, све што одликује већи део нечије омладине. Млађи син расте у кући родитеља и достиже адолесценцију, замишљајући да је његов живот у кући исувише ограничен. Мисли да је живот под правилима његовог оца и мајке био непријатан.  Жели да опонаша своје другове, који су себе предали бучним задовољствима света. Он је одлучио, „Ја сам наследник богатог имања. Зар не би било боље ако бих примио сада своје наследство? Могао бих другачије располагати својим имањем, него што мој отац то ради.“ Према томе, лакомислена омладина је већ под утицајем бљеска светских задовољстава и одлучује да одбаци јарам послушања и да се одвоји од родитељског дома. Данас су многи покренути сличним импулсима и ако не напусте родитељске домове, зар се они не одвајају од дома њиховог Небесног Оца, зар се не одвајају од послушања Светој Цркви? Христов јарам и Његове заповести изгледају тешко незрелим умовима. Они замишљају да није потпуно неопходно, следити оно што Бог и Црква Његова заповедају. Изгледа им, да они могу служити и Богу и свету у исто време.  Они говоре, „Ми смо већ довољно јаки да издржимо разарајућа искушења и привлачности. Можемо сами да се држимо истине и исправних учења. Дозволите нам да унапредимо наше умове многим врстама знања. Пустите нас да ојачамо нашу вољу усред искушења и замки. Кроз искуство наш разум ће бити убеђен у прљавштину греха!“  Такве жеље нису ништа боље од неразумно постављеног захтева млађег сина своме оцу, „Оче! Дај ми део имања што припада мени.“ Данас имамо лакомислену омладину која престаје да пази на заповести и савете Свете Цркве. Престају да проучавају Реч Божију и учења Светих Отаца и окрећу своју пажњу „мудрости“ лажних учитеља, на тај начин уништавајући боље делове својих живота. Они одлазе у цркве све ређе или присуствују са мање пажње, растројени. Нема времена да се буде побожан и да се живи врлински, пошто су презаузети одласцима у биоскопе, одлажењу на журке, итд. Укратко, предају себе свету све више и више, сваки дан, док коначно не оду у далеку земљу. Шта је последица таквог одвајања од Свете Цркве? Иста као резултат одвајања блудног сина из очеве куће. Лакомислена омладина расипа своје сјајне енергије и таленте своје душе и тела врло брзо, уништавајући за овај живот и вечност, све добро што су урадили. У међувремену појављује се опака болест у земљи – празнина и незадовољство – неизоставна последица дивљих задовољстава. Појављује се жеђ за задовољством, која је још више појачана задовољавањем ниских страсти, које коначно постају неутољиве.  Често се дешава да несрећни љубитељ света, прибегава потери за оним што је ниско и срамно, са циљем да задовољи своје страсти, али још увек не долази себи, супротно блудном сину; он се не враћа путу спасења, већ употпуњује своју пропаст, и привремену и вечну! 

1 138 139 140 141 142 146