Молите се Богу, Он има хиљаду начина да реши сваки проблем, а ви гледајте само свој посао. Од срца сваки посао радите. Бог је тај посао дао.

Ако не испуњавате заповести Божије, не узнемиравајте Бога многим молитвама. Он неће чути и ваша молитва ће вам се уписати у грех. Благодари Богу што си се родио као православац. Буди чврст у вери, не подлежи искушењима, не брини се да ли ће се људи  друге вероисповести спасити или неће. То није наша ствар. Бог је милостив.

Разуме се да су још и Адам и Ева згрешили што су помислили да могу на лак начин да буду као Бог. Христос од нас тражи: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески". Али за то треба труда, узрастања у свему добру, а не - поједеш воћку и механички постанеш као Бог. Дакле, наш однос према Богу је у већини механички, а требало би да наш однос према Богу, према нашој вери буде и моралан. Ово спољашње, механичко, треба да буде само пројекција оног унутрашњег, али је de facto код већине наших верника присутна само формалност. То вам је као један рам који је остао без слике. Свакако да рам има свој смисао, да даје слици чврстину и стабилност, али ипак је најважнија слика. Имати рам, а слику изгубити или је издати, то је у сваком случају несрећа.

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: - Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана.

Не судите, да вам се не суди, па макар вам се и чинило да има разлога за осуду, зато што онај ко је близак своме Господу може да стоји, или да пада. Још је горе ако судите као злонамерни судија. Мислите да људи причају бесмислице, а они говоре о ономе што је души на корист и о томе како да се чини добро. Када осуђујемо своје ближње ми сами себи наносимо велику штету. Овога се треба чувати и искупљивати се тако што ћемо осуђивати и корити себе и молити се да Бог буде милостив и онима које смо ми осудили, и нама који смо их осудили. Трудите се да срце и намере ближњих тумачите позитивно, а не негативно; у том случају ћете ређе бити у прилици да погрешите, а вашем ближњем ће бити лакше да се поправи. 

Крст је знак изабраности Божије, печат Христов. Тим печатом Христос запечаћује своје! Анђели Бога Сведржитеља изображавају тај знак на онима које Бог љуби! "Ако видиш некога рекао је преподобни Марко Подвижник - да живи без мука, у сталном благостању, знај да га после смрти очекује немилосрдни суд". Сви свети су сматрали за неспорну истину да је онога ко живи без мука - Бог заборавио. He тражи, каже један од њих, хришћанско савршенство у људским добрим делима: њега ту нема; оно се тајанствено чува у Крсту Христовом. Каква год добра дела да су чинили свети, они су их сматрали недовољним и несавршеним уколико их не овенча Крст Христов, уколико их не запечати и не осведочи печат Христов. Путем који чува херувим проћи ће само они који уз себе буду имали рукописе запечаћене Христовим печатом. 

Треба да будемо милостиви према убогима и странцима - о њима су се много старали велики светилници и Оци Цркве. На све начине треба да настојимо да испунимо реч Божију: "Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив" (Лк. 6, 36). И опет: "Милости хоћу а не жртве" (Мт. 9, 15). На те спасоносне речи разумни пазе, а непросвећени не пазе, и зато је речено: "Ко шкрто сеје, шкрто ће и жњети, а ко са благословима сеје, са благословима ће и жњети" (2. Кор. 9, 6). Пример Петра Милостивог (Пролог - 22. септембар), који се, будући испрва велики шкртац, бацио у бесу хлебом на једног упорног просјака, може да нас побуди на то да будемо милостиви према ближњима. Милостињу треба да чинимо са добрим душевним расположењем, сходно поуци Светог Исаака Сирина - "ако нешто удељујеш потребитом, нека давању твоме претходи весеље лица твога и благим речима теши њихову жалост".  

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута.   

Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божији. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом.   

Циљ нашег живота је да постанемо савршени и свети. Да се покажемо дјеца Божија и наследници Царства Небескога. Пазимо да не бисмо, можда, зарад овога живота били лишени будућег. Да не би, можда, због животних брига и неспокојства занемарили циљ нашег живота. Пост, бдење, и молитва саме од себе не доносе жељене плодове, зато што нису циљ нашег живота; представљају само средства за постизање циља.