29.01.2014.

Како се може прићи младима који су застранили

Ако постоји истинита, изворна (= непатворена) љубав, млади то одмах примају и прилазе. Долазе млади, "с коца и конопца" у Колибу, са различитим проблемима. Примим их, почастим их, причам им, и ускоро постајемо пријатељи. Отварају своја срца и примају моју љубав. Некима, злосрећницима, толико је тога ускраћено! Жедни су љубави. Одмах се види да нису осетили љубав ни од мајке ни од оца: не могу је се наситити. Када са њима састрадаваш, када их волиш, заборављају на проблеме, на наркотике, нестају и болести, остављају се и безакоња, и враћају се на Свету Гору као благочестиви поклоници. Јер на неки начин су спознали љубав Божију. И видим да у себи имају великодушност која ти слама срце. Не примају економску помоћ, иако им је неопходна, прихватају се посла, а у школу иду увече. Ти млади људи заслужују да им се помогне. На новој железничкој станици у Солуну постоје куће, где многи млади, девојке и младићи бораве заједно. У простору који је довољан за троје борави по њих петнаесторо. Они потичу из растурених породица: једни краду, а други имају усрдности и не могу да краду. Годинама сам многима говорио да им приђу, да им помогну. Говорио сам да саграде некакав храм, да их тамо окупљају. Сада имају једну малу црквицу, посвећену Апостолу и ђакону Филипу, заштитнику жељезничара. Одувек сам знао да ако неко од малена не искористи на добро прилике које су му дате, ђаво ће их искористити. Зашто каже пословица: "гвожђе се кује док је вруће"? Ковачи, када желе да прилепе два комада гвожђа - не мислим данас када имају апарате за заваривање - стављају гвожђе у ватру, а онда сипају врелу воду и боракс преко њега, и чим га изваде из ватре, онако врело, још варнице са њега лете, ударе чекићем неколико пута и тако га залепе. А ако се охлади, онда неће да се прилепи. Исто хоћу да кажем и за младе. Када им се пружи прилика, ако је не искористе, касније ће почети да се баве другима, да суде, да осуђују,.јер се благодат Божија удаљила. Док, ако имају божанску ревност и ако пазе, напредоваће. Због тога родитељи, колико могу, треба да помогну деци док су мала. Деца су кар празне кутије. Ако се испуне Христом, свагда ће бити близу Њега. Ако не, веома је лако да, када одрасту, крену странпутицом. А ако су као мали добили такву помоћ, ако се касније мало и удаље, поново се. враћају. Дрво које се помаже уљем не трули. Ако се деца мало помажу благочешћем и страхом Божјим, касније немају тескобе.

28.01.2014.

Љубав нас уједињује са Богом

Љубав је највећа врлина, али се до љубави која је највећа и која је "свеза савршенства" не може доћи наједанпут, док се прво не стекну и остале врлине, почевши од смирености, од смирења. И Апостол Павле нас опомиње на то да "сад остаје вера, нада, љубав, али је љубав највећа" (1 Кор. 13, 13). Наиме, кад будемо своје срце очистили, онда ћемо моћи да видимо Бога и овде у овом свету, а видећемо Га и у ономе, ако се удостојимо да гледамо Његово лице, ако не будемо послани због својих греха у таму вечну. Тада ће вера наша прећи у знање, у гледање. А нада, нада ће прећи у остварење. Наша је нада да ћемо ући у Царство Небеско, бити у броју свију оних светих и гледати лице Божије. Нада ће наша дакле, прећи у остварење. А љубав, она нема у шта више да пређе. Она ће бити и сада и тада веза наша с Богом, љубав која нас уједињује са Богом, уједињује све наше снаге и оне рационалне у нама, уједињује нас са свима људима добре воље и онда имамо мир. Зато је љубав највећа врлина. Трудити се дакле, да идући Царству Божијем, испуњавајући заповести Божије спремамо се редом свакога дана за достизање те највеће врлине, уласка у Царство Божије и љубави која ће нас ујединити са Богом и свима светима. Бог вас благословио!

27.01.2014.

Благодат

Све Божанствене стварности, оваплоћене у Богочовеку Христу, непрекидно лију из себе неизбројне и неизмериве Божанствене силе, неопходне људскоме бићу за спасење, за обожење, за охристивљење, за уцрковљење, за одуховљење, за отројичење, за обогочовечење, и називају се једном речју: благодат. Све те Божанске силе свестрано су Богочовечанских својстава и карактера. И тиме свим бићем у Богочовечанском телу Цркве, од њега и кроз њега. У Цркви је cвe Богочовечанско, јер је све Богочовеково. Нема ничег у Цркви што је ван категорије Богочовечијег и Богочовечног. Наше спасење = наше обогочовечење није ништа друго до наше непрекидно облагодаћење. У Цркви и Црквом благодат је безобални океан Божанских, Богочовечанских обогочовечујућих, охристовљујућих, отројичујућих сила, које некрекидно делају и делују у Богочовечанском организму Цркве. Богочовеком Христом, који је Црква, нама су дароване све Божанске силе које су потребне људима за живот и побожност у обадва света (ср.2.Пт. 1,3-4). Према Богочовеку, и као Личности и као Цркви, стоји човек са својом боголиком природом. Створен боголиким, човек поседује боголику слободу. Та слобода је огромних, неизмеривих размера. По својој слободној вољи човек може чак и Бога одбацити и ђавола пригрлити. И још: човек може постати и „бог по благодати”, али и ђаво пo слободном хтењу. Богомудро употребљена, слободна воља приводи човека Богу и сједињује са Богом; злоупотребљена, она приводи човека ђаволу и сједињује са ђаволом. Историја рода људског је речити сведок тога. Бог је зато и постао човек да као Богочовек, у Богочовечанској Личности Својој, покаже човеку и научи човека како може богомудро руковати својом слободном вољом, и из себе благодаћу изградити благодатног, христоликог човека, и до потпуности усавршити боголикост свога бића. А да би за постигнуће тога циља дао потребне Божанске силе човеку, Он је на Себи, Богочовеку, основао Цркву, са њеним светим тајнама и светим врлинама. Постајући „сутелесник” Богочовечанског тела, Цркве (Еф.3,6), помоћу светих тајни и светих врлина, човек и постиже Богом му постављени циљ: постаје „бог по благодати”. Сва се спасоносна мудрост и богомудрост човека Хришћанина састоји у томе да он сву своју слободну вољу добровољно потчињава Божанској вољи Господа Христа, по угледу на самог Господа Христа, који је у Својој Богочовечанској Личности Своју човечанску вољу добровољно потчињавао Својој Божанској вољи. Тај Богочовечански однос између воље Божанске и човечанске важи као најсавршенији закон и најнеопходније правило у Богочовечанском телу Христовом – Цркви: своју човечанску вољу добровољно потчињавати Божанској вољи Господа Христа, и тако помоћу благодати светих тајни и светих врлина осигурати себи спасење, обожење, обогочовечење и живот вечни у Царству љубави Христове. У Богочовечанском телу Цркве дата је сва благодат Тројичног Божанства, благодат која спасава од греха, смрти и ђавола, препорођујући нас, преображавајући нас, освећујући нас, охристовљујући нас, обожујући нас, отројичујући нас. Али свакоме од нас даје се та благодат пo мери дара Христова (Еф.4,7). А Господ Христос одмерава благодат свакоме пo труду његовом (1.Kop.3,8): пo труду у вери, у љубави, у милосрђу, у молитви, у посту, у бдењу, у кротости, у покајању, у смерности, у трпљењу, и осталим светим врлинама и светим тајнама еванђелским. Предвиђајући Својим Божанским свезнањем како ће се који од нас користити благодаћу Његовом, даровима Његовим, Господ Христос тако и раздељује дарове Своје: свакоме према његовој моћи (ср.Мт. 25,15). Међутим, од нашег личног труда и умножавања Божанских дарова Христових зависи место у животворном Богочовечанском телу Христовом – Цркви, која се као једно и недељиво небоземно Богочовечанско биће протеже од земље до уврх изнад свих небеса над небесима. Уколико човек више живи пуноћом Христове благодати, утолико је и више дарова у њему, и утолико се више разливају пo њему, као по сутелеснику Христовом, Богочовечанске силе Цркве Христове, тела Христова, силе које пас очишћују од свакога греха, освећују, обожују, обогочовечују. При томе сваки од нас живи у свима и ради свих, јер смо једно тело сви. Зато се и радује сваки даровима своје браће, нарочито када су већи од његових.

26.01.2014.

О нашем времену

Понављам и себи и вама, и нас је Господ послао у наше време и поставио задатке које сваки од нас треба да изврши, и у својој породици, и у друштву, и у Цркви, и у целом човечанству. Да ли ћемо ми те задатке, понављам и говорим опет, извршити најбољом снагом коју нам је Бог дао, и најбољом вољом, то зависи од нас. Ми се често изговарамо: да смо се родили у неко сретније и боље време, и ми би били бољи. То је само изговор! Бог нам је дао снаге кад нас је поставио у ово време које су нам потребне, уз Његову благодатну помоћ, да ми издржимо, одолимо и извршимо своје задатке. Ако ли снаге будемо расипали на ништавне ствари, нећемо их имати за оно што је најглавније. А поред тога, живећи супротно ономе што Бог заповеда, ми нећемо хтети после да идемо Његовим путем. И отићи ћемо у супротном правцу и заслужити муку вечну. Или блаженство Царства Небескога - "што око не виде, и ухо не чу, и на срце човеку не дође, што је спремио Бог онима који га љубе" (1 Кор. 2, 9), или муку вечну "где црв њихов не умире и огањ се не гаси" (Мк. 9, 44).

25.01.2014.

Дух туге

Наша главна борба се води против демона туге, који помрачује способност душе за духовно созерцање и удаљава је од сваке добродетељи. Када овај зли демон овлада душом и потпуно је помрачи, одвраћа нас од ватрене молитве, душекорисног и истрајног читања свештених књига, благости и саосећања са ближњим. Он улива сваку врсту мржње према обавезним делима послушања, чак и према самом монаштву. Лишавајући душу сваког здравог расуђивања, раслабивши њену истрајност и постојаност, чини је безосећајном и парализованом, свезаном и окованом очајничким мислима. Уколико нам је циљ да водимо духовну борбу и да, уз Божију помоћ, поразимо демоне зла, требало би да на сваки начин чувамо срце од демона чамотиње. Као што мољац нагриза одећу, а црв дрво, тако и туга изједа човекову душу. Она човеку помаже да избегне сваки користан сусрет, да прихвати савет од истинских пријатеља и спречава човека да љубазно и мирно говори. Обузимајући васцелу душу, туга је испуњава горчином и немарношћу. Затим јој демон туге предлаже да би требало да се одвоји од осталих људи, јер су они узрок њене узнемирености. Он не допушта души да схвати да њена болест не долази споља, већ лежи унутра, скривена, и пројављује се само онда када искушења нападају душу због њених аскетских трудова. Човека повређују само узроци страсти које леже у њему самом. Из тог разлога Бог, Творац и Лекар наших душа, Који једини познаје све наше душевне ране, не говори нам да напустимо друштво ближњих, већ нам казује да у себи искоренимо узроке зла и признамо да се душевно здравље не постиже одвајањем од ближњих, већ властитим аскетским подвигом у друштву светих људи. Напуштајући ближње из неког, наизглед корисног разлога, ми не искорењујемо мотиве чамотиње, већ их само замењујемо неким другим. То значи да ће се болест, која је скривена у нама, поново пројавити у неком другом облику и у другим приликама. Дакле, јасно је да се васцела борба води против сопствених страсти. Када се уз помоћ и благодат Божију, оне искорене из срца, убрзо ћемо бити спремни да живимо не само са другим људима, већ и са дивљим зверима. Трпељиви Јов то потврђује речима: и звијерје ће пољско бити у миру с тобом (Јов. 5, 23). Међутим, најпре се морамо изборити са демоном туге који душу доводи до очајања. Просто га морамо ишчупати из свога срца. Управо демон туге није Каину допустио да се покаје после братоубиства, ни Јуди после издајства свога Учитеља. Туга за нас може бити корисна само уколико доноси покајање због сопствених грехова, праћено уздањем у Бога. Зато блажени апостол и каже: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје (2. Кор. 7, 10). Ова "жалост која је по Богу" је помешана са радошћу, јер храни душу надом, проистеклом из покајања. То значи да нас она чини послушним, брзим на свако добро дело, приступачним, скрушеним, благим, уздржљивим и трпељивим у свакој муци или потресу који Бог допушта на нас. Поседовање оваквих квалитета показује да човек носи у себи плодове Духа Светога: љубав, радост, мир, дуготрпљење, доброту, веру, уздржање (Гал. 5, 22). Насупрот томе, тугом, која није по Богу, спознајемо само плодове злог духа: равнодушност, нетрпељивост, гнев, мржњу, свадљивост, очајање, лењост у молитви. Стога, треба се клонити овог облика туге, исто као и блуда, среброљубља, гнева и осталих страсти. Оне се могу исцелити молитвом, уздањем у Бога, богомислијем и животом са благочестивим људима.

24.01.2014.

Слика хришћанске врлине

Врлино, којим речима да те похвалим, којим речима лепоту твоју да прославим, којим цвећем да украсим твоју љупкост и венцима да овенчам твоју силу, којим кистом икону твоју да осликам? Све је у теби чудесно, све је достојно дивљења, све великолепно, све племенито. Твоја је благодат - благодат небеска, твоја лепота лепота чудесна, а сила превасходна. Ти си силна сатрудница Божја која Господу садејствујеш у стварању Царства Божјег на земљи. У теби су благоговеније и лепота душе. У теби је телесно здравље. У теби је чистота духа. У теби су честитост и савршенство. Ти си благо добро и долично, и потребно и часно и пробитачно - добро, јер часним чиниш оне који га имају; долично, јер их украшаваш; потребно, јер ништа није потребније од исправног живљења, а корисно и пробитачно, јер је у теби блаженство и јер су сврха и конац врлине дивни и Божанствени и блажени. Заиста те ни злато ни на земљи ни под земљом није достојно, јер оно је вредно тек јер је човек тако одредио, а само по себи је обичан безвредни метал, док си ти по природи и вредна и часна и многодрагоцена, сишла си са неба и на небу пребиваш и обиталиште ти је тамо у становима светих. Ништа од тебе није слаће, ништа жуђеније. Ко тебе хвали, хвали Бога, јер ти си кћи Небеса. Снага је твоја непоразива и сила твоја непобедива. Ништа од невоља које те снађу не може да ослаби твоју постојаност, увек стојиш право као стуб на чврстом темељу и чиниш се вишом од свега. Ти се и у жалостима показујеш дивна, и у искушењима чиста, и у понижењу благородна, и у сиромаштву часна. Ти си људима највеће оружје у борби за добро и правду. Једино ти умеш добро управљати људима, а без тебе и твога заштитништва све тече и хита у пропаст. Једино ти човека привлачиш ка божанском и јављаш га светозарним подобијем Божјим. Једина ти као Божји тајноводац посвећујеш у божанске тајне своје пријатеље и приносиш Богу њихове молитве. Једино се тобом човек прибраја ангелима и са Богом разговара. Једино тобом постаје благоугодан Богу и једино тобом приступа неприступном Творцу свега, јер ти га као кћи Небеса очишћујеш, привлачиш ка сродном, дарујући душу сопственом благородношћу и славом, и ка божанском приводиш. Ти душу штедро дарујеш неизразивом насладом, коју осећају једино они који опште са Богом и чије се величанство ни речју ни умом не може представити. Ти и смртнима дајеш бесмртност и земнима нетрулежност. Твоји пријатељи и када умру остају бесмртни, и када пропадају телом непропадљиви остају духом, јер је твоја успомена непропадљива и несамртна. Блажени су који су те узљубили, блажени су од тебе узљубљени. Они су стигли до намераваног и жељеног краја за који су саздани. Тебе су опевали песници, Тебе су прославили философи, Тебе је почествовало човечанство свих векова. Ти си као чудесни кип украшен Божјим даровима, твоја лепота сведочи о твоме божанском пореклу и као божанствена бићеш вечнa.

23.01.2014.

O смрти

Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42), тј не знате кад ће доћи ваш смртни час. Када би се ово схватило, грешника уопште не би било. Међутим, не схвата се, премда свако зна да се ради о несумњивој истини. Ни подвижници, чак ни они најстрожи, нису били у стању да се стално ceћajy те истине. Стога су се довијали на разне начине да поткрепљују то сећање, како се никад не би губило: један је држао сандук у келији, други је од својих саподвижника тражио да га питањима пoдceћajy на сандук и гроб, трећи је пред собом држао слике Суда и смрти, и слично. Смрт се не дотиче душе и она не може да је схвати. Ипак, ње не може да се не тиче оно што долази одмах за смрћу. Она не може бити безбрижна у вези са тим, будући да се ради о томе где ће боравити за векове векова. Међутим, због чега се наша душа тога не сећа? Зато што сама себе обмањује, мислећи да то неће тако брзо доћи, те да ће, можда, на cpeћy, добро проћи. О, јадна душо! Тај начин мишљења одмах несумњиво показује да је душа немарна и да попушта себи. Како онда може мислити да ћe за њу Суд имати добар исход? Не, треба увек бити у стању у каквом се налази ученик коме предстоји испит: било шта да ради, њему испит не излази из главе. То сећање му не дозвољава да иједну минуту проведе узалудно, те он све време посвећује на припремање испита. Ех, када бисмо се и ми тако oceћaли!  

22.01.2014.

Због чега се осењујемо крсним знаком

Крсним знаком се осењујемо тј. крстимо се, прво ради тога да би тај знак на нама видео Бог. Да, браћо, Бог види када се ми крстимо, када стављамо на себе знак крста. А неки од вас се крсте немарно, брзајући, и нимало се не удубљују у то што чине! Грех је тако крстити се! Ваља се крстити са пажњом и страхопоштовањем. Кажеш – нема силе у крсту?! Није тачно, има у крсту силе и то велике, када се крстиш како треба – са вером и страхопоштовањем и мислећи о томе шта заправо чиниш. Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: “Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!” Ако, пак, мислиш, човече, да у крсту нема силе, зашто се онда уопште и крстиш? Или никако не стављај на себе крста и онда ће сви знати да ниси Хришћанин, или га стављај онако како треба: не брзајући, са страхопоштовањем и пажњом, удубљујући се у то што чиниш! Значи, ми се осењујемо крсним знамењем да бисмо привукли на себе благодат Божију. И још се крстимо тога ради да би то видео лукави, наш непријатељ – ђаво. Да, браћо, нека и лукави види како се ми осењујемо крсним знаком, нека види зато што он тај знак не воли. Као што се боји Самог Исуса Христа, тако се исто лукави боји и знака Христовог – Крста. Крст је најпоузданије оружје против ђавола, најјача заштита од њега, најоштрији мач против – непријатеља… Крсни знак чува нас и штити од сваке непријатељске силе. Када ваљано ставимо на себе крсни знак, онда нас Анђео Христов чува и штити. Ђаво бежи од крсног знака, а Анђео нам на крсни знак прилази. Најзад, ми се крстимо и ради тога да бисмо пред другима исповедали Исуса Христа, Који је распет на Крсту – да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо, Кога поштујемо! А тебе је, међутим, понекад стид да се прекрстиш! Знаш ли ти какав грех тиме чиниш? То значи да се стидиш што си Хришћанин – стидиш се што припадаш Христу, што у Христа верујеш, у Христа се надаш, Христа поштујеш и волиш!… Не, немој се стидети да признаш да си Хришћанин, да си Христов, иначе ће се Исус Христос постидети да те призна Својим на Страшном суду Своме и неће хтети да те прими у Царство Небеско. Према томе, ми се крстимо ради тога да бисмо показали да смо Хришћани, да би то видео Бог, да би видео Анђео-Чувар наш, да би видео лукави и да би људи видели да смо Хришћани. По томе како се човек крсти, може се одредити и какав је Хришћанин. Чак се може и овако рећи: “Како се ко крсти, тако и верује”! У духовном животу у свему се почиње од малог. Ко испуни мало, утврђује се у већем. Из мајушног семена страхопоштовања израста велико стабло хришћанске побожности.

21.01.2014.

Сумња у вери

Вера бива од проповеди и проповед - од речи Божије (уп. са Рим 10,17), каже Света књига. Вера бива од речи. Наша вера у Бога долази и јача у нама од свештеникове проповеди у цркви, од поука стараца, од читања светих књига и особито од речи и учења која слушамо и читамо свакодневно из Светог Јеванђеља. Али у Светом Писму слушамо да су неки Светитељи из Старог и Новог Завета посумњали у вери. Тако је посумњао Авраам. Јер када му је Господ рекао: Ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејског да ти дам земљу ову да је наследиш..., рекао је Авраам: Владико, Господе, по чему ћу познати да ћу је наследити?... Тада је Господ рекао Аврааму: Знај зацело да ће семе твоје бити дошљаци у земљи туђој, где ће те поробити и понижавати четири стотине година (Постање, 15, 7, 13). И провели су у ропству 430 година. Зато је упитао Мојсије: Зашто, Господе? Прошло је 400 година, испуниле су се године. И рекао је Господ: Године су се испуниле, али казна за грехе народа није. Дакле, уместо 400 година дао им је епитимију да буду у ропству 430 година. Због чега Мојсије није умро у земљи обећаној, него је умро на гори Нававу? Јер Мојсије, који је водио тај народ, беше најкроткији човек на земљи, како се каже у Бројевима: А Мојсије беше човек врло кротак мимо све људе на земљи (Бројеви 12,3). Због једне грешке није ушао у земљу обећану. Због једне грешке казнио га је Бог да не пређе Јордан: зато што је посумњао код Рафидинске стене. Јер Бог му је рекао: Узми штап, и сазови збор, ти и Арон брат твој, и проговорите стени пред њима, те ће вам дати воду; и извешћете воду из стене и напојићете збор и стоку његову. Дакле, узео је Мојсије штап пред Господом, како беше заповедио Господ. И сазвао је Мојсије, и Арон, збор код стене и рекао је збору: Слушајте одметници, хоћемо ли вам из ове стене извести воду? Затим је подигао Мојсије своју руку и ударио о стену својим штапом двапут, и изиђе вода многа, и пио је збор и стока његова. Тада је Господ рекао Мојсију и Арону: Што ми не веровасте и не прослависте ме пред синовима Израиљевим, зато нећете одвести збора тога у земљу коју сам им дао (Бројеви 20,8-12). Због те сумње Мојсије није видео земљу обећану. Зашто је патио Свети старац Симеон 283 године, колико је протекло од фараона Птоломеја Филаделфијског до Христа? Зато што је посумњао. Није веровао да се Христос може родити од деве. И дао му је Бог епитимију да живи још 283 године, да би видео Рођенога од Дјеве. Тако је посумњао и Тома при Христовом Васкрсењу и требало је да га Христос некако прекори: Пошто си ме видео, поверовао си; блажени који не видеше а вероваше (уп. са Јн 20,29). Христос је тако поставио десето блаженство по Васкрсењу, да би укрепио веру оних који не виде али верују, као што смо ми и као што треба да буду сви хришћани до краја. Шта каже апостол Јаков? Двоједушан човек непостојан је у свима путевима својим (Јак 1,8). Двоједушан човек који вели: "Постоји ли Бог или не? Постоји ли пакао или не?" јесте као облак који сатана вода како жели, јер он не верује одлучно, чврсто, у постојање Божије. Због тога га сатана одводи било где. Да вам дам пример. Дошао је ту скоро неки старац и рекао: - Оче, на дан Светог Василија видео сам у кафани много света. Да ли ће сви они отићи у пакао? Ја верујем да неће отићи сви. Одговорио сам му: - Ти не верујеш, али Дух Свети нам казује у псалмима устима Светога пророка Давида: Јер ти ниси Бог који жели безакоње, ко је лукав неће се настанити код тебе; преступници закона неће се одржати пред твојим очима, омрзнуо си све који чине безакоње (Пс 5,4-5). Зар ти не верујеш да Бог није сарадник у нашим безакоњима? Шта каже Свето Писмо? - Што примаш мој завет устима својим, а ти си омрзнуо науку и моје речи бацио иза леђа? (Пс 49,17-18). И још каже у псалмима Поставићу твоје безакоње пред тебе и укорећу те. Христос је рекао: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њим иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе (Мт 7,13-14). Дакле, не чуди се што многи одлазе на игранку или што је мало оних који иду ка добру на тесном путу. Свака добра ствар је ретка. Дакле, не двоумите се у погледу Спаситељевих речи. Не буди у сумњи када је реч о испуњавању заповести Христове и уклањању од грехова. Ако Бог није поштедео Авраама и Мојсија због сумње, ако није поштедео Тому и друге који су сумњали, неће поштедети ни нас. Они су били Свети, и Бог их је казнио у овом животу, како се не би мучили у вечности. Колико данашњих хришћана сумња у Бога? Колико њих тражи доказа и каже: "Не верујем док не видим!" Колико њих не тражи да опипа Спаситељеве ране и ребро, тражећи доказе Божијег постојања. Вера долази од слушања, а не од пипања и гледања. Колико крштених хришћана каже: "Овде је рај и пакао! Овде на земљи је све!" И, чак и када виде да су болесни, пред опасношћу, сиромаштвом, смрћу, па чак и у старости, не окрећу се ка Богу да горко као Петар оплакују свој живот из младости, протраћен у развратима, у злоћама и у неверовању. Мало је оних који окајавају грехе у старости. Највише њих умире као што је живело: у сумњи, неверовању и непокајању, на своју вечну осуду. Ваистину велика је вера у Бога праћена добрим делима! А који пребивају у сумњи отпадају од праве апостолске вере у сваковрсне религијске секте и групације. Многи од сумњичавих саблажњавају се о Цркву коју је основао сам Христос; саблажњавају се о Богомајку, о Свети Крст, о Свете иконе и о свештенике; саблажњавају се о Светитеље и о поштовање које се овима указује. Саблажњавају се о Тајне које је установио Христос, о учења Светог Писма, које изврћу по своме уму, на своју осуду и обману многих. Стојмо, дакле, непоколебани у правој вери и радујмо се што смо синови двехиљадугодишње Цркве Христове. Неверници се одричу и ишту да виде Бога телесним очима; који су у сумњи желе да опипају ране Господње; слаби у вери траже чудеса; секте напуштају Цркву, изврћу верске догме и објављују друго Јеванђеље; поробљени страстима одлажу покајање; а ми, синови Васкрсења и синови Божији по благодати, останимо верни Њему до краја, знајући да ће се ко буде претрпео до краја спасти. Амин. 

20.01.2014.

Нека Господ Исус Христос постане наше срце и наш живот

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наиђе. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.  Свако ко се жали на лењост и на хладноћу у души, требало би да добро погледа у себе, да случајно у њега није ушла нека од помисли које човека вуку ка доле уместо да га узносе у висину. Такве мисли су свагда оне кроз које нешто присвајамо за себе, када нешто приписујемо себи: успех у неком послу, похвале, примећивање недостатака на ближњима и осећај неке наше супериорности над другим људима. Зато се помолимо Господу, нека нас искуша, нека нас испроба, нека нам отвори очи да видимо да ли смо на путу безакоња, а ако јесмо, помолимо се и потрудимо се да се упутимо ка путу у живот вечни. Ништа се не дешава случајно. Све то шта нам се догађа, догађа се по промислу Божијем. Све што нам се дешава, дешава се или као казна, или као поука. На свету је безброј људи који су хипохондри и оних који су оштећенога ума, оних који подносе непријатности овога живота, а опет, и ако нису у стању да сами брину за себе, њих чува промисао Божји. И често се чује питање зашто је то тако? Можда је то тако јер је у њима раније било мноштво добрих мисли и осећања, можда зато што су пре те болести учинили неко добро дело, па их због тога није напустила благодат Божија, него је она и даље постојано у њима? Ако непријатељу душе и бива допуштено да се игра људским животом, зар то није зато што раније у томе човеку нису били постојани принципи добра, без којег нема благодати која штити свакога од нас? Управо зато би они који су се прихватили службе духовног просвећења, требало да се добро замисле над тиме да ли се свагда довољно старају да њихово учење добије помоћ небеску у непрекидној борби против сила мрака? Да ли довољно улазе у душу оних којима дају савете? Да ли се њихове поуке заиста спроводе у свакодневном животу? Са оваквим мислима треба прибећи Богу и истрајавати на томе да ојачамо у себи ревност ка свему ономе што је добро и душекорисно. То би, свакако, било правилније, корисније, милије Господу, него ли радити на томе да несрећну смрт прикривамо свечаним и раскошним погребом. Не може се оповргнути истина да се и у току дана могу видети звезде, али то је могуће из дубине која мора бити уска и окомита, недоступна за светлост сунца. Исто се дешава и са сваким од нас јер што је човек дубље у своме смирењу, то је њему лакше да види Небо. Свакоме ономе ко се труди зарад свога спасења, могло би се и требало би му се рећи: Нема потребе да сазнајеш неднебеске тајне, не трагај затиме да сазнаш оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујеш, да испуњаваш заповести и да свагда очишћујеш своје срце, а не да будеш радознао. Опасно је желети да се сазна оно шта је скривено, а још је опасније настојати да се те тајне и открију. По промислу Божијем нама се открива оно шта нам је потребно и увек у мери у којој то можемо да схватимо. Нека је слава Христу, Који нам се јавио у смирењу наше природе, да би нам показао узор смирења. Он се родио у пећини, да ми не бисмо тежили лепоти своје собе или своје келије, лежао је у јаслама да ми не би тражили меку постељу, био је повијен у пелене да бисмо волели просту одећу, дошао је као дете које још није умело да говори да бисмо ми били једноставни као деца, незлобиви и да свој језик не бисмо покретали на празнословље. Нека вас ове истине осене и нека осене и мене,за шта молим и ваше молитве. Оно што је горко не може се горким осладити, него само оним што је слатко. Тако се и горки коментари не могу осладити горким речима. Кротост, трпљење и љубав не могу само да осладе оно шта извире из горког источника, него и сам горки извор могу да промене у слатки. Ако је наша душа подвргнута неком лишавању, Бог тражи стрпљење и наду да би се душа искушала и очистила. 

1 140 141 142 143 144