Ми хришћани трећег миленијума налазимо се управо пред једним великим изазовом да своје савременике убедимо да их Бог безрезервно воли. Чак и кад они Њега не воле. Како да их убедимо? Тако што ћемо их ми волети и показати ту љубав, а не само причати о њој. Нема човека који није жељан те љубави, који није жедан те љубави, само не може да дође до ње. Покушајмо и потрудимо се бар да им не заклањамо Христа, и да не заклањамо једни другима Христа. И, када сви заједно дођемо у ту пуноћу христоличја и христоношења, онда ћемо разумети да човек који безрезервно и безусловно воли управо је побожан, управо је боголик и слободан. Дај Боже тако да буде.

Удаљити се од света, то не значи побећи од породице, или од друштва, него оставити начин живота, обичаје, правила, навике и прохтеве који су потпуно супротни духу Христовом, који смо примили и који сазрева у нама. 

Ако видиш недостатак ближњег, који би ти хтео да исправиш, ако он нарушава твој душевни покој и раздражује те, онда ћеш и ти погрешити и самим тим нећеш грешку исправити грешком – јер се она исправља кротошћу. Јер је и апостол рекао „Исправљајте један другог духом кротости“.  

Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''. Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех. И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

''Страх Господњи је почетак мудрости" (Пс. 110, 10). Овај" страх се на нас спушта Одозго. Он, тај страх, јесте духовно осећање, пре свега Бога, а затим и нас самих. Ми живимо у стању страха услед присуства Бога Живога и при сазнању наше нечистоте. Овакво је деловање тог страха: он нас поставља пред Лице Бога, пред Његов Суд, а ми смо тако ниско пали да наша брига о нама самима постаје дубока патња, тежа од муке када себе сагледамо у тами незнања, у парализи неосећајности, у ропству страстима. Овај страх је наше пробуђење из вековног сна у греху. Он нам доноси светлост разумевања: с једне стране нашег погубног стања, а са друге осећање светлости Бога. Дивна је природа овог блаженог страха: Ван његовог очишћујућег дејства не открива нам се пут ка савршеној љубави Божијој. Сам он је не само почетак мудрости, него и љубави. Он потреса нашу душу виђењем нас самих таквих какви јесмо и призива нас Богу рађајући силну жељу да будемо с Њим. Страх је праћен запањеношћу пред Богом који нам се открива. Увиђати себе као недостојног таквога Бога, ето у чему је ужас. Бити вечито у тој пакленој тами чију суштину ми сагледавамо захваљујући нетварној Светлости, иако ту светлост још не видимо – то у нама изазива мучну жеђ да се истргнемо из тешког загрљаја нашег пада и да уђемо у сферу невечерње Светлости, ка Богу свете љубави. Само кроз веру у Бога-Христа стичемо истински критеријум о реалности нематеријалног и материјалног света. Али нам је за то неопходно да целокупно наше биће, привремено и вечно, градимо на постојаном камену заповести Христових. Многи одлазе у рукотворене храмове на молитву, али је јако мало таквих који налазе ,,уски пут" који води у нерукотворену скинију с неба (уп. Мт. 7, 14).   

Чедољубива мајка не живи ради угађања себи него ради угађања деци. Она немоћи немоћних сноси са љубављу - када јој деца падну у каљугу, чисти их и умива благом руком, и облачи у беле и нове хаљине, обува, греје, храни, стара се о њима, теши их и на све начине настоји да их успокоји, да се од њих не чује ни најмањи јецај, а таква деца бивају благорасположена према мајци својој. Тако и сваки настојатељ треба да живи - не угађајући себи него бивајући угодан потчињенима. Он је дужан да буде снисходљив према њиховим слабостима, да немоћи немоћних носи са љубављу, болести греховне да исцељује милосрђем, да пале са преступа свога кротко усправља, да оне који су се укаљали скврни којег било порока, мирно очишћује и омива, налажући им пост и молитве, поред молитава и постова који су заједнички за све; својом поуком и примерним животом треба да их одева у одежде добродетељи, да непрестано бди над њима, свакојако да их теши и на све начине штити мир њихов и покој, да се међу њима не чује ни најтиши јецај нити ропот. А тада ће и они ревносно тежити да своме настојатељу обезбеде мир и покој.

Украсите ваше свјетиљке врлинама. Борите се да одбаците страсти душе. Очистите срце ваше од сваке нечистоте и држите га чисто, да би дошао и уселио се у вас Господ; да би вас испунио Свети Дух својим божанским даровима.Тражите свакодневно Господа; али унутра, у срцу вашем, а не негдје изван њега. И кад Га нађете, станите са страхом и трепетом као Херувими и Серафими, јер је срце ваше постало престо Божији. Али да бисте пронашли Господа, смирите себе до праха, јер се Господ гнуша гордих, док љуби и посјећује смирене срцем. Зато и говори: "Али на кога ћу погледати? На онога ко је смирена духа и ко дрхће од мојих ријечи" (Ис. 66,2).

Велика је корист за свакога човека ако Христос за њега постане и његово срце и његов живот. И не само да је то добро за тога човека, него је то добро и за све оне који су у његовој близини, јер, свака се сила свагда налази у средишту и одатле она се шири, попут таласа, свуда и делује на све оно на шта на том путу наи|е. И онај који је, највероватније због лењости своје, лишио себе овако великог дара Божијег, тај много тога ускраћује и себи и другима због тога што Христос није у њему, у његовом животу и у његовом срцу. Помолимо се Господу да Он постане срце за свакога човека и да Он буде Живот онима који су умрли за жеље овога света, а да буде смрт за оне у којима још увек живи стари, греху окренут човек. Помолимо се да ти, грехом опхрвани људи, не шире око себе лажни живот ако већ не желе да живе у истини.   

Људи у току свог земаљског живота све траже осим Христа Животодавца, отуд су и препуштени разним страстима: неверју, маловерју, себичности, зависти, мржњи, частољубивости, задовољствима у јелу и пићу и другим страстима. Тек пред крај свог живота траже Христа у Причешћу, и то због вапијуће нужде, и то због обичаја који други прихватају. Необично је и тужно видети због којих све празних разлога нас ђаво лишава љубави према Богу и ближњем; због земаљског праха.., због новца, хране и пића, одеће, стана. Онај који жели спасење не сме да има страстан однос не само према храни и пићу, одећи, пространом и лепом стану, богатом уређењу стана, већ ни према свом здрављу, чак ни према свом животу не би смео да има ни најмање страсти, предавши сав свој живот вољи Господњој.

Молитва се остварује само Духом Светим. Он душу учи како се моли. "Јер не знамо шта ћемо молити као што треба него сам Дух се моли за нас уздисајима неизрецивим" (Римљ.8,26). Ми не треба да улажемо никакав напор. Довољно је да се обраћамо Богу са расположењем смернога слуге, молбеним и преклињујућим гласом. Тада ће наша молитва бити угодна Богу. Стојмо са побожношћу пред Распетим и говоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме". Тиме је све речено. Када се човеков ум покрене на молитву, онда у делићу секунде долази божанска благодат. Онда се човек облагодаћује и све посматра другим очима. Сва суштина је у томе да заволимо Христа, молитву, изучавање светих списа. Узмимо, например, број милион, па га уситнимо на јединице. Човеков удео кроз подвиг представља милионити део свега.