За човека у коме се умножи благодат, страх од смрти на путу ка жељеној праведности постаје ништаван. Он у својој души налази многе разлоге по којима је, ради страха Божијег, готов да трпи невоље као нешто што му припада. Тада све што је непријатно телу и што може да му причини страдање у његовим очима изгледа ништавно у поређењу са оним чему се он нада у будућности. Уколико се, пак, у човеку умањи благодат, дешава се супротно реченоме. Тада код њега познање на основу истраживања (које се ослања само на опипљиво) постаје јаче од вере. Он већ нема наду у Бога при сваком делу и промисао Божији о човеку почиње да схвата другачије. Такав човек се постојано подвргава страховима због замки оних који својим стрелама стрељају у мраку (Пс.10,2).

Буди лаган, реци све грехе Богу. Све болести, све туге, све бриге предај Богу. И бићеш лаган, ослободићеш се. Бог све већ зна о теби. Он је већ одлучио шта ти је потребно, каква је твоја судбина и какав је твој животни пут. Због чега се узнемиравати, страдати, главу разбијати? Никако. Треба живети овако: како буде, биће - како Бог да.   

Када увидиш да многи жудно траже своју срећу у чулним добрима и чулним задовољствима, у благостању (уживању), у раскоши и сматрају то за мудрост, када схватиш да многи ради своје земаљске среће користе сваку лаж и сваку обману, да заступају мржњу, осветољубивост и друге страсти, а одрицање од уживања у чулним задовољствима сматрају за глупост, тада треба да добро урежеш у срце своје и говориш, као што су учили апостоли: "Ми хришћани треба да живимо по закону Христовом (Гал. 6,2), а закон Христов захтева да распнемо своје тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24), одбацимо лаж и говоримо истину (Еф. 4,25), да сваку освету препустимо Господу Богу који је рекао: "Моја је освета, ја ћу вратити" (Рим. 12,19). Уопште, упркос свим представљеним лошим примерима, ти се одмах угледај на Исуса Христа, Који има пуно право да тражи од нас да следимо Његов пример, а затим се угледај на милионе људи који су подражавали Његов живот, постали свети и достојни сваког нашег подражавања. Не подражавај пример незнабожачког живота, који је тако често видљив у нашем свету, него пример благе нарави, скромности, стидљивости, уздржљивости, реда, ревности у Богоугађању, чиме су се одликовали свети или истинити хришћани, који су се непрестано старали да живе и живели су не по правилима света, него по учењу Исуса Христа.

Богоугодна породица треба да буде пуна љубави, племенитости, кротости, смирења, побожна и молитвена. Ујутру кад се устане без молитве не треба излазити из куће, а увече се захвалити Богу за тај диван дан. Чланови породице треба да слушају један другога, да се зна ко је старији, да посте све постове као и петак и среду, да не раде празницима, да се труде да буду светло и углед другима, да чине добра дела, једном речи да буду вредни као пчеле, мудри као змије а безазлени као голубови. Сваке недеље макар један члан породице да иде на Богослужење у цркву, ако већ не могу сви, али макар један да донесе благослов својој породици из цркве. Стално треба да се труде и раде на поправци свога живота. Ако је могуће гладнога да нахране, жеднога да напоје и са свима да буду у добрим односима што до њих стоји. Отац каже: Ко ово испуњава, пред Богом је муж светитељ, жена светитељка, а деца анђели.

Живимо у епохи козмичког празнословља (празних речи). Новине, радио, телевизија, књиге, школство... све су то оруђа и символи једног планетарног, тоталног и непрекидног "празнословља" које има за циљ да нас омалоуми, да нам главу напуни туђим идејама, да нас присили да мислимо онако како то желе безбожни "господари ума". Може се без икаквог преувеличавања рећи да је савремени свет болестан и отрован "празним речима" које се у коначном исходу увек показује као лаж.

Оговарање је стална и непомирљива неправедна мржња према ономе ко ужива у било каквом добру. Оговарање је страшна страст која заводи да се презре и сопствено спасење. Оговарање оцрњује добро. Оговарање је горе од ратовања, јер када се реши узрок због којега беше рат, ратник се реши и непријатељства, а оговарач никакав други разлог немајући осим саме опседнутости и сатанског настројења, једнако оговара. Коме ће предати такву душу? Којој змији, којој аспиди, којем црву, ком гаду? Од такве душе нема ничег ни проклетијег ни лукавијег, јер то је Цркве упропастило, то је родило јереси, то је наоружало братску руку.

Но шта ће чинити други то зависи од њих, то је у њиховим рукама, али шта ћемо чинити ми, у нашим је рукама. Бог очекује од нас, очекују и свети преци наши, да увек поступамо као народ Божији, као људи свесни, који знају шта раде јер има и оних који то не знају, по речи Господњој са крста за оне злочинце који су се под крстом ругали Њему, а Он се молио Оцу: "Оче опрости им, не знају шта раде". Ми дакле, браћо и сестре, да увек будемо они који знају шта раде и да то што треба и радимо и чинимо и по еванђелској науци се владамо. Јер хришћанство јесте то: знање науке еванђелске, науке Господа Исуса Христа и живот по тој науци свакога дана, свакога часа, свакога минута. 

Премилостиви Господ, љубећи нас и желећи да нас спаси и сачува да не залутамо, да не будемо робови својих страсти, шаље нам различите жалости, болести и лишавања, тако да би се ми, схватајући нашу сујету и не налазећи утеху, окренули ка Њему, „врхунцу наших жеља“. Наше срце бивајући рањено различитим опасностима и тугама, несвесно умире за свет, то јест, за страсти, тражећи утеху у бољем. Још, туге узрокују да срце умре за свет, то јест за похотљивост, љубав према новцу, љубав према слави. Душа, застрашена бучним искушењима, хита ка Богу смирењем, тежећи да се сакрије од мука жалости, под заштитом Његовог Промисла; тако очишћена честим мислима о Њему, долази до познања о себи, у усамљености види ужас својих грехова и почиње са плачем, који представља врата ка најдубљем месту у животу новог човека. Ми, у нашој лудости, сматрамо себе срећнима и на врхунцу среће…

Свако добро у нама настаје узајамним дејством слободе и благодати... То се, уопште узев, изражава овако: почни да се трудиш око нечега и не посустај... Бог ће видети да то искрено желиш и даће ти... Ако хоћеш да задобијеш молитву... труди се око ње... и Господ ће ти дати молитву... Ако хоћеш да се избавиш од гневљивости – труди се око тога... и Бог ће ти, видећи твоју усрдност, дати негневљивост... Човек не постиже ни једно унутрашње добро сам по себи, ако не дође благодат; и благодат не даје човеку ништа ако се сам не потруди... Запамтите ово (6, п. 957, стр. 57).  ...Подстицај није неопходност да се учини, него предлог дела. Дело се предлаже, а душа просуђује и одлучује – да чини или или не. Ту одлуку у души нико не може да изнуди. Она сама решава. Божанска сила се у то не меша и никаквим утицајем не свезује слободу душе.  Прародитељи су пали. Зашто? Нашли су да је тобоже боље не испуњавати заповест, па су је нарушили. Змија им је предложила. Ева је размислила и дошла до закључка да змијин предлог није лош, па је на основу тог свог закључка решила да откине плод и окуси га. Ту одлуку нико није изнуђивао.  Духови су такође пали – свакако услед расуђивања и самовољне одлуке да је боље да не слушају Бога и да живе по своме. Тако су закључили и отпали од Бога. Ту одлуку нико није изнуђивао.  Овако поступа и свака душа. Подстицаја може бити много, па и најсилнијих и најубедљивијих, али одлука увек зависи од воље душе. Она може да реши нешто сасвим супротно свим принудним подстицајима. Узмите пример мученика! Пред њим су оруђа за мучење, обећава му се спокојан живот, понекад покрај њега стоје мајка и отац који га наговарају да баци мало тамјана на жар пред идолом, ту је можда и жена, млада и љубљена, па још и са дететом. Колико подстицаја! А мученик доноси одлуку насупрот свему томе. Зар није слободан?! И онај ко падне – падне по сопственој одлуци.  Пошто сте тако сазнали да слободна одлука потиче увек од нас, ви треба да схватите да свезнање Божије нема на њу одлучујући утицај. То питање је одавно решено на сасвим задовољавајући начин. Наиме – Бог предвиђа, јер види слободне одлуке воље. Те одлуке чине предмет његовог свезнања и то у оном облику у коме се јављају – управо као слободне одлуке (8, п. 1462, стр. 214-215).

Много молитве, а мало речи деци Све се постиже молитвом, ћутањем и љубављу. Да ли сте разумели какве су последице молитве? Љубав у молитви, љубав у Христу. То је оно што пружа стварну корист. Што више будете волели своју децу људском љубављу, - а она је често патолошка, - то више ће се деца запетљавати и понашање ће им бити негативно. Када, међутим, љубав међу вама родитељима, и ваша родитељска љубав према деци, буде хришћанска и света, онда нећете имати никаквих проблема. Светост родитеља спасава децу. А да би се то догодило, треба најпре божанска благодат да делује на душе родитеља. Нико се не посвећује сам од себе. Сама божанска благодат ће потом просветлити, загрејати и оживотворити дечје душе. Често ми људи телефонирају и из иностранства и питају ме за своју децу, као и за друге ствари. Данас, ето, позвала ме је из Милана једна мајка и питала како да се опходи према својој деци. Рекао сам јој следеће: - Моли се, а када затреба, говори деци са љубављу. Више се моли, а њима упућуј мало речи. И иначе је потребно много молитве, а мало речи у односу на све. Не треба да будемо досадни ближњима него да се тајно молимо, а потом да са њима разговарамо. Тако ће нам Бог, унутар наше душе, потврдити да ли су други прихватили наше речи. Ако нису, нећемо даље говорити. Једино ћемо се тајно молити. Јер, ако и даље будемо говорили, само ћемо бити досадни и изазваћемо реакцију и отпор других, а понекад и њихово негодовање. Стога је боље преко тајне молитве тајно упућивати реч срцима других него гласно њиховим ушима. Још сам јој додао: - Слушај шта ћу ти рећи: моли се, па тек онда говори. Тако се понашај према својој деци. Ако им стално будеш давала савете, бићеш им досадна, а кад поодрасту, имаће осећај да их на неки начин притискаш. Радије, дакле, изабери молитву. Говори им молитвом. Говори Богу, а Бог ће онда говорити у њима. Другим речима, не треба да саветујеш своју децу тек тако, помоћу гласа који она чују својим ушима. Можеш и то да радиш, али пре свега треба да говориш Богу о својој деци. Говори отприлике овако: „Господе Исусе Христе, просветли дечицу моју! Ја их Теби поверавам. Ти си ми их подарио, али ја сам слаба, па не могу да их доведем у ред. Стога Те молим: просветли их!" Бог ће им на свој начин говорити, а деца ће, опет, рећи: Ох, није требало да ожалостим маму оним што сам урадио! То ће излазити из њих самих, благодаћу Божјом. То је савршен пут и начин. Мајка треба да говори Богу, а Бог ће говорити детету. Ако не буде тако, онда причај, причај, причај - и све ће ући на једно уво, а изићи на друго. И на крају ће испасти неки облик притиска. У том случају, када дете одрасте, оно почиње да пружа отпор, тојест да се на неки начин свети оцу и мајци који су га притискали. За разлику од тога, једно је савршено - да детету говори христолика љубав и светост оца и мајке. Зрачење светости, а не људски напор, чини децу добром децом. Када су вам деца позлеђена и рањена због неког озбиљног питања, не дозволите да на вас утичу њихове реакције и ружне речи. Она, уствари, не желе да се тако понашају, али кад им је тешко, не могу да поступају друкчије. Касније се кају. Но ако се ви изнервирате и наљутите, бићете једно са нечастивим и он ће се поигравати свима вама. Светост родитеља јесте најбоље васпитање у Господу На лицима деце треба да видимо Бога и да пренесемо љубав Божју на децу. И деца треба да науче да се моле Богу. Да би се деца молила Богу, треба да имају у себи крв родитеља који се и сами моле. Греше неки који говоре: пошто се родитељи моле Богу, побожни су, изучавају Свето Писмо и подижу своју децу у „васпитању и науци Господњој" (Еф. 6, 4), природна је последица да ће им и деца бити добра. Али изволите запазити супротне резултате као последицу притиска! Није довољно да родитељи буду побожни. Они не треба да врше притисак на децу, не треба да покушавају да их силом натерају да буду добра. Може се десити да одагнамо децу од Христа када се егоистички држимо начела наше религије. Деца не трпе притисак. Не присиљавајте их да иду са вама у цркву! Можете им рећи: Ко жели, може сада да дође са мном или да дође касније. Оставите их да у њиховим душама проговори Бог. Узрок због којег деца појединих побожних родитеља, кад одрасту, постају неукротива, напуштају и Цркву и све друго, и трче у разним правцима да се духовно задовоље, јесте притисак који су на њих вршили „добри" родитељи. Тобоже побожни родитељи, ма колико да су се старали да од своје деце направе „добре" хришћане, својом људском љубављу су их изложили притиску и дошло је до супротног исхода. Другим речима, док су мала, деца трпе притисак, а кад им буде шеснаест, седамнаест или осамнаест година, тада видимо супротан резултат. Тада она, из отпора према родитељима, почињу да залазе у рђава друштва и да изговарају рђаве речи. За разлику од тога, када се развијају у слободи, истовремено посматрајући добар пример одраслих, радоваћемо се да их видимо каква су. У овоме је тајна: да би надахњивао децу, да би зрачио на њих, мораш бити добар, мораш бити свет. Живот деце је, изгледа, под утицајем зрачења од стране родитеља. Родитељи инсистирају: хајде да се исповедиш, иди да се причестиш, пођи да учиниш ово или оно... На тај начин ништа не бива. Но, дете види тебе, твој пример. Оно чиме живиш, тиме и зрачиш. Да ли Христос зрачи у теби? Ако зрачи, то прелази на твоје дете. Ту се крије тајна. Ако се тако буде дешавало док је дете сасвим мало, неће му бити потребно да улаже много труда кад одрасте. У вези са овим, премудри Соломон користи једну веома лепу слику наглашавајући значај доброг полазишта, доброг почетка, доброг темеља. Он каже на једном месту: „Ко њој [Премудрости] рано порани, неће се уморити; јер ће је [Премудрост] наћи поред својих двери" (Прем. Сол. 6,14). Уранити ка Премудрости значи бавити се њоме од најранијег животног узраста. Премудрост је Христос. Речи седи поред двери значе да се налази близу.  Када су родитељи свети и када то својство пренесу на дете и пруже му васпитање у Господу, онда дете, ма како били рђави утицаји који долазе из његове око лине, неће подлегати тим утицајима јер ће се пред вратима његове душе налазити Премудрост, Христос. Оно се неће напрезати да стекне ту Премудрост. Изгледа као да је веома тешко да дете постане добар човек, али у стварности је то веома лако када се од раног детињства крене у живот са добрим духовним доживљајима. Тада није потребан напор при одрастању; добро имаш у себи, живиш њиме. Не трудиш се, доживео си га. Оно је твој иметак, који одржаваш, ако будеш пазио, кроз читав свој живот. Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи Оно што важи за родитеље може се применити и на учитеље. Молитвом и светошћу можете да помогнете и деци у школи. Њих може да осени благодат Божја и да буду добри. Не покушавајте да рђаве прилике поправите људским методима. Тим путем не долази се до доброг резултата. Само молитвом ћете постићи резултат. Призивајте божанску благодат на све! Нека божанска благодат уђе у дечје душе и нека их измени. То значи бити хришћанин. Ви просветари тајно, неприметно и за вас саме, преносите на децу немир и лоше утичете на њих. Где има вере, одатле бежи немир. Шта оно кажемо? „...И сав живот свој Христу Богу предајмо."  Са расуђивањем узвратите деци на њихову љубав. На тај начин, ако вас деца заволе, ви ћете моћи да их приведете Христу. Бићете средство у томе. Ваша љубав нека буде истинска љубав! Немојте да волите децу на људски начин, онако како обично чине родитељи. Тиме им не помажете. Љубав у молитви, љубав у Христу - то је оно што стварно помаже. Молите се Богу за свако дете које видите пред собом, па ће Бог ниспослати Своју благодат и сјединиће га са Собом. Пре него што уђете у разред, а нарочито пре него што уђете у тешка одељења, молите се у себи молитвом: „Господе Исусе Христе, помилуј ме." Улазећи пак, загрлите својим погледом сву децу; молите се у себи, па тек после тога почните да предајете, улажући у то свега себе. Приносећи тако себе у Христу, радоваћете се. Тако ћете ићи ка светости и ви и деца. Живећете у љубави Христовој и у Цркви јер ћете бити ваљани у свом раду. Ако неки ученик створи било какав проблем, упутите најпре свој деци једну уопштену примедбу, говорећи им овако: - Децо, овде смо на часу. Дошли смо ради озбиљног посла. Ја сам са вама да вам помогнем. Ви се замарате како бисте успели у животу, а ја, који вас веома волим, исто тако се трудим. Стога, молим вас, будите мирни, да бисмо са успехом постигли свој заједнички циљ. Притом не гледајте у правцу онога који се неприлично понео. Ако ли настави, обратите се непосредно њему, али не љутито него озбиљно и стабилно. Пазите да будете ауторитет у разреду како бисте могли да утичете и на ђачке душе. Нису деца крива што су тешка. За то су криви одрасли. Не говорите деци много о Христу, о Богу, него се молите Богу за децу. Речи одзвањају у ушима, а молитва продире у срце. Чујте једну тајну! Улазећи првога дана у разред, немојте држати предавање. Лепо разговарајте са децом. Изговарајте разговетно сваку реч, једну по једну. Према деци се односите са љубављу. У почетку, немојте уопште говорити ни о Богу ни о души. О томе ћете им говорити другом приликом, касније. Онога дана, међутим, кад им будете говорили о Богу, претходно ћете се добро припремити, па ћете им рећи: Постоји једна тема у вези са којом многи имају сумњу. Та тема је Бог. Какво је ваше мишљење, децо? Потом нека уследи дискусија. Другог дана пређите на тему о души. Питајте их: - Постоји ли душа? Потом им говорите о злу са философског становишта. Реците им да у свакоме од нас постоје два ја: једно добро и једно рђаво ја. Ми треба да негујемо оно добро. Оно жели напредак, доброту, љубав. То треба да пробудимо у себи како бисмо постали људи исправни у друштву. Сетите се речи: „Душо моја, душо моја, устани; што спаваш?" Немојте им, међутим, то све рећи на овај начин него другим речима. Отприлике овако: - Децо, будите оштроумни по питању образовања, добра, љубави. Само љубав чини да све буде лепо, да наш живот буде испуњен и да има смисла. Рђаво ја у нама тежи ка лењствовању и равнодушности. Али то живот чини безукусним, чини да он нема ни смисла ни лепоте. Но за све ово потребна је припрема. Љубав изискује жртву, а често захтева и да се жртвује много времена. Највећу пажњу поклањајте свом сопственом образовању и сазревању да бисте били спремни да пружите деци право знање. Будите спремни и све што им говорите, говорите са љубављу, а пре свега са радошћу. Показујте им сву своју љубав, при чему треба да знате шта хоћете и шта говорите. Уз то је потребна и вештина понашања према деци. У вези с тим, чуо сам у своје време нешто занимљиво и духовито. Пазите, дакле! Неки учитељ, иначе задовољан својим ђацима, патио је због несташлука једног ученика и хтео је да га избаци из школе. У међувремену је стигао нови учитељ и преузео тај разред. О конкретном немирном ученику добио је на време одговарајућа обавештења. Нови учитељ, сазнавши, између осталог, да тај ђак страсно воли вожњу бициклом, чим је сутрадан ушао у разред, рекао је: - Децо, имам једну муку: станујем далеко, а када дуго ходам, боле ме ноге. Хтео бих да користим бицикл, али не умем да га возим. Има ли некога међу вама ко може да ме научи? Одмах скочи несташни ђак. - Ја ћу те научити! - Знаш? - Јесте, знам. Од тада су постали врло добри пријатељи. Чак се стари учитељ ражалостио гледајући то. Осетио је да сам није био способан да се наметне ученику као ауторитет. Често у школи, међу ђацима, сусрећемо сирочад. Тежак је живот сирочета. Ко је лишен родитеља, и то у раном детињству, несрећан је у животу. Али ако стекне Христа и Пресвету Богородицу као своје духовне родитеље, постаће свет. Према сирочади треба да се односите са љубављу и разумевањем, а првенствено треба да их повезујете са Христом и са Црквом.