Рај је стање, а не мјесто. У њега не можеш отпутовати, у њему јеси или ниси – данас. Рај није у будућности, није временски термин. У њему нећеш бити ако ниси – данас. Рај нећеш добити, јер није поклон. Мораш га створити сам - данас. Мораш га ткати сам – данас. Рај не можеш чекати, јер не путује. Не можеш му отпутовати, јер није станица. Он је стање твога духа, твоје свијести, он је одраз твоје доброте, он је састављен од твоје љубави, он је твоје огледало, он је твоја истина, он је смисао твог живота. Створен је од љепоте твоје душе. Мален је онолико колико је мала и твоја љубав. Велик је онолико колико је велика твоја љубав за другога, за однос према свему и свима, за однос према себи и Богу.

Престани тужити, док не испиташ има ли оправдања твојој тузи. Можда тужиш због губитка имања, јер се бојиш нећеш моћи изранити себе и породицу своју. Не бој се, Бог ће се постарати. Лек тузи то је рад. Ко све време употреби на рад томе не претиче ни часа за тугу. Као што је лењост мати свих порока тако је и рад лек од свију порока. Туга је грех; тога греха човек се може опростити радом. Век човечји је кратак, ко га проведе у нераду и лењовању томе је још и досадан: луди су они који у место једнога товаре два зла на своја леђа. Ко не ради томе су све сласти живота непознате; томе је и живот празан. Стидно је за разумна човека упућивати га, да се угледа на вредноћу пчеле или мрава. То су тако малена и слабомоћна бића, па ипак својим животом много дају поуке лењоме човеку. Да ли има ко неразуман, да му треба доказивати користи рада и штете нерада? То би било излишно и према најнеразумнијим. Свак је могао уочити веселост, задовољство и све одлике здрава тела и врлине поштене и праведне душе код човека, који живот проводи у непрестаном раду као што се лако могла уочити истина, да тромост и болест, незадовољство и туга, сви пороци и преступи прате човека лења. Нерадник нема ни здраво тело, ни здраву душу, то је наказа, која срамоти род човечански. Сви мудраци свију векова препоручивали су рад као лек од свију зала у људском животу. Срећнији је живот онога, који се увече осећа уморан од посла него нерадника, који, испаван преко дана, брине се како ће ноћ прележати.

Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо. То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике. Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко. Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело. Свему се радујте. Све нас богати, све нас води ка великој Љубави, све нас води Христу. Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике или мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божијих. Све то су прилике да се повежемо са свиме и са свима. Све су то разлози за благодарење и молитву Господару свега. Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа је тајно Jеванђеље. Када, међутим, неко нема унутар себе благодат, природа му није од користи. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај. Старац Порфирије

Живиш у великом граду? Изађи на авеније у којима су поређани дрвореди, раскрснице, паркове и вртове. Слушај шуштећи шапат лишћа у поветарцу. Поветарац је дах Божији, животворни Дух Свети. Лишће говори о мудрости Творца. Погледај на влати траве, скоро безбројне у броју, али никад као број милости Божијих. Гледај у лице цвећа, свако је порасло из семена чудом, свако различито, као лица човечанства која гледају у Бога. Колико год мудар човек може порасти, колико год његових радиоиница и лабораторија, никада неће бити у стању да створи један лист, или једну влат траве, или један цвет. Шуме и поља, планине и потоци, брда и језера, океани и мора, цела Творевина је само огледало силе и лепоте Божије. У свежини пролећног зеленила, у тишини летње врелине, у изненадности јесење олује, у хладноћи зимског леда, знај, да је Бог овде, са тобом. Усамљен си ? Зашто ? Никада ниси сам, јер где год пођеш, војска Творца иде са тобом. Депресиван си? Зашто? Какав год те бол, нанесен људима, сада мучи, твоја душа ће ускоро кренути иза времена у топлину Божанске Љубави. Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Отац Андреј Филипс

Љубав је изнад свега. Оно што треба да заокупља нашу пажњу, децо моја, јесте љубав према другом човеку, јесте његова душа. Што год да чинимо, - молитва, савет, опомена, - све чинимо са љубављу. Без љубави од молитве нема користи, савет вређа, опомена шкоди и упропашћује другог, који осећа да ли га волимо или не волимо и реагује на одговарајући начин. Љубав, љубав, љубав! Љубав према брату нашем припрема нас да више заволимо Христа. Злобу другог човека треба да осећамо као болест која њега мучи, од које он пати и од које не може да се избави. Стога гледајмо на своју браћу са саосећањем и понашајмо се према њима учтиво и благородно, изговарајући у себи са простотом срца молитву: "Господе Исусе Христе, помилуј ме", како би божанска благодат ојачала нашу душу да не бисмо никог осуђивали. У нашим очима сви треба да буду свети. Сви ми носимо у себи истог старог човека. Ближњи, ма какав да је, јесте тело од нашега тела, јесте наш брат, а ми никоме нисмо ништа дужни осим да љубимо једни друге, по апостолу Павлу ( Римљ. 13,8 ). Старац Порфирије Кавсокаливит

Добро је понекад у молитви рећи неколико својих речи, које одишу пламеном вером и љубављу према Господу. Да, а не увек само туђим речима разговарати са Богом. Нe треба увек бити дете у вери и нади, него показати и свој разум, рећи од срца и своју реч добру (Пс. 44, 2), при томе на туђе речи некако навикнемо и хладнимо пред њима. И како је пријатно Господу то наше лично тепање, које излази право из срца које верује, које воли и које је благодарно о томе не треба ни говорити; треба само рећи да душа са својим речима Богу трепери од радости, сва се распламсава, оживљава и блаженствује. Кажеш неколико речи, а окусиш толико блаженства, која нећеш добити у тој мери од најдужих и најдирљивијих туђих молитава, изговорених по навици и неискрено. Свети Јован Кронштатски

Љубав је најузвишенији вид молитве. Ако је молитва царица врлина, онда је хришћанска љубав Бог, јер Бог и јесте Љубав... Посматрајте свет само кроз призму Љубави па ће сви ваши проблеми нестати. Тада ћете видети да је Царство Божије у вама, да је човек икона, а овоземна лепота само сенка рајског живота. Можда ћете помислити да је немогуће волети непријатеље, али сетите се да је Христос рекао, Све што учинисте људима мени учинисте. Те речи златним словима запишите на таблици вашег срца, окачите их и поред икона и сваки их дан читајте. Отац Алимпије Печерски

Не враћајмо се у мислима на гријехе које смо раније исповедили. Сјећање на грехе доноси зло. Јесте ли затражили од Бога опраштај? Готово је! Бог преко исповести све опрашта. Не треба да се враћамо и да се затварамо у тамницу безнађа. Пред Богом треба да будемо смирене слуге. Човијек сам себе упропашћује говорећи: - Ја сам грешник, биједник, ја сам ово, ја сам оно, нисам урадио ово, нисам учинио оно.... Требало је тада, нисам учинио тада. Сад већ не могу ништа.... Протраћио сам своје године. Нисам достојан, нисам низашта.... У њему се ствара осјећање ниже вриједности. За таквог човијека, све око њега су само рушевине. Знате ли како је то тешко стање? То је лажно смирење. Све су то ознаке човијека без наде, човијека којим је овладао сатана. Старац Порфирије Кавсокаливит

Ходити у Истини, бити сав у Истини и од Истине. То осигурава човеку бесмртност и живот вечни, јер га спасава од греха, од те основне и главе лажи, свелажи. Грех у свима својим безбројним облицима само једно ради: лаже човека да му може дати живот а сурвава га у смрт, да му може дати рај а одводи га у пакао, да га може учинити богом а претвара га у ђавола. Који то грех није лаж, и којим то грехом човек не лаже себе? Ето гордости. Зар гардошћу не лаже човек себе, јер сматра себе великим, а уствари је прах и пепео? Ето славољубље. Зар славољубљем не лаже човек себе, јер сматра себе славним, а уствари је буњиште, пуно црва и смрада? Ето властољубље. Зар човек не лаже себе властољубљем, јер сматра да је силан и моћан, а уствари је бедни роб смрти и гроба? Ето сластољубље. Зар човек не лаже себе сластољубљем, јер сматра да ће му дати рајска уживања, а уствари свака се сласт завршава горчином? Тако, грех до греха – лаж до лажи, и све се оне сливају у једну бескрајну лаж, која увек одводи човека „оцу лажи“, том човекоубици „од почетка“ (Јн. 8,44). Зато основна заповест Тројичног Божанства јесте: ходити у истини. Јер само они „који ходе у истини“ Христови су, и лаж нема власти над њима. Ава Јустин Ћелијски

Јеси ли зао? - сети се разбојника. Нечист си? - сети се блуднице. Јеси ли хулио на Бога? - сети Светог апостола Павла, док је био хулитељ. Да ли си неверујући? - сети се магова. Знам како грех може довести до очаја. Ђаво, оштрећи мач, долази и говори ти ове речи: цео живот си провео са блудницама, криво си се заклео, чинио прељубе горе него било ко други у свом животу. Ово су речи ђавола. Али ти почни да радиш супротно. Пао си? - устани. Блудничио си? - покај се. Учинио се прељубу? - поправи се. Твоје покајање није велико; али љубав Господа је велика. Док год дишеш, макар и на сам самртни одар легао - покај се! Примени овај лек и укротићеш пламен. Знам, љубљени, да има много духовних рана; али свака рана има свој лек. Имаш Цркву која доноси дарове Духа. Имаш мноштво мученика и много тога другог кадрог да те од греха поново позове на праведност. Оно што је грехом истрошено, благодаћу је обновљено. Свети Јован Златоусти