Једно болесно, напаћено, упропашћено, аутистично дете, бескорисно за овај свет, ни у каквој вези с њим. Једно дете благословено, с необјашњивом комуникацијом само с Богом. И родитељи су признали: „Да смо знали у каквом ће стању бити Андреј, не бисмо му дозволили да постоји. Али Бог нас је исмејао и изабрао га је“. Јер „што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре; и што је слабо пред светом, оно изабра Бог да посрами јаке; и што је неплеменито пред Светом и понижено изабра Бог, и оно што је ништавно, да уништи оно што јесте“ (1. Кор. 1,27-28).
Често размишљамо о монашком животу као о идеалу духовности. Али, да ли је тај идеал примењив у савременом свету, и шта се дешава када покушамо да га пресликамо у своју свакодневицу? Да ли заиста проналазимо мир и испуњење, или се удаљавамо од суштине?
Веома је важно запамтити да се Господ смирио и постао као један од нас, да је пошао на велике муке нас ради Сам будући безгрешан, да је душу Своју положио за нас - све то је Он учинио управо зато што ни наша добра дела, ни наша знања о Богу, нити уопште било шта друго није могло нити може да нас спаси.
Дешава се да и данас деца носе последице родитељског греха. Зато за све оно што радимо, треба увек да будемо сигурни да имамо два сведока: то су Господ и наша савест, који нас неће оставити на миру док се не покајемо за своје грехове.
Од детињства обележеног бекством и скривањем, до мученичке смрти, живот Јована Крститеља био је испуњен изазовима и страдањима. Његове проповеди о покајању уздрмали су тадашње друштво, а његова судбина као Претече Христовог, није само прича о трагедији, већ и о непоколебљивој вери и бескомпромисна посвећеност истини,
Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао.
После Богородице, којој је посвећен највећи број црквених празника, Свети Јован Крститељ је један од ретких светитеља чије рођење Црква прославља. Његове мошти, а посебно глава, одувек су имале изузетан значај. Међутим, кроз векове се поставља питање где се заправо налази ова светиња?
Када осетиш неке муке у својој кући, у фамилији својој, ти Светом Водицом покропи кућу, помоли се, клекни, падни пред Господом, завапи. Пролиј коју сузу, Србине брате, пред Господом за сва чудеса која непрекидно чини теби православном хришћанину. И ти, ти ћеш осетити силу Божју, ако мало вере имаш, ако мало покајања имаш, осетићеш како Господ преко Анђела Својих и Светитеља Својих и невидљивим Божанским силама Својим, са свих страна хита теби у помоћ да те избави од свакога греха и од сваке смрти и дарује Живот Вечни.
Празник Богојављења обележава се као дан када су се небеса отворила и свету се открила тајна Свете Тројице. Крштење Исуса Христа у реци Јордану представља прекретницу у историји спасења и темељ Православне вере. Кроз обичаје попут Великог водоосвећења, овај празник наставља да живи у срцима верника. Шта нас то Богојављење учи о суштини наше вере и каква је његова порука за данашње време?
Зимски Крстовдан и Богојављење су празници када се освећује вода и када се верници подсећају на Крштење Господа Исуса Христа. Шта је заправо освећена вода, које су заблуде везане за њу и како се правилно користи?
Безброј брига брине човек у овоме свету. Од колевке до гроба, чини се као да живот тече кроз низ тунела, од бриге до бриге, до саме смрти. Али зар је то истинска сврха човековог постојања? Бог је створио човека као свето биће, са вечним циљем: Царством Небеским.
Сва суштина духовног живота се своди на то да не пропустимо садашњи тренутак дат нам за спасење. Какав си у својим мислима, жељама, намерама у садашњем тренутку, такав си заправо. Сада, у овом тренутку, бити веран Богу, чувати чистоту душе, искорењивати зло из себе и са љубављу се односити према ближњима - ето шта је хришћански живот.
Можемо ли се заиста молити увек и свуда? Иако је молитва стање духа, постоје елементи који јој дају облик и усмерење. Шта је то молитвено правило и зашто је важно за наш духовни раст?
У овом свечаном дану, када се сећамо обрезања Господњег и славимо Светог Василија Великог, суочавамо се са једним болним питањем: колико је Христос заиста присутан у нашим животима? Да ли Га се сећамо чешће од свега осталог, или је Његово име постало удаљено и заборављено?
Сусрет са старцем Тадејом који је „снимао“ људе боље него рендген и знао о њима и оно што му не кажу, потпуно је, у духовном смислу, променио живот не само једне особе већ целе њене породице.
Живимо у времену криза, али једна се издваја - криза идентитета. Изгубили смо везу са својим коренима, заведени лажним обећањима успеха. Можемо ли се вратити истинским вредностима и пронаћи пут назад ка себи?
Верник, као и неверник, свестан је тога да сваки човек поседује и добре и лоше особине, па ипак смо често склони да без размишљања осудимо некога на први поглед. Једна наизглед обична вожња таксијем у београдској свакодневици претвара се у дубоко духовно искуство које мења живот и преиспитује наше предрасуде.
Апостолство Цркве није само записана историја, већ живо путовање кроз време, вођено сведочењем оних који су ходили са Христом. Гледати свет њиховим очима значи кренути на пут вере, пут који нас води ка самом извору истине.
Замислите врт врлина, у којем љубав најлепши цвет. Замислите дугу на небу Јеванђеља, где је љубав најсјајнија боја. Замислите круну вере, где је љубав најскупљи бисер. Али, шта је заправо права, истинска љубав, она која долази од Бога, а не од искривљених људских представа? Шта је то што ту љубав чини кључем свих врата и леком за све ране?
Вели се за Светога Стефана да беше пун вере и силе, пун Духа Светога. То је сила која побеђује смрт, Божанска сила. Тим Божанским силама испуњујемо се и ми у Цркви Христовој. Те Божанске силе изгоне све што је грешно, све што је смртно, све што је демонско, што је ђаволско.