Неколико недеља се припремамо да бисмо ступили у Велики пост и то, само по себи, упућује колики значај Црква даје овом посту пред Васкрс и колико је нама потребно да бисмо се духовно оспособили да уђемо у тај подвиг. Све то зато што је пост од изузетно великог значаја за наше спасење. Све поуке упућене су на то да постећи телесно, треба да се научимо и да постимо духовни пост, а сврха и једног и другог вида поста је да се припремимо да примимо Божју благодат.
Прави пост је Љубав, као и уздржање од свих страсних мисли и дела која су продукт наше пале природе, егоизма, себичности. Ближњи је наш пост, наши домаћи, сви они које треба да ставимо на прво место, а не наше ,,Ја", јер то јесте Љубав, то је Христос, то је Бог и такав је наш Бог, Који нам је оставио и свој Еликсир Љубави на Својој Светој Литургији, Свето Причешће. Хитајмо људи не часимо, хитајмо свом Родитељу!
Господ ме неће прекоревати чак ни због тога што сам грешан, ни због тога што не могу да нахраним сиромахе, јер не могу то сам да учиним. “Али постоји нешто што сам очекивао од тебе”, рећи ће нам Христос, “постоји нешто што си могао да учиниш и што сам очекивао од тебе целог твог живота. Да се покајеш! Да се макар покајеш”. Зато, нека не прође ни један дан у твом животу а да увече, пре но што заспиш, не кажеш Богу: Боже, опрости ми моје грехове, које чиним сваког дана и које сам и данас чинио!
Господе Исусе Христе помилуј ме! Избројте! Ту је само пет речи. Исусова молитва садржи пет речи, али тих пет речи провешће те по пет континената на земљи, пет речи ће раширити Небеса по свој дужини и ширини света; пет речи ће те поставити пред Престолом Божијим; пет речи унеће у тебе Христа и учинити те блиским Њему.
Скоро је уобичајена формулација да смо православни Срби и да имамо што нико други нема: крштени у православној Цркви, крстимо се са три прста, славимо своје Крсне славе, боримо се за Крст Часни и Слободу Златну... А шта је са Христом? Шта са светом Литургијом? Да ли живимо по заповестима Христовим?
Много је међу нама оних који, учинивши нешто лоше своме ближњем, имају осећај кривице и жељу да затраже да им се опрости. Они и траже опроштај али га не добијају увек. Више је разлога који доводе до изостанка праштања, али постоји и више развојних стања у самом приступу.
Историја рода људског, особито историја православних народа, сведочи нам једноставну чињеницу: кад год смо се удаљили од Христа притискали су нас непријатељи. И обрнуто. Кад год смо се враћали имену Његовом, обнављали смо не само себе него и наше државе.
Толико се пуно о љубави говори – а љубави све мање. Једино је јасно, и то се почиње увиђати, да колико нам је потребан чист ваздух и хладна бистра вода и небеско сунце, сјајно, да бисмо се могли одржати, толико нам је, исто, потребна љубав, међусобна, да бисмо могли преживети.
Након покајања и исповести почели смо се мењати, окренули се Богу, цркви, постајемо бољи, искренији, поштенији и срећнији људи. Живимо сасвим новим животом. Међутим, наши укућани се нису променили, остали су они исти – неверујући. Како се понашати према њима у разним ситуацијама током свакодневног живота, поготово ако сте једини верник у породици? Како их привући Богу и вери? На ова питања одговора свештеник Роман Колесников.
Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ!
Ми смо уобичајили да Христов Други долазак и суд називамо „Страшни суд“. Тај назив је утолико тачан што ће последњи, Божији, суд за многе од нас бити, заиста, страшни. Јасно је да нема разлога да он за праведнике буде страшан.
Бог нас воли више од Самога Себе. Он је сишао са Небеса, Син Божији, један од Тројице и родио као један од нас, страдао због нас, понео Крст, погинуо због нас, узео грехе и кривицу свих људи на Себе, као да је Он крив за све и страдао на Крсту да би нам се у Њему греси опростили. Па кога је Он ту поставио на прво место: Себе или нас?!
Има ли греха који свемилостиви Бог никада неће опростити? Одговор је да. То је хула на Духа Светога, грех у коме многи од нас имају удела. Међутим, није све тако једноставно као што изгледа. Човек хули на Духа када иде против Божанске воље. Ово није ништа друго до савест, мудро усађена у душу сваког човека. Ако стално утишавате глас своје савести, он ће заувек престати, чинећи покајање (а самим тим и опроштај) немогућим.
Примаш Тијело и Крв, Огањ Божански ђе је то? Зато што нема вјере браћо и сестре. Не вјерујемо да је то заиста Тијело Христово и Крв Христова, и не вјерујемо да смо заиста болесни. Од једног Причешћа по силној вјери могле би да се десе велике узвишене промјене. Нека би дао Господ да дођемо до тог нивоа свијести и пажње, да откријемо болест у нама, не кијавицу и не прехладу, него дубоке повреде, отворене ране, да видимо то, и да не бјежимо од тога.
Помисао на сусрет с Богом живи у свакој особи, било да је атеиста или верник. Многи претпостављају да након тога више ништа неће бити исто, а њихов живот, добро подмазан и предвидљив, вероватно ће се распршити у прах од Његовог додира. Страх од овог догађаја гура људе на протест, рађа покушаје скривања од Бога. Само што се ни онда овај страх никако не смирује, него, негде изнутра, увек изнова, мучи и боли.
Човек је срео Бога. Ето зато се овај велики свети Празник назива Сретење. Први пут је дато човеку, побожном и праведном Симеону Богопримцу да у малом четрдесетодневном Детету Исусу сагледа Бога, сагледа Спаситеља света, сагледа сав домострој спасења, све што је Господ учинио да спасе род људски од смрти, греха и ђавола.
У времену када „цивилизованим“ друштвом доминирају антипразници, водећу улогу преузима тзв. Дан заљубљених. Да ли се заиста ради о искреној прослави љубави или комерцијалном помодарству? Или, да ли је у питању помен мученику или комерцијализација љубави?
Како променити себе, а не свет око себе, како трансформисати свест и дух. Промена особе почиње од чишћења огреховљене душе. Трансформација свести и ума, промена живота на боље, неће се десити ни кроз какву технику, већ само кроз једноставан и побожан живот. Да, никаква магија није потребна да промениш себе и живот око себе, осим молитве, поста, кајања, исповести и причешћа.
Бог, као наш Небески Отац, воли свакога од нас више него што земаљски отац воли свога сина. И управо у тој Његовој љубави налази се кључ за разумевање тајне зашто је једна молитва испуњена, а друга није.
Код Бога је реч равна делу. Као што се увис бачен камен сигурно враћа на земљу, тако доспевају речи верујуће молитве к Богу. Господ услишује и испуњава сваку реч наших молитава, само ако од срца долазе.