Плашимо се живота. Плашимо се да будемо. Плашимо се свега. И тако, ми не живимо, не постојимо. Као да лутамо кроз пустош изгубљених тренутака, протраћених дана, драгоцених Божијих дарова, које нам је Бог дао да бисмо их провели са Њим, са собом, са нашим ближњима. И тражећи од Бога да угаси наш бол, често наилазимо на тишину. Али та тишина није знак равнодушности, већ Његов одговор. Кроз патњу и бол, Он нам пружа снагу да се суочимо са изазовима, да превазиђемо страхове и да пронађемо утеху у тешким тренuцима.
Данас свет обележава свој дан борбе против наркоманије за коју се верује да је једна од најтежих болести времена у којем живимо, болест која односи убедљиво највећи број људских живота. Наркоманија је смрт пре смрти, предаја и одустајање од себе пре него што човек себе и постане свестан.
Апостол Павле у својој посланици пише Коринћанима: „Зар не знате да сте храм Божји и да Дух Божји живи у вама?“ Али да ли и у наша срца, у данашње време, силази Дух Свети?! Наравно! Апостол Јован наводи Христове речи: "А Утешитељ, Дух Свети, ког ће Отац послати у име Моје, Он ће вас научити свему...". Са Њим у срцу постајемо смерни и кротки, тихи и ћутљиви, милостиви и истинољубиви... Нека ово тихо дружење са Духом Светим буде за све нас циљ нашег живота, нека буде дубока и тиха радост.
Пре отприлике две хиљаде година догодио се сваког чуђења и дивљења вредан догађај: Господ Бог постао је Човек Исус Христос. Човечанство, које је Он дошао да искупи од власти греха и смрти, Му је на Његово Божанско Човекољубље одговорило тако што Га је - убило, и то на најсвирепији начин: распињањем на Крсту. Али, смрт није могла да задржи Животодавца, те је Он Васкрсао и након тога Духом Светим основао Цркву (Дап. 2), која је - како каже један од Христових Апостола - Тело Његово, Пуноћа Онога Који све испуњава у свему (Еф. 1:23).
Дух Свети се налази између нас и види свачија дела. Чита помисли свакоме, свачију савест. Чује све што говоримо. Види све шта мислимо, шта верујемо, види све људе и сав народ. И као што сунце са једним својим зраком обасјава све, тако и Дух Свети све оне који имају очи. Они, пак, који нису привикли очи да виде ове дарове, нека не осуђују Светога Духа, него своје неверје.
Црква је била, јесте и биће. “И врата пакла неће је надвладати”. Нико не може да уништи Цркву Христову. Главно је да ми сами не одступимо од Христа. И Он нас никада неће оставити. “…Jа сам са вама у све дане до свршетка вијека” (Мт. 28:20).
Да није данашњега Дана, браћо и сестре, хришћанства не би било, Светих Апостола не би било, Светих Мученика не би било, Светих Исповедника, Праведника, Пустињака не би било. Да није данашњег Дана ни вас не би било! Да није данашњег Славног и Великог Дана – Цркве Христове у свету не би било. Овај свет би био и остао поприште смрти, тамница греха, пакао. Човек – човек би престао бити човек и извитоперио би се у ко зна какво чудовиште.
Царе Небески! Ти си - светлост! Ти си Живот! Даваоц добара! Даруј ми све што је неопходно за вечно спасење: тврду веру, наду, љубав, истинско покајање, смирење, послушност, трпљење. Научи ме свему добром, светом. Научи ме да се молим, и Сам у мени моли се!
Кад бисмо знали колико се нама прећутно опрашта сваки дан и сваки час, не само од стране Бога, него и од стране људи, и ми бисмо са стидом пожурили да другима опростимо! Колико нехатних, увредљивих речи избацимо, на које се одговори ћутањем; колико јаросних погледа; па чак и недозвољених дела! И људи прелазе преко тога, не враћајући нам око за око, и зуб за зуб. А шта тек да кажемо о опраштању Божјем? За ово је недовољна свака људска реч.
Данас је почело да се шири учење о томе да човек може да се спаси својим добрим делима (односно да су она сама довољна за његово спасење). Овде су померени акценти. Ако се раније говорило да Бог спасава човека у данашњу представу се све више усађује мисао да човек сам себе спасава, а Бог му даје вечни живот као обавезну награду за његов труд.
Нема потребе да сазнајемо нaднебеске тајне, не трагајмо за тиме да сазнамо оно што је скривено, или оно шта се односи на будућност. За спасење је неопходно да верујемо, да испуњавамо заповести и да свагда очишћујемо своје срце. Зато, нека Христос постане наше срце и наш живот.
Разумљива је жеља верујућих да њихова љубав према Христу буде подељена и са њима драгим људима. Међутим, овај племенити циљ није увек лако остварити у сусрету и разговору са онима који не деле њихову веру. Много је ефикаснији приступ заснован на молитви. Молитва верујућима даје снагу, мудрост и саосећање, које су им потребне да се са неверујућима сусретну на аргуметован и отворен начин, додирујући срца оних који још нису прихватили позив вере.
Како могу да волим људе који нам трују живот и који брукају цео народ? Нека их нико од вас не проклиње, него нека их жали, па ће тада љубав Христова сасвим неприметно из дана у дан све више испуњавати ваша срца. Јер љубав испуњава срце човека који се труди да угоди Богу.
Многа сагрешења, која стално сакупљамо, често су скривена нас. Не видимо их, никад не размишљамо о њима. Дотерујемо се, улепшавамо се, миришемо се и упадљиво облачимо. Али, у нама постоји и лепши свет, скривени свет, заједно с ужасом који се у нама накупио. Зато треба да дотакнемо тај ужас, да га избацимо из себе, како би нестала сва прљавштина и пред нама се, уместо мочваре и жабокречине, појавио прелепи цвет љубави, свет душе.
Људски је бити малодушан када подлегнемо искушењима, када не успемо да испунимо своје моралне, етичке и духовне стандарде. Наша Православна вера учи да морамо бити саосећајни према другима, брзи на праштању, узорни у свом хришћанском животу и увек показивати свету да припадамо Христу. Ипак, не успевамо све време да живимо према Божијим заповестима, не изгледајући ништа другачије од пагана.
У свету пролазном, где радост и туга стално мењају места, истински мир налазимо само у Христу. Приближимо Му се кроз молитву, која није хладни низ речи, већ дубок уздах душе, разговор са драгим пријатељем. На овом путу ишчезава сваки бол, а рађају се утеха, снага и смисао живота. И на крају тог пута, у последњем даху, шапућући: "Господе Исусе Христе, помилуј Ме!" - знаћемо да смо пронашли истински дом, вечну радост у Његовом наручју.
На данашњи дан, 15. јуна, подсећамо се на страдање монаха Харитона, који је мученички убијен 1999. године на КиМ. У периоду неизвесности, када су га терористи отели, мученик се братији и у сну јављао, говорећи да је пострадао. Господ, не желећи да његов подвиг и мученички венац остану покривени велом тајне, благоизволео је да људима укаже на место где је његово свето тело покопано и показавши каква је била његова кончина. Жртва монаха Харитона је подсетник на страдања српског народа на Косову и Метохији, али и на снагу вере у Христа, Кога се отац Харитон до краја није одрекао.
У свакој кући нас православних хришћана морали би се наћи основни путоказни инструменти за духовни узлет, а то су Свето Писмо, иконе и календар. Само, неопходно је умети читати ове путоказе да би нам били од користи. Као што су инструменти на броду или авиону бескорисни за оног који не зна шта они показују, тако и Свето Писмо, иконе и календар не помажу ономе који не уме да их чита, односно ко их не разуме.
У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
Наша светла и радосна вера обећава нам сусрет са драгим људима у вечности. Бог је безгранична Љубав. Он неће раздвојити оне, који су били сједињени везама љубави. Радоваћемо са онима које смо волели и са којима смо овде делили лепе и тужне тренутке. Знајући све то, с каквом се ревношћу морамо молити за наше мртве! Истинска молитва вере може учинити да нам мртви постану толико блиски да осетимо њихово присуство.