Перфидном пропагандом абортуса, који се не сматра убиством већ тзв. „планирањем породице“ у којој је једно дете постало норма, број становништва на западу, али и код нас, драстично се смањује. С друге стране, деца која се рађају одрастају под утицајем искривљеног система вредности и духа забаве, који стварају јасно одређен тип живота, понашања и духовног доживљавања света. Овакав утицај на дечје душе може угасити њихову машту и емоције, чиме се отвара пут ка озбиљним менталним поремећајима, па чак и душевним болестима.
Данас, у свакодневној комуникацији, можемо врло често чути како људи говоре о црквама, подразумевајући множину. Особито када су у питању Православна и Римокатоличка црква. Скоро да нема човека који се не пита: каква је суштинска разлика међу њима и у чему је главни камен спотицања?
Молитва је несумњиво највиши израз наше љубави према Богу. Колико се више молимо, то јаче је сведочанство наше љубави према Њему. Непрестана молитва, у сваком тренутку и на сваком месту, отвара врата Божијем присуству и Његовој љубави у нашем животу, а на тај начин и ми учествујемо у животу Самог Бога.
Немојмо се нервирати због ситница! Довољно је да све чинимо са захвалношћу Богу. Не бојмо се да будемо срећни. И живимо и стварајмо зато да бисмо се радовали! Унесимо славу и лепоту Божију у свој дом, у дружење, у посао: све чинимо бодро, живимо истински. Тражимо пут исправљања и промена. У сваком случају, немојмо узалуд траћити време, већ живимо надахнуто, радосно, с благодарењем, славећи Бога.
Не постоји ништа горе од псовке! Ниједан грех не може се поредити са њом нити ишта толико срди Бога као псовање Имена његовог. Стога не будимо немарни и да не допустимо да будемо увучени у псовку, али и не будимо незаинтeресовани када чујемо свога пријатеља или непријатеља да псује. Овај грех производи свако зло, узнемирава и смућује цео наш живот и на крају нам припрема пакао.
Један важан моменат хришћанства јесте чињеница да Сам Христос ништа није написао. Јеванђеље које имамо – то је сећање Цркве, сећање Христових најближих ученика на оно што су доживели и чему су се научили будући поред Њега; Сам Христос, међутим, није иза Себе оставио књиге, као што су их иза себе остављали многи учитељи. Шта је Он оставио иза Себе и како је Његов утицај надмашио потребу за писаним речима и трајно обликовао свет?
У модерном свету, лако је бити преплављен стресом, анксиозношћу и осећајем беспомоћности. Тежина живота понекад може да буде неподношљива и да се чини као да смо заробљени у бескрајној ноћи. Падамо у депресију и у очају се повлачимо, напуштени и од оних који су нам најмилији. Али, ипак, не остајемо сами. Христос нам нуди ослобођење од свих терета и позива нас: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." (Мт. 11:28)
Како мотивисати мужа да више учествује у васпитању деце? Како помоћи пријатељу да почне редовно посећивати храм? Како васпитати сина од 18 година да поштује одрасле? Које молитве читати како би се родитељи помирили? Како извести своју сестру на прави пут? Таква питања у великом броју пристижу у нашу редакцију. Чини се да се ради о различитим стварима. Али у томе лежи заједничка тема - "Како променити другога?"
Најважније нам је да знамо шта је воља Божија, да се трудимо да је са спремношћу прихватимо, а онда ће нас сам Бог просветлити и указати начин како да је испунимо. Он је увек ту је и увек је спреман да нам у томе помогне. Дакле, како је саветовао свети Серафим Вирицки, „тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће“.
Игуман Рафаило (Бољевић): Носећи свој крст, поготово Вукашин или мученици, сјединили су се са Крстом Христовим. И чујемо нашега Вукашина, који каже: “Сине, само ти ради свој посао... Мене је овдје и пред тебе довео човекољубиви промисао Божији, у који ја уопште не сумњам. Ја кроз тебе и кроз ово зло видим - добро, вјечно Добро, које ти, на жалост, не видиш и нећеш да видиш. Зато - свако свој посао... То је исповиједање једног хришћанина! Али, не једног владике, монаха, свештеника, но једног српског сељака Вукашина. Видите га какав је! Сила!
Према сведочењу светих Отаца, један од карактеристичних знакова да је дошао крај света биће језиви култ разврата, гнусног телесног уживања и неукротивог сладострашћа, који ће бити присутан свакодневно и на сваком месту. Хришћанине! Хришћанске жене, девојке, младићи, мушкарци! Размислите! Kуда срљате? Зар не видите и не чујете да већ цело човечанство игра како сатана свира. Зар не видите какве је природе култура која је преплавила свет?
Током емисије уживо у студију руске ТВ „Спас, у којој међу гостима био и познати православни свештеник Валериј Духањин, као да су и Божанске силе одлучиле да се укључе у њихову расправу. Наиме, у студију су биле постављене две лутке: једна бела, која представља анђеле Божје, и једна црна, као њихова супротност. Кад год су гости емисије поменули анђеле Христове, црна лутка, иако причвршћена, необјашњиво је падала на под. Током последњег пада, у студију је завладала мртва тишина... Три пута поновљени пад нико није сматрао пуком случајношћу. „Црни анђео“ је одвучен, док је његов бели „колега“ поносно остао, представљајући симбол Божанске заштите.
Замислите пријатеља који је увек ту за вас, без обзира на то шта се дешава, који вам никада неће окренути леђа. Замислите некога ко вас разуме боље него ико други, ко вас безусловно воли и подржава, и ко вам нуди мудрост и утеху када вам је то најпотребније. Тај пријатељ, само ако то хоћемо, може бити и Сам Христос. Многи људи мисле на Бога као на строгог судију, али то није тачно. Бог је пун љубави и милосрђа, и Он жели да буде ваш најбољи пријатељ. У Јеванђељу по Јовану (15:14) Он чак и каже: „Ви сте пријатељи моји...“
Православна вера је кроз векове била светионик који је водио и храбрио наше претке, дајући им снагу да одоле страдањима и не сломе се под теретом ропства. И у тренуцима када се свет чини као безизлазна тамница, вера наша одбраниће нас од свачијег непоштења, од неморала, од нечистих послова, од прљавих дела. Она нам говори: Не бој се! Створитељ твој држи све у својој власти. И поручује нам: "Ако вас мрзи свијет, знајте да је Мене омрзнуо прије вас." (Јн. 15:18)
За разлику од данашње генерације, која и поред предивног српског језика олако и без икакве потребе усваја речи страног порекла, величина наших предака види се и у томе што се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима, него су хтели да певају Богу на свом језику. Тако се уз многовековне усклике "Алилуја" и "Кирие елеисон", у црквама милозвучно заорило и наше "Господи помилуј". Тиме се, захваљујући двојици браће Светитеља - Кирилу и Методију, словенски језик изједначио са јеврејским и хеленским, јер се уздигао до олтарских висина.
Српски језик, као и сви други језици света, има само једно писмо. То је - Ћирилица. Тврдње о постојању два равноправна писма су лаж и подвала, а напади на ћирилицу су насртаји на православни дух у којем се вековима развијао српски народ. Током историје ћирилицу су прогањали римокатолички клир, грчки фанариоти, отомански исламисти, аустроугарске власти, фашистички окупатори, комунистички диктатори, а током последњег рата у Хрватској и БиХ спаљене су скоро све ћириличне књиге. Али и сада циљ многих је, чак и у Србији, затирање ћирилице, а самим тим и затирање идентитета српског народа.
Већ две хиљаде година хришћани широм света чекају Христов повратак. Овај долазак, обавијен велом тајни и спекулација, лажних пророчанстава, доноси са собом крај људске историје и Коначни Суд. Док су неки уверени да ће се Суд одностити на сваког човека појединачно, Свето Писмо открива ширу слику: судиће се и целим народима! „И сабраће се пред њим сви народи, и разлучиће их једне од других“ (Мт 25:31)
Премда у Символу вере о анђелима није ништа речено ништа, на свакој служби молимо Бога да нам подари „анђела мирна, верног наставника, чувара душа и тела наших.“ Јеванђеље је тако тесно повезано са анђеоским светом, да није могуће не запитати се ко су ови небески духови, какве су им улоге и како могу утицати на наше животе.
Жене далеко брже него мушкарци прихватају учење нашег Господа; у њихово срце вера се укорењује далеко лакше. Зато је трећа недеља по Васкрсу посвећена је успомени на жене мироносице, које су окруживале Исуса Христа за време Његовог земаљског живота и нису оставиле свог Учитеља ни после смрти.
Хиљаде хришћанских уметника, сликара, вајара, кроз 19 векова трудили су се да нам представе лик Христов. На основу Његове моралне лепоте уметници су стварали маштом и Његов спољашњи лик. А кад је реч, не о спољашњој но унутрашњој моралној лепоти Христовој, ту се мрзне и језик људски и кичица уметника. Јер морална лепота Христова је потпуно натприродна и натчовечанска и не подаје се ни било каквом упоређивању или опису.