Крст, светлост, нада: Знак који не пролази
Данас Црква прославља појаву Часног Крста над Јерусалимом – догађај који није био само чудо на небу, већ дубок одговор на људску сумњу. Усред раздора и духовне пометње, док се истина о Христу доводила у питање, на небу се указао Крст – не као претња, већ као знак љубави, светлост која се пружила преко целог града. И ако тај Крст данас не видимо телесним очима, можда га ипак можемо препознати – у тренуцима милости, у снази праштања, у дубоком осећају да нисмо сами. Јер ако је небо тада било отворено – зашто не би било и данас?
Кроз пепео до Бога: Дубина вере и страдање Светог Јова
Када се све уруши, када не остане ништа што је некад чинило живот, тада се показује у шта је човек заиста веровао. Није вера оно што се исповеда у данима светлости, већ оно што остаје када све утоне у таму. У тишини страдања рађа се дубље разумевање - не кроз одговоре које добијамо, већ кроз поверење које одлучујемо да дамо. Не побеђује онај ко све разуме, већ онај ко и у тами остаје окренут лицу Божијем.
Више од речи: Шта значи кад Бог ћути
Тишина која понекад као да одзвања са висине неба није знак заборава, већ најдубљи говор поверења. У њој се крије пут који срце води душе ка дубљем сусрету са Љубављу. Бог није Бог буке, већ Бог тишине – и у тој тишини открива се више него у свакој речи. Како чути и разумети тај тихи шапат који испуњава сваки неми простор?
Портрет душе
Почнимо са духовним сликањем! Сликар је Христос, а Његова четкица ‐ Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све ‐ и најтананије линије, и најнежније боје и сенке. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија.
Цена лажне слободе: Ропство без окова
У свету у којем се слобода мери степеном прилагођености и глас других постаје судија савести, човек све чешће живи унутар невидљивих зидова. Ропство више није ствар ланаца и окова, него страха од туђег мишљења, лажне захвалности и сентименталности према ближњима која укида правду. Најдубље ропство није у ономе што нам свет чини, већ у ономе што му добровољно предајемо – вољу, истину и лице. Ако више не знамо коме служимо, коме се онда клањамо?
Када камен проговори: како је један човек одбранио веру народа
Постоји место где болесни устају, а лекари немо климају главом. То није болница, нити храм на углу - то је стена у Острогу, у коју је уграђена једна душа што и даље дише за све нас. Свети Василије Острошки је исцелитељ који не пита ко си, него шта те боли. Али он је и бранитељ истине који се није повукао ни пред мачем, ни пред лажју. Његова молитва и даље лечи, не само тело, него и срце које је изгубило наду.
Речи су огледало срца
Реч открива човека више него што човек жели да покаже. Она не само што описује друге, већ разобличава онога ко је изговара. Кроз реч се срце прелива, и све што је у нама - и светлост и тама - излази напоље. Ако реч може и да лечи и да рани, да оправда или осуди, није ли време да се запитамо шта наше речи сведоче о нама?
Живот на земљи – туга или благослов?
Живот на земљи није ни казна ни случајност, него дар који је исткан од радости, туге и наде. Ниједна радост овде није савршена, али ниједна туга није без смисла. Смрт не представља пораз, већ прелаз – не увек лак, али отворен за свакога ко је у срцу пожелео вечност. Љубав која је овде започета не мора се угасити, ако је уткана у заједницу са Богом. Шта значи живети тако да ни радост ни губитак не буду крај, већ пут ка ономе што не пролази?
Више од обичаја: значај молитве пре оброка
Размишљате ли икада о путу који храна пређе до вашег стола? О томе ко ју је припремао и са каквим мислима? Руски духовник, Свети Серафим Вирицки, имао је снажне речи о овоме, повезујући наш однос према храни, молитву и нашем здрављу. Упозоравао је: "Колико често се разболимо зато што се не молимо за време оброка. Раније се све радило са молитвом на уснама, а сада се храна често припрема и уз богохулне речи..." Његове поуке откривају зашто је молитва пре јела много више од обичаја.
Свето Причешће: Кључ за живот у Христу
У срцу хришћанске вере лежи тајна Евхаристија, позната и као Свето Причешће. Овај свети чин, установљен од стране Самог Господа Исуса Христа на Тајној Вечери, представља Његово живо и нераскидиво јединство са верницима. Христове речи, "Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6:53), одјекују кроз векове, подсећајући нас на Његову бескрајну љубав и жртву за спасење човечанства. Кроз примање Тела и Крви Христове, хришћани се сједињују са Њим, примајући духовну храну и опроштај грехова, као залог за живот вечни.
Зашто је важно да научимо да опростимо себи?
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.
Одагнај тугу, Бог је са тобом!
Одагнај тугу! Бог је са тобом, у свој лепоти коју је за тебе створио. Цела Творевина је знак присуства Божијег међу нама. Сунце које даје наду у светлост дана је Христос. Месец који даје наду у тами ноћи јесте Мајка Божија. И све звезде су само путеви Анђела и Светих, моћне и бројне војске која се моли за тебе.
Жене уз Христа: неизоставни део Јеванђеља
Трећа недеља по Пасхи посвећена је женама мироносицама - тихим, али непоколебивим сведоцима Васкрсења. Јеванђелске странице откривају не само пут страдања и славе Христове, већ и пут ових жена: храбар, болан, испуњен вером и надом. Од првих корака за Месијом, до тренутка када затичу празан гроб, оне стоје као живи сведоци Божје милости - не само гледајући, већ учествујући. Њихова прича је позив и нама: да волимо више него што се плашимо, да служимо уместо да ћутимо, и да верујемо чак и онда када је најтеже.
„Трн“ у оку времена: Црква стоји и кад све друго пада
Кроз историју, Црква је увек била на удару – не зато што је слаба, већ зато што не ћути. Не зато што мрзи, већ зато што не пристаје да се истина мења по мери људске слабости. И данас, када се све релативизује, она и даље сведочи нешто што надраста време: Истину која не зависи од тренутног мишљења, већ позива на покајање, преображај и љубав која боли јер лечи. Није ли природно да свет који бежи од крста – напада оне који га носе?
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни, а пре свега Евхаристије и шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Да ли заиста знате шта и кога славите 1. маја?
Колико год неки неправославни догађај, празник или слично, био замаскиран и уоквирен у овоземаљски сладуњави, „хуманистички“, или какав други оквир, у његовој суштини је само једно – вековна борба зла против добра, борба за људске душе између ђаволског адског накота и Небеских Сила. Тако је и нашем Православном Србском народу подметнуто празновање ових сатанистичких празника под маском „празника рада - 1. маја“. Празновање овог дана се толико усадило у свест народа, да огромна већина Православних Срба, чак и целе породице, 1. маја одлазе у природу, пале ватре, роштиљају и празнују „празник рада“, не знајући шта и кога заиста славе.
Kога љуби Господ онога и грди
Колико човека муче и тиште његове муке, толико му боде очи виђење да грешници и безбожници у добру проводе своје дане. Свети пророк Јеремија вапије Богу: „Зашто је пут безбожнички срећан, зашто живе у миру сви који чине невјеру“? Међутим, апостол Павле објашњава: „Сине мој, не занемаруј карање Господње нити клони када те он покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије сваког сина којега прима. Ако подносите карање, Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега отац не кара“? (Јевр. 12, 5-7)
Замка гордости: зашто је опаснија него што мислимо?
Постоји унутрашње стање које многи сматрају кореном већине зала, не само површном маном попут сујете. Оно заслепљује, спречавајући јасно виђење себе и других, и чини да све меримо само у односу на себе. Често скривено, изазива завист, гнев и унутрашњи немир, онемогућавајући истинску повезаност и мир. Шта заиста спречава јасан поглед и пут ка унутрашњој слободи?
Додирнути веру: Између опипљивог и недокучивог
У свету који нас често тера да тражимо доказе за све, вера остаје нешто што не можемо увек измерити или доказати. Она није слепо прихватање, већ храбар корак у непознато, осећај који превазилази оно што можемо видети и доживети. Вера је више од разума; она је поверење у нешто што је невидљиво, али дубоко стварно. И, можда, баш у том невербалном додиру са истином, почиње да расте оно што нас чини људима. Како поверовати у Истину која се осећа срцем, а не доказује материјалним, у свету који захтева доказе за све?
Љуби Бога и ближњега свога
У светлости Васкршње радости Светле седмице, сетимо се Христових речи које превазилазе све границе: „Чули сте да је речено: Љуби ближњег свога, а мрзи непријатеља. Али ја вам кажем: волите своје непријатеље, благосиљајте оне који вас проклињу, чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас злобно користе и прогоне; да будете синови Оца свог који је на небесима, јер Он даје да своје сунце излази и на зле и на добре, и даје кишу на праведне и на неправедне.” Како ова узвишена заповест љубави према свима прожима наше разумевање Васкршње победе и наше свакодневне односе?