Провидећи кроз векове Господ наш тачно нас ословљава оним што нам следи. Зато и шаље упозорење: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство.“ Како ствари стоје, гледајући духовне вукове како растржу стадо словесно, и једну по једну овцу у своје јазбине одвлаче, видимо да је „стадо мало“, сваким даном све мање. Тако нам постаје јасно зашто се Господ пита да ли ће, кад поново дође, „наћи вјеру на земљи“.
„Ако Бог не постоји, онда је све дозвољено!“ говори велики Достојевски кроз уста једног од јунака из његових романа. И заиста, ако Бог не постоји па следствено не постоји етички, морални закон, шта би човека спречавало да ради шта год хоће? Шта би, у том случају, било мерило добра? Зашто би добро уосталом било добро?
Помисао на сусрет с Богом живи у свакој особи, било да је атеиста или верник. Многи претпостављају да након тога више ништа неће бити исто, а њихов живот, добро подмазан и предвидљив, вероватно ће се распршити у прах од Његовог додира. Страх од овог догађаја гура људе на протест, рађа покушаје скривања од Бога. Само што се ни онда овај страх никако не смирује, него, негде изнутра, увек изнова, мучи и боли.
Цео свет се налази у стању збуњености. Људи се све више психолошки ограђују од других. Друштвени медији пружају снажну евиденцију о овом патолошком стању са мноштвом нездравих појава. Многи очекују да духовност као таква може да помогне. Међутим, духовна област је готово несхватљива за савремени начин размишљања, у коме се религија доживљава као специјални ефекат људског порива за оностраним.
Свети људи нису безгрешни роботи. Они су као и ми, са својим слабостима и грешкама. Иако вођени Духом Светим, светитељи су се међусобно свађали и грешили. У чему је онда њихова светост?
Ми смо болесни и несрећни. Седимо на прашњавом путу, а Христос пролази поред нас сваки дан. Да би нас чуо, морамо да вичемо јаче, гласније, упорније, са већом вером, као слепац кога је Господ излечио, а који је из срца завапио: „Господе, помилуј!“. И Господ ће нам тихо и смерно одговорити: „Прогледај, вера твоја спасла те је“.
Често је узрок развода - тежак карактер другог супружника. “Он је тиранин, неподношљив човек” или “она је стално нешто незадовољна” - то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али, неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош, већ што је њему лоше. Схвативши то, као и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин и џангризава жена временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи.
Сами стварамо своје слепе улице. Сами одсецамо излазе из њих. Али, милост Божја је толико велика да, чак и када се сви путеви одсеку и сви мостови спале, Господ отвара нови пут који води ка Њему и гради нови мост који нас повезује са Њим. Насупрот свим изгледима и под било каквим околностима, имамо шансу да искористимо ову чудесну прилику. Изгубивши све и лишени свега, тада морамо поставити једно једино и најважније питање: „Господе, шта очекујеш од мене? Шта да радим да бих Ти угодио?“
Постоје искушења која вребају хришћанина који жели да се причести. Треба да их знамо и да се заштитимо од њих. Једна искушења претходе примању Светих Тајни, а друга следе после Причешћа.
Сасвим недавно молитва, пост, дуге службе и ходочасничка путовања доносили су нам радост, али одједном се све променило. Вера је "захладнила", исте службе и молитвена правила су досадиле... Како и због чега се то догодило?
Блажена Ксенија је једна од најпоштованијих светитељки у Русији. Приче о чудима која су испунила живот свете Ксеније Петроградскe брижљиво су чуване у народу, преносиле су се из уста на уста и с колена на колено и непрестано су се умножавале, јер је помоћ ове светитељке у животу најобичнијих људи учинила да молитве не престају ни после њене смрти. За многе је и сада света Ксенија помоћница и брза заступница у ситуацијама када је помоћ потребна. Којим се чудима прославила блажена Ксенија? Какав је био њен живот?
Бити јуродив, луд Христа ради, најтежи је подвиг изнедрен у Цркви Христовој. Тежина овог подвига је у жилавој и бескопромисној борби са својим страстима и гордошћу, али и у начину који подразумева узимања на себе понашање и лик безумнога, скривајући испод те фасаде неизмерну, саможртвену љубав према Христу.
Постоји један рат у којем се не пуца, не разарају градови, не лије људска крв и не загађује природа, у којем не учeствују ни авиони ни тенкови ни бродови ни подморнице. Ипак, тај рат односи на милионе људских душа и небројене сате и дане у којима би човек могао учинити нешто за себе, за своје спасење и вечни живот.
Често не волимо и људе које називамо пријатељима. Како би онда требало да волимо своје непријатеље? Које људско биће нема непријатеља? Решење налазимо у Христовим речима: ,,И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако ... Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима“ (Лк 6,32-35).
Потребно је имати вјеру да је Господ наш - Исцјелитељ и да је Њему заиста све могуће. Вјерујеш ли да могу то учинити? - пита Он свакога од нас. И, кад поштено погледамо у своје молитве, примјетићемо, браћо и сестре, да ми заправо уопште не вјерујемо. Али ако живимо вером, ходимо њоме, мислимо, желимо, онда ће и нама све бити могуће.
Као да ово време није довољно тешко бреме чак и за духовно настројене људе. Поплављени смо чудним, и понекад ненормалним појмовима и обрасцима сексуалности. Живимо у култури повећаног „унисекс“ изопачења, и неморала – на послу, код куће, понекад чак и у цркви. Како се снаћи и (по)остати хришћанин?
Једна од емоционално најтежих тема јесте смрт нерођеног детета. Овде није реч о деци која су убијена абортусом, већ о деци чије су рођење будући родитељи веома очекивали и желели, међутим, смрт се догодила пре њиховог рођења из разлога који нису зависили од самих родитеља. Уобичајени назив за ову врсту догађаја је – спонтани побачај.
Овај човек, кога наша Црква данас прославља, провео је у пећини 91 годину. А његов живот је важан подсетник за све нас...
Наш први књижевник и просветитељ, Свети Сава, све своје списе саставио је на ћириличном писму, а ти списи су велико сведочанство наше вере, историје и културе. А они Срби који су се одрицали у прошлости свог писма, одрицали су се и свог идентитета и данас су припадници неких других народа, док се ми данас стидимо свог писма, у јавном животу, па и на друштвеним мрежама.
Сваке године на светосавским академијама слушамо више-мање исту причу о лику Светог Саве. Знамо скоро све битне детаље из његовог живота. Знамо скоро све о њему као просветитељу, дипломати, књижевнику, духовнику и црквоградитељу. Једно, изгледа, да нам никако није допало размишљања: какав је био као човек?