Човек планира, а Бог води: три приче о Божјој Промисли
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
„Безумље“ Крста Христовог и Његовог Јеванђеља
Јеванђеље често звучи тако захтевно да се човек запита да ли је уопште могуће живети по њему. Христове речи толико пута доводе у питање оно што нам говоре здрав разум, навике и искуство овога света. Зашто онда оно што људима изгледа као „безумље“ Крста открива једну дубљу мудрост која превазилази све наше представе о животу?
Једно „Слава Теби, Боже“ вреди више него хиљаду „Господе, помилуј“
Кад се човек захвали Богу макар и за мало, онда долази благослов Божији толико богат да ђаво не може да га поднесе и одлази. „Слава Богу“ никада не би требало да нестане са ваших усана. А кад човек усред бола каже „Слава Теби, Боже“, његова патња више није иста.
Изгубљена марама: човек гледа на лице, а Господ на срце
Пут до Бога често је засут правилима и формалностима које понекад постану важније од саме суштине. Један неочекивани догађај на самом прагу храма заувек је променио једној жени поглед на веру. Сукоб са властитим осуђивањем и стидом открио је да Божја милост превазилази сваку спољашњу форму. Права вера није у томе шта носимо на глави, већ шта носимо у срцу.
Истина у рукама искушења
Најопасније искушење често звучи као добар савет: „Сачувај себе. Не мораш да страдаш. Узми оно што ти треба. Докажи им ко си.“ Управо тим путем ђаво је у пустињи покушао да одврати Христа од воље Оца, а сличан позив чуо се касније и кроз апостола Петра, када је из љубави покушао да Га одврати од Крста. Искушење зато може доћи и кроз зло, али и кроз речи човека који нас искрено воли. Када препознамо тај глас у себи, јеванђелска прича о Христовом искушењу одједном постаје много ближа нашем сопственом животу.
Када имена постану сведочанство – Вера, Нада и Љубав
Када изговоримо речи вера, нада и љубав, обично помислимо на три хришћанске врлине. Али Црква их чува и као имена три девојчице које су, заједно са својом мајком Софијом, пострадале за Христа. Њихов празник зато није само успомена на једно мучеништво из давних времена. У именима ових светих жена као да је пред нама сажета сама срж хришћанског живота.
Када иконе мироточе – како разликовати благодат од демонске обмане?
Када икона мироточи, прва помисао је да се догодило чудо. Али Црква је кроз векове знала да сама појава уља, мириса или чак крви још није доказ Божје благодати – важно је и шта та појава доноси у људске душе и куда их води. Било је случајева у којима су се око мироточивих икона људи окупљали, а уместо покајања и смирења расли су сензација, гордост и неповерење према Цркви. Зато се поставља озбиљно питање: како разликовати чудо Божје од појаве која долази из сасвим другог извора?
Немогуће је измислити Христа
Ако су људи измислили Христа, зашто би измислили Бога који је понижен и распет? Много би прихватљивија била прича о богу који је моћан, бесмртан и далеко изнад обичног човека. А хришћански писац Тертулијан већ у 2. веку износи необичну мисао: управо зато што је прича о Богу који умире на крсту била толико невероватна, човек је тешко могао сам да је измисли.
Тајна Часнога Крста
Шта се догодило на Крсту, да је оруђе најстрашнијег мучења постало знак победе и спасења? Свети Јустин Ћелијски води нас у тајну Часнога Крста, откривајући његову силу над грехом, смрћу и сваком људском слабошћу. Крст није само успомена на Христово страдање – он је сила Христове победе, у којој је Голгота постала рај, а вера добила своју непобедиву снагу.
Најскупљи поклон: Дан који се неће поновити
Време је једини дар који добијамо, а који не можемо да сачувамо за сутра. Сат који је прошао више нико не може да врати, али сваки дан може постати прилика да волимо, опростимо и приближимо се Богу. Шта се догађа са временом када се заврши овај живот и дођу ново небо и нова земља?
Котва душе – хришћанска нада у времену олује
Живот понекад личи на море у олуји: таласи ударају са свих страна, правац се губи, а човек не зна шта га чека иза следећег таласа. Хришћанска нада је котва која држи душу у Истини и онда када се све око ње љуља. Свети Апостол назива је „сигурном и чврстом“, јер њена снага долази од Бога који остаје веран. Шта значи имати такву котву у времену када све око нас губи правац?
„Шта ће људи рећи?“ – зашто се бојимо истине о себи
„А шта ће људи рећи?“ – можда је то питање које нам је тихо управљало животом много више него што желимо да признамо. Због туђег погледа човек уме да сакрије своју слабост, да глуми да је бољи него што јесте, да гради слику о себи какву жели да други виде. А док се трудимо да оставимо добар утисак пред људима, лако заборавимо на Божији поглед – једини поглед пред којим ништа о себи не можемо сакрити.
Вера у доба мрака: Зашто је светлост прогнана?
Свет више не расправља – он се судара. На једној страни стоји идеологија која брише корене, веру и идентитет; на другој, тишина која чува крст, породицу и светлост која није од овог века. То није борба за власт, већ за душу човека. У овом судару светова, Истина не виче – она стоји.
Мироточива икона Свете Ане: чудесна прича о молитви, материнству и вери
Мироточива икона Свете Ане, мајке Пресвете Богородице, постала је знак материнске љубави која не престаје кроз векове. Мироточење је почело баш кад се у САД прославља Мајчин дан, у православном храму у Филаделфији. Убрзо су се пред њом почела низати сведочанства о чудесној помоћи – од жена које су после дугих година неплодности добијале дар материнства, до исцељења од тешких болести и других неочекиваних избављења. Њена чудесна прича, према сведочанствима која су остала записана, није се завршила престанком мироточења – пред иконом Свете Ане и даље се говори о молитвама које доносе утеху, исцељење и дар дуго очекиваног детета.
Ко су били родитељи Пресвете Богородице?
Ко су били родитељи Пресвете Богородице – људи чија је вера променила историју човечанства? Њихова судбина била је понижење, подсмех и очај… све док се није догодило чудо које је променило ток историје! Људи су њихову бездетност сматрали знаком Божје казне, а испоставило се нешто потпуно супротно: из њихове дуге молитве, стрпљења и смирења родила се Девојчица која ће постати Мајка Божија. Оно што су људи видели као проклетство, Господ је претворио у благослов који је променио историју света.
Авва Јустин о Малој Госпојини: „Данас је дан спасења нашег“
Од данас почиње Божић, од данас почиње Ускрс, од данас почиње Богојављење, од данас почиње Преображење, од данас почиње Духовдан, од данас почиње Црква, од данас почиње целокупно Хришћанство, од данас почињемо и ми, ја и ви и сви Срби, и срећни и несрећни Срби. Јача од свих смрти, јача од свих грехова, јача од свих ђавола, јер нам је родила Победитеља смрти и Спаситеља Господа Христа. Зато Њено име, Њена личност, Њено присуство на небу и на земљи испуњује неисказаном радошћу и нас и сва створења Божја.
Када се вратимо ЊЕМУ...
Када се човек удаљи од Христа, не губи само веру – полако губи и оно најбоље у себи: љубав, спремност на жртву и осећај за другога. Повратак Христу зато није само повратак у цркву, већ повратак Извору из кога долазе живот, љубав и истинска снага. Крст показује да се највећа победа рађа из несебичне љубави, а после сваког страдања долази Васкрсење. Када се човек врати Христу, враћа се и себи.
Архистратиг небеских сила и тајна његовог имена
Небеска војска није само древна прича, већ живо сведочанство да човек никада није остављен сам. Чудо у Хони показује да Бог преко Својих анђела може зауставити и највећу бујицу када све изгледа изгубљено. Име Михаило – „Ко је као Бог?“ – постаје кратка молитва и снажно подсећање да ниједна сила није већа од Његове. У тој истини крије се мир и храброст за сваку нашу борбу.
Седам хлебова и заборављена вера
Јеванђеље које се данас чита открива једно чудо које ретко приметимо. Поред познатог умножења хлебова стоји још једно, тишом речју испричано, али једнако велико чудо: седам хлебова, неколико риба и више од четири хиљаде људи. Управо ту Христос открива зашто човек у страху лако заборави оно што је већ добио и колико је вера крхка када се поново нађемо пред невољом.
Христос нас назива Својим пријатељима – да ли Му узвраћамо истим пријатељством?
Какве критеријуме неко треба да испуни да бисмо га сматрали правим пријатељем? Да буде веран, да нас воли, да буде поуздан и спреман да помогне када нам је потребно? Христос испуњава све те критеријуме и можемо рећи да је Он наш пријатељ. Али онда се поставља питање: да ли је наше пријатељство према Њему искрено и да ли смо Му уопште пријатељи?