Демони у савременом свету
Технички прогрес представља неповратан процес: он се не може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може окренути уназад од ушћа ка извору. Тако ни хришћанин не може да побегне од процеса који се одигравају у свету, али, може да живи на тај начин да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само Богу.
Увреде и неистине
Од речи зависи то да ли ћемо некога охрабрити и потврдити његово биће и постојање, или ћемо то исто биће разорити, не остављајући камен на камену у његовој души. Речи често знају да заболе јаче од ударца бичем, и баш као након ударца бичем, неопрезним и неодговорним разметањем ријечима, ружним и увредљивим тоном, изговарањем неистина и клевета, на души другог човјека пуца кожа и срце његово пушта крв.
Где је Царство Небеско?
Неочекивано вам се допала нека реч приликом слушања Јеванђеља, и ви осећате да се догодило нешто необично... После некога времена не може човек да вас препозна. “Да ли је то онај човек, чуде се људи, који је још јуче био хулиган и пијаница?” И људи вас више не одбацују, већ вас истичу као пример. Царство Небеско је дало плодове! Зато што Царство Небеско, макар било и као зрно горушично, садржи у себи живот, а пакао – тако огроман и застрашујући – нема у себи ничега, и само носи уништење...
Проповед без корена
Када би се свети Павле сада поново јавио на Западу, зачудио би се и заплакао кад би видео како се разврат, под именом љубави шири, организовано и легализовано, кроз песму и причу, кроз књиге и слике, кроз позоришне представе и романе, и кроз све могуће – у његово време и непознате – начине и путеве. Слепи код очију, на западу не виде оно што православни виде сваки дан и сваки час: не виде чудеса Божија. Не виде руку Божију која бије злотворе и неправеднике и сада, у овом веку, и како тиме сигнализира приближење онога страшнога часа када ће се јавити вечна правда Божија и Суд.
Цена добра
Није свако добро које учинимо – добро. У то се можемо уверити на сваком кораку, а примера је безброј. Да бисмо имали тачно поимање и разликовали истинско од лажног добра потребно је потрудити се и бити крајње искрен. Како према другима, тако још и више према себи.
Како се изборити са забринутошћу
Брига је постала, не неки начин, глобална епидемија. Иако нико не може да прецизно одреди њено значење, она је постала неизоставни пратилац наших живота. Забринути смо за оно што ће се, можда, догодити, али, ништа мање и за последице онога што се већ догодило. У том магновењу, измиче нам једино стварно и извесно – садашњи тренутак. Забринутост је једно мучно стање које смо сами себи смислили, захваљујући којој старимо пре времена и наносимо штету и себи и другима.
Додир вечности
Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.
Пастир крај постеље болесника
Један од кључних задатака свештеника је да учини болесника пријемчивим за Свету тајну. Света тајна није нешто што ће на магијски начин исцелити или очистити човека. Света тајна поседује објективну силу, објективну стварност, али човек може да је прими или да је закопа. Тако и болесник не мора увек бити отворен. Често се и затвара из страха да ће, ако му предложиш да се причести, то разумети да ће умрети.
Непријатељи молитве
Човек тражи срећу, али је нигде не налази. Философија не даје ни срећу, ни истину - то је лавиринт: отворивши једна врата човек види десет других затворених, притом не зна да ли се приближава излазу или не. Једини бљесак светлости у људском животу је осећај близине Бога, то су капљице духовне радости које је човек осетио у молитви. Оне личе на капљице воде за онога ко у пустињи умире од жеђи...
Живети у фејсбук свету
Многи на фејсбуку не користе своје фотографије. Када користимо овакве друштвене мреже, ми не представљамо себе већ своју маску. Та сигурност коју осећамо иза маске, даје нам храброст да будемо груби. Пошто наша култура све више зависи од друштвених мрежа, почињемо да дајемо нове дефиниције “нормалној комуникацији”. Навикавамо се на маску коју носимо и новостворену вештину која нас дегенерише.
Зашто се некрштени не помињу?
Први и најнеопходнији услов да би човек могао постати уд Цркве и живети духовним животом у заједници са Христом и осталим члановима Цркве користећи се Светим Тајнама, јесте да буде крштен. Некрштени не припада Цркви те тако не може учествовати у Њеном животу.
Исповедање вере једног православца
“Много је званих али мало одабраних” – говори Господ својим ученицима. Ако повучемо паралелу можемо рећи и овако: “Много нас је у Цркви али је мало оних који уистину знају шта значи право исповедање вере православне. Занесени традицијом скоро да су ретки они који се удубљују у срж православног исповедања. Када наиђемо на једног таквог онда можемо чути ове речи…
Не остављајмо дело спасења
Милостиви и према свима благи Бог пројављује Своје дуготрпљење према нама, премда види многобројна саплитања свакога, Он ћути, очекујући да се, временом, отрезнимо и променимо, те да престанемо да га жалостимо. Он са великом љубављу и радошћу прима онога који се окреће од греха, јер говори: „Радост бива пред анђелима Божијим због једног грешника који се каје“.
Дивљи брак
У нашем народу одомаћени назив за ванбрачну заједницу јесте – дивљи брак. Овакву, слободну везу, неки називају и пробним браком. У ванбрачним заједницама, додуше, особине правог брака постоје, али одговорности нема никакве. У оваквим заједницама се млади људи „проверавају” јесу ли за брачну заједницу или не. Међутим, да ли је то исправно и добро?
Недољубљена деца
Живећи у породици, дете расте усвајајући искуства старијих. Оно како-тако уме да решава животне проблеме. Али, најважније је да га породични живот учи како да превазилази проблеме, препреке које одрастао човек среће на сваком кораку, да у неким случајевима иде на компромис, а у другима - да буде принципијелан. Зато, породично васпитање детета нема алтернативу.
Наша деца
Несрећни родитељи долазе у храм и моле нас, свештенике, моле Цркву, моле Христа да исцели њихову ђавоиману децу-месечаре. Међутим, Свети оци кажу да хришћанин који поседује веру, макар и најмању, има способност да истера читаву идолску планину демона. Пост удружен с молитвом – у томе је наша снага...
Врлина и грех у српској народној свести
Свест о греху и страх од почињеног греха представља меру духовног склопа човека. Са друге стране, врлина и витештво духа огледају се у храбрости која се не мери одсуством страха од смрти већ спремношћу да се прихвати страдање и смрт имајући за меру Христа и Царство вечних вредности. Данас те свести која је била константа средњевековног Србина више нема. На њено мето стасала је једна нова свест вођена интересом и у том интересу препозната реалност живота.
Највеће искуство које човек може да стекне
Свако мора да схвати: оно што тражимо у Цркви и што Она може да нам пружи јесу лични односи са Христом. Призвани смо да успоставимо односе не са учењем Цркве, већ са Исусом Христом, конкретном, живом Личношћу, Која постоји и са Којом човек може и треба да има односе љубави.
Љубав према непријатељу промениће вам живот
Често не волимо и људе које називамо пријатељима. Како би онда требало да волимо своје непријатеље? Реч „непријатељ“ означава особу коју не волимо или заправо презиремо. Како да је волимо? Које људско биће нема непријатеља? Решење налазимо у Христовим речима: ,,И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе. И ако чините добро онима који вама чине добра, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако ... Него љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајте у зајам не надајући се ничему; и плата ће вам бити велика, и бићете синови Свевишњега, јер је он благ и према незахвалнима и злима“ (Лк 6,32-35).
Понос – демонско упориште
Понос, егоизам и сујета – чему можемо додати бахатост, ароганцију и уображеност – све су то различите врсте основне појаве: окретања према себи. Из свих ових речи две имају најконкретније значење: сујета (таштина) и понос. Они су као младић и човек, семе и хлеб, почетак и крај. Симптоми сујете, овог почетног гријеха, су: неподношење критике, жеђ за похвалом, потрага за лакшим путем и стална усмјереност према другима. Шта ће други рећи? Како ће то изгледати? Шта ће други мислити?