Данашњи човек је све више у бригама а све мање у вери. Ово двоје, бриге и вера, не могу у исто време и на истом месту постојати. Или ћемо се удавити у океану бриге, или ћемо до тихе луке вером која кроз љубав дела. Избор је на свакоме човеку понаособ.
Црква је место где се Бог и човек сусрећу и сједињују у Љубави, где постају једна заједница. То је сусрет који, истовремено, представља и радост и Суд. Радост зато што је срести Бога лицем у лице највећа радост коју може да доживи човек који тражи Бога, али, с друге стране, такав сусрет представља и суд наше савести.
Себе често називамо грешним и говоримо о својим недостацима само ради тога да бисмо се узвисили пред оним људима који смирење сматрају за врлину. Другим речима, хвалишемо се када кажемо: „Ја сам рђав“. Тада очекујемо да нам човек одговори: „А не, ти си добар“. – „Не, ја сам грешник“ - „Ма не, никако, ти ниси такав“. Али ако неко заиста и поверује да смо такви, то ће нас веома увредити... Како дакле спојити оно што су Свети Оци називали истинским смирењем са нашим неуспелим покушајима да га стекнемо. Где грешимо?
Сваки рибар, када оде у риболов, жели да ухвати још рибе, тако да има довољно и за храну за породицу и за продају. Али једног дана, пре двије хиљаде година, на обалама Галилејског језера догодила се чудна прича: искусни рибари нису били задовољни богатим уловом, већ су га се уплашили. Шта се уствари догогодило?
Сви ми за себе кажемо: „ми смо верујући“. Ти који говориш тако, погледај мало боље себе и реци, да ли у теби постоји елемент живе љубави према Богу? Љубав увек налази свој израз у испуњавању воље Вољенога. На питање, да ли имамо љубав према Богу – одговара наш начин живота.
Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш лични став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије?
Ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.
Не узимај на себе превише бриге овога света, чувај свој мир и живи са Богом. Овако би се у једној реченици могао сажети сав смисао духовног живота нас православних хришћана. Овај духовни рецепт плод је искуства подвига небројених подвижника љубави Христове од првих дана Цркве до данас.
Вера није идеологија коју треба да подржимо, нити мисао коју треба да разумемо, нити став који треба да прихватимо. Вера није осећање, нити скуп моралних правила, нити доживљај који психолошки намећемо самима себи. Вера је и живот и истина која нам се пружа, која надире и која нам се благодаћу открива...
Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, на својој седници од 24. децембра 2020. године, донео је одлуку да се сазове Свети Архијерејски Сабор за избор новог поглавара Српске Православне Цркве, који ће се одржати 18. фебруара 2021. године.
Господ никада неће одузимати Себе од нас ако Га будемо благосиљали. Зато Га ми и благосиљамо у свако време, у свим околностима - да би Он свагда био са нама и испунио Собом наше срце. Он не може ући у наше срце, као у Свој дворац, док је оно испуњено нечим другим, нпр. неком острашћеношћу, жељом, љутњом. А, када благосиљамо Господа, ми се сами одричемо свега тога и чистимо дворе нашег срца за Јединога Христа.
Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо. Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Зато, воли и ти ближњега истом љубављу…
Људи често мешају појам вере и сујеверја или просто наивног поверења. Заправо, вера нема ништа заједничко са сујеверјем и има веома мало заједничког с наивношћу. Вера увек почиње од конкретног религиозног искуства. С човеком се дешава нешто што у њега усељава непоколебљиву увереност у то да невидљиви свет постоји и да је Бог жив и делатан.
Често смо слушали да се у Светом Писму налазе сви најбитнији одговори за нас. Међутим, дешавало се да читајући Свето Писмо ми тумачимо речи на неки свој начин и поново из тога извлачимо погрешне закључке – духовне заблуде. Због тога, најсигурнији начин да сазнамо право значење речи из Светог Писма и добијемо праве одговоре из њега – јесте да паралелно читамо тумачења Светог Писма од стране Светих Отаца наше Цркве.
У људској природи, најзначајније својство његово је слобода. Она је у Православљу врло одређена; није нешто многозначно, магловито и неодређено. Слобода је човекова моћ, Богом дана моћ, да одреди циљ или сврху свог поступка и да се поступком или понашањем држи тога циља, па макар га то одвело и у највеће патње или чак у смрт. То је слобода.
„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?
Сам Бог нам оставља слободу да грешимо. Јеванђеље је пруно позива типа: „ко хоће за мном да иде“, „ако ко хоће“. Слобода је првостепени елемент, на који се ослања Бог, јер је слобода – Његов лик у нама и нема духовног живота без слободе.
Кад чујемо реч – чудо, у свести нам истог трена одјекне утисак о нечем несвакидашњем, невероватном, чак натприродном. Тако ту реч доживљава човек који све своје сазнање своди на објашњиво, опипљиво, логично. За човека који је свој живот привезао за Бога чудо не представља скоро никакву сензацију. За таквога чудо је само још један доказ да над нама бдије Неко испуњен љубављу и добротом и Који наше животе устројава ка савршеног Добру.
Свето Писмо и дан данас лоше познајемо. Али, ако наш човек види икону светитеља Николаја Угодника, одмах ће спојити три прста и прекрстити се. Рећи ће: „Радуј се Николаје, велики чудотворче“, - а светитељ Николај ће са небеса одговорити: „И ти не тугуј, слуго Божији. Прослављај Господа Сведржитеља и речју и делом“.
Према степену духовног постигнућа овде, добијамо после смрти одговарајући стан и сродне душе са којима тамо даље живимо. Није свеједно шта је ко желео и за шта се борио на Земљи. Духован човек борио се за духовно, за излаз у небо, телесан човек борио се за земaљско. Изгледа у први мах да је мала разлика између некога ко је веровао у идеју правде овде на земљи, и некога ко је веровао у небеску Идеју и небеску Правду која се никад не остварује овде на земљи.