Не судите
Свети Оци нас уче да не треба улазити у разматрање људских поступака и не осуђивати друге, јер, на Страшном Суду Божјем неће нас питати за њихова дела. Зато док још имамо времена одвратимо се од размишљања о животима других људи и оговарања, и молимо се усрдно Господу да нам у томе помогне, јер без помоћи Божије не можемо чинити ништа добро, као што је сам Господ рекао: Без мене не можете чинити ништа.
Да љубимо једни друге
Сва суштина људског живота је у љубави. Христос нам заповеда да љубимо једни друге као што нас Он љуби. Уз то нас још подсећа да од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје. Није битно шта ми о себи мислимо, Христови смо ако љубави у себи имамо. По томе ће сви познати да смо Његови ученици ако будемо имали љубави међу собом. То би требало да је сав програм и нашег народног живота.
Молитвама Пресвете Богородице...
Понекад нам се чини да наше молитве Бог не чује, да не стижу до Њега. То је због тога што су човеку често потребна искушења, која на њега делују као лек или "лекција" из које ће нешто да научи. Тада молитве остају неуслишене. Али ако, уместо нас, сама Пресвета Богородица замоли Сина Свог, неће ли је Господ чути?
Псовка
Бринути о ближњем, и замолити га да се спасава, значи не срдити се на његове псовке, него их лечити. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу…
Миром Господу помолимсја
У свету скоро да не постоји чешће помињана реч од речи - „мир“. Ова реч изговара се у политичким говорима, дипломатској преписци, на међународним конференцијама, међусобним сусретима државника, али и у свакодневном животу међу тзв. обичним људима. Али, мира нема па нема. Где је мир и, заправо, који је то мир који нам је истински потребан?
Дан светог архангела Михаила
Има већ доста времена како је наш народ кренуо у духовну обнову а неке недоумице, чак и незнање, провлаче се још и данас. Особито када је у питању празник светих бестелесних сила за које наш народ вели да су "живи" свеци. Као да су неки други – мртви?
Kако давати милостињу бескућницима
Основа свега, па и овога је љубав, љубав Христа ради. Немојте му судити. Ми не знамо шта би са нама било да нас је Господ лишио Његове заштите и да нас није чувао од демона пијанства и других порока. Добро је старати се о човековом телу, али је много важније старати се о његовој души. Свети Јован Kронштатски пише о овоме: „Знај да упоредо са материјалном милошћу неизоставно треба да постоји и духовна, нежно, братско поступање са ближњим, са искреном љубављу; немој допустити да примети да му чиниш услугу, не показуј гордост....“
О рођењу, рођендану
Рођендан сваког човека је тренутак када нас Бог призива из небића у биће из непостојања у постојање, да будемо бића Вечности и учествујемо у свекосмичком заједништву и радости са Творцем и једни са другима.
Не радити или празновати
Често се поставља питање да ли се „ваља“ или „не ваља“ радити у недељу или у одређени црквени празник. И просто се подразумева да се то питање поставља из чистих хришћанских побуда. Једноставно, неко жели да буде хришћанин и по томе се он као такав препознаје. Међутим, код појединих људи хришћанство се свело на тај „нерад“ и тиме се чак и поносе.
Духовни живот у свету
Живот у Христу је велики труд. Свако људско биће на овом свету има сврху и Божји је гласник на земљи. Господу је потребна свака душа, и свако од нас је одговоран за свој живот, као и за животе других. Таленти се дају свима. Свако у свом животу мора да открије и умножи таленат који му је дао Бог. Људи обично кажу: „Немам талента“. Под овим подразумевају таленат научника, уметника или државника. Али далеко су важнији таленти срца које је Господ дао сваком људском бићу, као што су на пример пријатељство и саосећање.
Веруј
„Верујем, Господе, помози моме неверју“. Ова јеванђелска реченица би могла бити порука тескобе у којој су се нашли и људи нашег времена. Опхрвани околностима живота, оптерећени негативним искуствима и врло често загледани у безизлаз, не преостаје нам ништа друго, већ да утонемо у воде песимизма и апатије. Али, излаз постоји!
Од oрла научимо се причи
Желећи својој деци најбоље, родитељи им чине „медвеђе услуге“ не знајући да ће их оне у каснијем животу много коштати. Неке од њих ова претерана пажња, заштита и удовољавање њиховим жељама и хировима, просто обогаљи, духовно осиромаши и потпуно отупи... Сетимо се само речи блаженопочившег патријарха Павла: „ Има велике сиротиње међу нашом децом, којој, сем пара, родитељи нису ништа дали“!
„Бог у души“ није Спаситељ
Често људи који за себе кажу да су верујући и да су православци, своје одсуство жеље да иду у храм на богослужење објашњавају тиме да имају бога у души и да им нису потребни било какви посредници између њих и бога, као ни неки „обреди“. Овако гледање на хришћанску веру нужно нас наводи на питање: да ли човек може бити хришћанин ван Цркве и њених тајни – а пре свега Евхаристије – о томе шта је заправо вера у „бога у души“ и какве духовне опасности крије?
Не мучи себе
Свети Јован Лествичник је писао: „Злопамћење је као трње забодено у душу“. Зашто онда памтити зло, зашто носити то трње у души, зашто гристи себе, када је далеко лакше опростити, и заборавити, и волети, него тај јед у себи носити? И Јеванђеље нас, браћо и сестре, учи да будемо истински пријатељи себи, да кротошћу, праштањем и љубављу улепшамо живот и себи и другима.
Лицем у лице...
Породица је заједница која нас непрекидно доводи у ситуације испитивања и проналажења сопствене слободе и љубави. У њој лакше можемо да чинимо дела добра, јер смо лицем у лице суочени једни с другима. А да бисмо сви заједно са онима које волимо били окренути и Богу као смислу и испуњењу, неопходна нам је Црква. Без Цркве и наша љубав према најближима може остати себична и сентиментална, у функцији наше аутономије.
Може ли одећа бити у служби мисионарења?
Рекло би се да је за верника питање „Шта да обучем?“ тако небитно и несуштинско у поређењу са проблемом спасења душе, да није чак вредно расправљати о томе. Али, ипак... Шта би било заиста побожно: не бринути се уопште о свом изгледу ради духовног раста, или славити Бога и својом унутрашњом и спољашњом лепотом?
Рука радљива господариће
Рад је једна од темељних категорија постојања човека, или како данас воле да кажу, егзистенције. Али, ово се не односи само и једино на економску страну наших живота. Рад је много више од опстанка. Рад је духовна сила јер кроз њега и у њему човек показује и своју боголикост. Јер, и Христос је био радник.
Заглављени у животним околностима
Када смо “заглављени”, када су околности такве да не могу да се промене, човек треба да схвати да над тиме нема контролу. Тада треба пустити Богу да Он то уради, на најбољи могући начин и у тренутку када је то најбоље за нас. Дакле, да употребимо веру, но, не ону интелектуалну, већ веру која значи поверење у Бога, опуштено поверење и очекивање да ће Бог разрешити на прави начин.
О Божјем промислу
Пошто је свет премудра творевина доброте и љубави Божје, то се он и одржава у постојању дејством вечне доброте и љубави Божје. Зависан од Бога бићем свет је зависан од Њега и постојањем. Створивши свет са одређеним циљем Бог га и води остварењу постављеног циља својим непрекидним промишљањем о њему.
Ко чека – дочека
Црква наша соколи нас да у подвигу не малакшемо; да не посустанемо и не отпаднемо. Зато износи пред нас пример храброг и истрајног човека Божијег, Авраама, који је веру у Бога, Јединога, до последњег даха свога неокаљану пронео.