Када је у времена давна запретила несрећа православном народу грчком, народ се обраћао Пресветој Мајци Његовој и од Ње заштиту добијао. Она је и многострадалној, али верној Богу, Русији показивала свој покров. А шта Срби данас, у ова времена несрећна, чине да несрећу своју од себе одгурну? Свака псовка, свака прљава реч бачена на Сина Њеног, мач je који пробада душу Њену. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве наде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина Њеног да одврати гнев Његов уперен на нас, да нас до конца не истреби. Амин.
Колико нас разуме Христове речи: „Благо вама када вас мрзе и када вас изопштавају и грде и називају нечасним“? Ево срца Јеванђеља, суштине Христове истине. Те речи садрже тајну Цркве, тајну Царства Небеског, тајну Самог Христа. „Блажени сиромаси, блажени гладни, блажени они који тугују“. Христос нам је, пре свега, Својим животом показао и Своје сиромаштво. Немајући ништа од Своје славе, наг на Крсту, напуштен и издан од свих, Он добровољно предаје Свој дух у руке Оца Небеског. Нема ничег чудеснијег од Његове оданости Свом Оцу. То је оно што и ми морамо чинити сваког тренутка свог живота – предати се вољи Очевој, а то је воља блаженства. Господ жели наше вечно блаженство.
Да би се Тајна Вечера продужавала до краја историје, потребни су елементи за сваку Тајну Причешћа - хлеб и вино, па и храм. А, да бисмо имали хлеб и вино, неопходни су земљорадници, млинари, пекари, виноградари. На подизању храма раде многи таленти. У зидању и одржавању Божијега храма учествују све часне људске професије, и ту човеков рад добија врхунско просвећење - благослов Божији.
Створивши човека по свом лику и подобију, Бог га је обдарио задивљујућим даром – слободом избора између добра и зла. А где је слобода, не може бити планова: немогуће је планирати понашање другог ако је слободан. Дакле, иако је Бог знао апсолутно све о сваком од нас и пре стварања света, Он нема никакав идеалан план за сваког од нас, него нам је припремио нешто немерљиво боље – живи однос са Њим који се не прекида ни на тренутак, ма шта нам се дешавало и ма како користили своју слободу.
Ако хоћемо да живимо као победници, потребно је бити веома селективан према томе чему ћете посветити време и пажњу. Морамо знати које мисли треба да игноришемо, које коментаре и, уз све поштовање сваког, морамо знати и које људе је потребно избегавати.
Скоро да нема духовне теме о којој се кроз историју Цркве није више говорило него што је то молитва. Већ сама чињеница да је о њој изречено и написано толико речи, сведочи да молитва и јесте суштина и смисао хришћанског начина постојања. Осим тога, молитва не сведочи само и једино о односу човека према Богу; она још и више сведочи о односу Бога према свом најљубљенијем бићу – човеку.
Покајање је обнова крштења. Покајање је завет са Богом да ће се водити један нови живот. Покајање је извор смирености. Покајање је неопозиво одрицање од сваке жеље за телесним добрима. Покајање је самосудна мисао и брига о себи без бриге о спољним стварима. Покајање је кћер наде, и порицање безнадежности.
Жалосна је чињеница да огромна већина у нашем народу, који себе сматра православним хришћанима, у светој Тајни Крштења не види никакво тајинство вере и суштински нови почетак живота. Остаје се у домену некаквих обичаја који имају сасвим другачији смисао, а пречесто и пагански.
Иако смо већ два миленијума крштени и тиме, како се каже у стихири на крштењу „у Христа обучени“, нажалост, још увек нисмо у стању да одолимо старим паганским навикама. Ово је особито видљиво приликом сахрана упокојених. Зато, свака опомена, ма колико пута поновљена, има увек додатну снагу подсећања и призив на достојанствено хришћанско понашање.
Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, како сте узвратили. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христос поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христос реаговао.
Aко је спасење могуће без Христа, онда следи да је оно било могуће и пре Христа, а ако је тако, зашто је Он онда долазио на земљу људима, и због њих и у смрт пошао? Зашто је рекао да је дошао „спасе изгубљено“ (Лк. 19:10)? Зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).
Човек толико често заборавља своје достојанство, бива ситничав, постаје недостојан и самог себе, а да не говоримо о његовом божанском призвању. А, Бог га не оставља. Целокупна историја човечанства говори о томе како човек осећа тајну Божију и како у овој тајни, кроз њу, у дубинама ове тајне, налази самог себе, налази своју величину, налази образ или одраз оног човека какав треба да постане на крају.
Као што сваки власник може располагати својим власништвом по сопственом нахођењу, тако и Господ, Творац и Власник свега видљивог и невидљивог чини. Но, никако безусловно и без смисла. Према заслугама народа Он даје једном народу земљу или је од њега одузима. Зашто Господ узима земљу од једних и даје је другима? Само за један разлог: због греха народа чија је земља била. Зар ово није довољно да се, као народ, замислимо над нашим Косовом и Метохијом.
Љубав је Огањ. Свако ко воли то зна. Бог је Љубав, дакле Бог је Огањ. И у дан Последњег Суда сви ће се састати са Огњем Божијим. И у чијим срцима пламти љубав према Богу, они ће се обрадовати. Ако је у њима лед мржње према Богу, тим људима ће бити страшно, зато што у њих продире Огањ Љубави и Истине Божије, коју су они целог живота мрзели. За једне огањ је рај, за друге је пакао.
Архимандрит Андреј (Конанос): „Ако би ми били Божији, истински такви као што је Бог, ми бисмо придобијали људе, мењали бисмо њихове животе! А сада, чим нас спазе, прелазе на другу страну улице, осећају према нама унутрашњу одбојност”.
Добро које људи чине једни другима, најчешће је мотивисано сопственом коришћу. Тако је то у палом свету. Али, хришћански начин постојања надилази овај свет и требало би да покретач добра код хришћанина буде сасвим другачији. Добро треба чинити не да би се угодило себи или другима, него пре свих – Богу. Не да би те људи видели и хвалили. Деси ли се то, примио си плату своју, од Бога нема шта да очекујеш.
Што се више човек пење духовном лествицом умножавајући своје подвиге, то је већа опасност од пада. Много је примера, о којима сведочи светоотачка литература, да су подвижници допадали таквих обмана које су сав њихов подвиг бацале у понор. Међу њима не мали број је духовну обману платио својом крвљу и животом.
Сваки православни хришћанин неизоставно мора знати суштину живота ако жели да буде спасен. А то је покајање. Господ нам је обећао да ће нам опростити ако се покајемо данас и одмах. Али, Господ нам није обећао да ћемо доживети сутрашњи дан!
Ако осећате да се ваш породични живот не развија онако како бисте желели, онда се запитајте ко је крив за ово? Застаните и размислите, да ли сте данас изговорили ту чудесну реч која садржи благослов Оца нашег Небеског?
Свакодневно читање Светог Писма требало би да је насушна потреба сваког верника. Такав труд Бог награђује. Један православни мислилац овако говори: сети се да ће Свето Еванђеље решити твоју вечну судбину. По њему ће нам се судити и према томе како смо се овде на земљи односили према њему, добићемо у својину или вечно блаженство, или вечне казне“.