Нисмо се родили да би плакали. Можемо плакати у неким тренуцима, пет минута, пет дана, али не и цео живот. У Кога верујеш? У Онога Ко је жалост? Не, Христос је Радост. Он је решење твојих проблема. Он нас позива да верујемо, чак и када нам се чини да је све изгубљено. Јер, када верујемо, чуда су могућа.
Добротом треба пригрлити свакога, а када се ми потрудимо у овом делу Божијем, учиниће и Бог Своја чудеса. Како бити прозорљив? Ако људима око нас чинимо добро, лако је пророковати да ће од свега тога изићи добро. Да ми, православни хришћани, прозиремо вољу Божију и према њој да деламо. Да чинимо добро свакоме и да проричемо добро свима, па и нама, у Царству Небеском!
Не, немој се стидети да признаш да Христов, да се не би Он постидео тебе на Страшном суду Своме. Ми се крстимо да бисмо исповедали Исуса Христа, Који је за нас распет на Крсту... Да, нека људи виде Кога ми то исповедамо, у Кога верујемо, у Кога се надамо, Кога волимо и Кога поштујемо!
У сени све веће глобализације и технолошког напретка, надвија се мрачна претња која би могла заувек променити лице наше планете. Древна пророчанства о доласку Антикриста, дуго сматрана митом, све више попримају облик застрашујуће реалности. Док се свет суочава с невиђеним изазовима, а моралне вредности све више еродирају, све је очигледније да се приближавамо времену када ће се зло открити у свој својој моћи.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
Од рајског дрвета смо постали смртни, а од дрвета Крста оживљени; првим смо отерани из Раја, другим се узносимо на Небо; првим нас је непријатељ победио, другим ми побеђујемо своје непријатеље. Стога је ово благословено Дрво достојно сваког поштовања.
Кад решиш да примораш себе да носиш крст свој, ти у исто време примаш силу Божију. Ту силу Господ даје да би ти могао победити сваки грех у себи, да би могао победити свако зло, сваку рђаву навику, да би могао свој језик васпитати да не говори ружне речи, своје око васпитати да не гледа што не треба да гледа. Сав живот твој да буде Христов, да Господа Христа уселиш у себе!
Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста.
Кад чујемо реч – чудо, у свести нам истог трена одјекне утисак о нечем несвакидашњем, невероватном, чак натприродном. Тако ту реч доживљава човек који све своје сазнање своди на објашњиво, опипљиво, логично. За човека који је свој живот привезао за Бога чудо не представља скоро никакву сензацију. За таквога чудо је само још један доказ да над нама бдије Неко испуњен љубављу и добротом и Који наше животе устројава ка савршеног Добру.
И монах и сваки прави хришћанин, ако почне са покајањем, све ће стећи. Ако се онај, ко се труди за спасење спотакне, па чак и ако падне, не треба да се због тога смућује, него нека и даље чврсто држи свој пут; јер без борбе на овом путу се не остаје.
Од времена када је Исус ходао земљом, људи су се питали: „Ко је овај човек?“ Данас, две хиљаде година касније, то питање је и даље актуелно. Док неки виде у Њему само доброг учитеља, други Га повезују са митолошким фигурама или историјским личностима из других култура. Међутим, апостол Петар је јасно изјавио: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ Ова исповест је била прекретница у историји хришћанства и постала је темељ наше вере.
Православни хришћански живот се разликује од свих осталих облика хришћанства, иако можемо са сигурношћу рећи да и међу хришћанским јересима и конфесијама има праведних људи који живе хришћански. Чудни су путеви Божији и Његова промисао да све људе обасја Својом мудрошћу, односно, да сваког човека додирне Свети Дух.
На крају сваке службе свештеник набраја имена светитеља којих се Црква тог дана сећа. Али два су имена која се чују сваки дан и на свакој служби - то су имена родитеља Пресвете Богородице, праведних Јоакима и Ане. Шта се зна о овим светитељима? И зашто им Црква даје тако посебну част?
Разлог поштовања Богородице у Цркви увек је била њена послушност Богу, њен слободни чин поверења према, људски гледано, нечувеном позиву. О догађају рођења Маријиног нигде се не говори у Светом Писму јер, то је било рођење као рођење и сваког другог детета. Ипак, сама његова уобичајеност је почетак јединственог и непоновљивог живота, настанак нове личности чијим доласком свет као да се изнова ствара и даје новом човеку.
Да ли смо свесни да, сваки пут када читамо Јеванђеље, заправо понављамо исте оне речи које је Господ Исус Христос изговорио на земљи? То су речи Самога Бога Живога и свеколика васељена слуша их са страхопоштовањем, у удивљењу што Бог говори створењу Своме на језику створења Свога... Тужно је, међутим, помислити што једини до којих те речи често не допиру јесу управо - људи, они ради којих су ове речи и изговорене, они ради којих је Христос Бог постао човек.
„Нанеси одлучујући ударац конкуренту“ – говори савремени морал. „Љубите непријатеље своје“, каже Христос. „Заради профит по сваку цену!“, чујемо свуда. „Дајте у зајам не надајући се ничему“ – позива нас Син Божији. Но, ако дубље погледамо, схватићемо да Јеванђеље не предлаже нови морал и не бави се етичким проблемима. Оно нам једноставно показује пут вечног живота.
“Много је званих али мало одабраних” – говори Господ својим ученицима. Ако повучемо паралелу можемо рећи и овако: “Много нас је у Цркви, али је мало оних који уистину знају шта значи право исповедање вере Православне. Занесени традицијом, ретки су они који се удубљују у срж православног исповедања. Када наиђемо на једног таквог онда можемо чути ове речи…
Гледамо ли на Христа као на пријатеља, или као на некога ко је ту да испуни наше потребе? Да ли је наш однос са Њим заснован на љубави, поверењу и узајамности? И да ли Му се обраћамо са истим поштовањем као што бисмо се обратили најбољем пријатељу?
Исус је рекао: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако“ (Мт 11,29-30). Господ је омогућио да ово звучи тако једноставно и тако обећавајуће. Одмор се проналази тако што узме Његово бреме и научи се о Њему. Зашто је тако мало њих спремно да то уради? Изгледамо готово као мазохисти који више воле да страдају него да одморе. Зашто бисмо пре изабрали тешко бреме од лаког?
Иако се брзо живи, иако људи много и напорно раде и умарају се те су због тога нису у могућности да се посвете молитви одвојивши део дана за њу, ипак се може обратити којом молитвеном речју Господу. У вожњи, при физичком раду, пред улазак пацијента у ординацију, пред разговор са претпостављеним или потчињеним, пред стројем војника… У сваком послу могуће је пронаћи тај малени простор за сусрет са Њим. Свако може да нађе своје речи, своје време и свој начин за разумно служење Богу.