Тајне вечнога живота и царства небеског открио нам је и премудро објавио сами Господ Исус Христос. Син Божији је не само указао људима пут који води ка спасењу, већ је и у потпуности обновио људску природу и тиме посведочио да је човеку као бићу и створењу Божијем просто неопходно да буде хришћанин.
Ми православни волимо да кажемо да се наша Црква убрзано подмлађује, али, није баш тако. Истина, број „симпатизера“ расте, али број озбиљно оцрковљених младих људи није баш тако велики. Ово представља озбиљан црквени проблем који морају заједно да решавају и млади људи, али и они који их доводе у храм.
Данашња, грађанским ратом разорена, Сирија је оно место, где се, како изгледа, открива смисао у древности произнесених есхатолошких пророштава. Тамо где су се силе зла подигле на хришћане, на наследнике распетога Бога, где се са зверском силином понижава Христов Крст! Зашто је Крст који краси храмове древне Малуле и који хришћанин пажљиво чува на грудима, постао разлог за предрасуде и мржњу?
Колико само људи буде удаљено из цркве неким непромишљеним гестом грубости, агресивности или немара људи који су у њој домаћи. Колико само штете цркви и душама људи који би да се обрате Цркви и започну духовни живот може нанети оваква неодговорност. Због тога рад у цркви мора постати најодговорнија дужност коју би обављали људи ватрене вере и истинске доброте.
Да ли сваки хришћанин може да рачуна на то да ће наћи старца за свог духовног руководиоца? По речима преподобног Симеона Новог Богослова и других отаца, ко истински и смирено, са великом молитвом тражи учитеља у путевима Божанског живота, тај ће по речима Христовим „тражите и даће вам се“ таквог и наћи.
Постојање потребе човека да све мери и изабира својеврстан је показатаљ његове ограничености и несавршености. Међутим, у тој склоности огледа се и човекова слобода воље. Како то изгледа у духовном животу?
Пре извесног времена на неким сајтовима могли смо да прочитамо интервју са оцем игуманом Петром Мешериновим из Руске Православне Цркве. Наслов текста гласи: Тужно је што млади одбацују Цркву као терет. Тема разговора је била зашто двотрећински број деце из православних породица, која су била васпитана у православном духу, у адолесцентном периоду напуштају црквени начин живота? Где, како и због чега се губи њихова оцрквовљеност?
Огромна већина људи под убиством подразумева лишавање живота другога човека. Сводећи убиство на овај “догађај” људи и не помишљају да убиство има много својих лица и обличја. Оно најстрашније јесте - убиство своје душе, - тј. невјеровање у Бога.
Не само због тога што је настала као пра уметност већ и зато што је примњива свим садржајима и тренуцима човековог живота, музика отвара и најшири простор за промишљање о њеном карактеру и употребној вредности.
Човечанству је требало да потроши колосалне интелектуалне напоре да би дошло до недостижног, задивљујућег закључка о „рођењу“ света из ничега, што за хришћане није никаква новост. Дуго до појављивања научног метода познања природе, истина о стварању света ex nihilo била је изложена у Библији, само што данас, сагласно савременим научним теоријама, ове библијске речи, некако се боље смештају у главу модерног човека.
Требало би знати да је од свих служби које се творе у Цркви најкориснија и најмоћнија Света Литургија. Света Литургија је Жртва за спасење цијелог свијета. Сада ћу вам казивати о значају 40 Светих Литургија.
“Боље је да се младићи такмиче на спортским теренима него да се међусобно убијају на бојним пољима.” Ово је била једна од главних мисли Пјера де Кубертена који је обновио Олимпијске игре. Заиста, може ли се шта рећи о акумулацији енергије рата и покушају да се она усмери тако да иде мирним током.
Вера у Бога претпоставља култивисање свега доброг, што потиче од Бога и што се у Њему остварује. А вера у било шта, чак и ако је то веома добро (нација, наука, породица) без довођења ове вере у везу с Јединим Бесмртним, неумољиво се претвара у један од облика служења идолима.
Мајчинство није само улога, коју жена мање-више успјешно игра током свог живота, већ однос који значи остварење како ње саме тако и новог бића, које кроз њу од тренутка рођења почиње да поима свијет око себе и стиче прве представе о постојању другог.
Где год да се окренемо око себе видећемо људе у разговору: за воланом аутомобила, преко пешачког прелаза, на спортској приредби, на школском часу, на литургији чак… Видимо човека самог а, заправо, у друштву! У друштву а, заправо, самог?
Затворен у царству чула, пригњечен борбом за опстанак, преварен лажним идеалима непостојеће стварности, човек све више савија главу ка земљи тражећи на њој и у њој оно што није могуће наћи. Исцрпљеном илузијом, полако му понестаје снаге за поглед на Небо.
Неретко ћемо, нажалост, наићи и на такве хришћане који своју ревност, марљивост и заинтересованост за спасење желе да пренесу и на оне мање заинтересоване за духовни живот. Међутим, то не чине на благ и богоугодни начин, већ осуђујући људе који нису по њиховој мери.
Желимо ли миран и безметежан живот, онда је потребно да увек изнова преиспитујемо свој избор. Ако је он учињен са добрим намерама онда нећемо имати никакве трзајеве савести и то ће бити путоказ да смо на правом и добром путу.
Питања која се тичу света и човека, њиховог узајамног односа, а посебно смисла човековога постојања на земљи никада нису губила своју актуалност. Кроз целокупну историју људске цивилизације свет, и човек у њему, били су предмет широког истраживања, како научног тако и општељудског интересовања.
Природну потребу човекову за безметежним и мирним животом, изгледа, није могуће остварити. Изгледа као да под капом небеском нема већег несклада него што је несклад између човекове жеље за миром и немира који је очигледан на сваком кораку. И не само у односу међу људима, него и када је у питању природа која нас окружује, у коју смо зароњени. Откуд немир у природи, откуд стихије и разарања? Чега су оне сигнали и шта нам поручују?