29.03.2011.

СВЕТИ РАТНИК

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка Иконама Светитеља.

28.03.2011.

ПРЕМОР МОЖЕ ДА УБИЈЕ

Премор узрокован радом може да убије, или у најмању руку, да изазову промене у нормалном функционисању тела када достигне тачку исцрпљености. Овај синдром постаје све више уобичајен у модерним временима.

24.03.2011.

КРВОТОЧИЛА ИКОНА МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Игуман манастира Кувеждин отац Варнава после свете литургије за време причешћа случајним погледом у икону пресвете Богородице угледао је у њеном оку крвну сузу. Угледавши крвоточење игуман је икону изнео пред манастир неби ли други увидели ово чудо. Око 70 људи колико их је било испред манастира уверило се да је икона проплакала и пустила крваву сузу из десног ока. Манастир је постао посећен више него обично јер пуно људи долази да се увери и својим очима види чудо на икони пресвете Богодице.

22.03.2011.

Новак Ђоковић поклонио 100.000 долара манастиру Грачаница

Српски тенисер Новак Дјоковић приложио је манастиру Грачаницу 100.000 долара, који ће бити намењени откупу земљишне парцеле Падалиште у непосредној близини манастирског имања, саопштила је данас Епархија Рашко-призренска.

12.03.2011.

ВЕРУЈУЋА ДОКТОРКА

Мој брат од тетке испричао ми је о докторки из Сремске Каменице која има мужа неурохирурга, са којим је изродила сина. А тај њихов син је пре неку годину доживео тешку саобраћајку, тако да је пао у кому, за коју су све прогнозе говориле да не постоји шанса за његов опоравак.

27.02.2011.

Неће монах тестером на шуму

Више од две године траје пат позиција око враћања близу 10.000 хектара земљишта Српској православној цркви на Фрушкој гори. Национални парк Фрушка гора је још 18. фебруара 2009. упутио захтев Влади Србије у којем тражи да се промени члан 11 Закона о враћању имовине црквама и верским заједницама и да се изузме из процеса реституције, али одговора још нема. СПЦ не одустаје од своје имовине и подсећа да су поседи купљени још у време Арсенија Чарнојевића. Манастири неће одустати ни од једног захтева све док им се не врати и последњи квадрат одузете имовине, поручују из Епархије сремске.   - После 1945. црквена имовина је одузимана на зборовима наоружаних људи. Кроз моје руке је прошло хиљаде записника месних народноослободилачких одбора и са зборова из којих се види како се то догађало - прича Стева Зивлак, правни заступник Епархије сремске.   - СПЦ процес реституције види не само као приближавање европским стандардима, већ и као исправљање велике историјске неправде. Имовина коју Црква поседује у Срему купљена је златом са Косова у време када је Арсеније Чарнојевић дошао на ове Државно власништво У Дирекцији за реституцију кажу да је Епархији сремској досад враћено само оно што није обухваћено националним парком. - Познат нам је захтев ЈП Фрушка гора, али они су само корисници тих шума, док је власник држава Србија. Све што је предмет државне својине и што није изузето по закону, ми третирамо као предмет враћања - каже директор Дирекције Владимир Тодоровић. Он објашњава да им из националног парка досад нису стигли аргументи да би повратком имовине манастирима дошло до немерљиве штете у овом заштићеном добру. просторе и та историјска права потврдио је цар Леополд Други. У међувремену, Дирекција за реституцију је манастиру Беочин вратила око четири хектара земље која се налази изван националног парка, а у току су поступци за повратак 336 хектара манастиру Гргетег, 369 хектара Крушедолу, 765 хектара манастиру Јазак и 293 хектара Великој Ремети. Иначе, 16 манастира тражи више од 10.000 хектара својих поседа на Фрушкој гори, коју је држава 1960. прогласила за Национални парк. - Враћање шуме и земљишта СПЦ битно ће променити заштиту овог законом заштићеног добра, које се простире на више од 25.000 хектара - објашњава Радоје Дурутовић, руководилац за опште и правне послове Јавног предузећа Фрушка гора.   - Мора се водити рачуна о међународним конвенцијама о заштићеном добру Фрушке горе, према којима је држава одговорна за очување биолошке разноврсности и коришћење биолошких ресурса на одржив начин. Зато би било најбоље да држава изузме ове поседе из реституције и да Епархији сремској понуди у замену имовина на другој локацији или новац. У Епархији не прихватају трампу. - Теза да ће национални парк нестати када шуме буду враћене Цркви је злонамерна. Црква је успела да очува ту имовину вековима. Монаси неће носити моторне тестере. Са Националним парком ћемо склопити уговор који ће регулисати одржавање и евентуалну експлоатацију манастирске шуме. На Фрушку гору, осим љубитеља природе, све више људи долази у склопу верског туризма, па је и наш циљ да паркови око манастира буду одржавани - истиче Зивлак. Заинтересоване стране су се састале с Оливером Дулићем, министром животне средине. Речено је да министарство да не жели да кочи процес реституције, али је заинтересовано да се национални парк не само сачува, већ и унапреди договором заинтересованих страна. У међувремену, захтев Националног парка Фрушка гора подржале су неке невладине организације и Лига социјалдемократа Војводине, док Демократска странка инсистира на договору две стране. С друге стране ДСС, Нова Србија и СРС стали су на страну Епархије сремске.

18.02.2011.

СВЕТИ ГЕРАСИМ КЕФАЛОНИЈСКИ И ПОСЕДНУТИ ДЕМОНИМА

Нови Кефалонијски Аскета, Свети Герасим, познат је као исцелитељ поседнутих демонима. Свакодневно, ментално болесни и поседнути долазе ради исцељења у Његову Светињу, у којој се налазе Његове нераспадљиве Свете Мошти. Свети Герасим је постао егзорциста и исцелитељ испуњен благодаћу због свог дисциплинованог и стриктног поста и молитве.

24.11.2010.

МОЈ ПУТ К БОГУ

Различити су начини којима нас Господ призива себи, а промисао Божији је за наше ограничено схватање недокучив. У то смо се увјерили и моја супруга и ја. Сада само могу да кажем слава и хвала Богу за сву милост коју је подарио нашој породици и што нас је са широког пута погибли извео на уску стазу спасења и вјечнога живота. Ово је наша прича:

23.11.2010.

ВАСКРСЕЊЕ КЛАВДИЈЕ УСТЈУЖАНИНЕ

Ја сам била безбожница, грдно сам, страшно хулила на Бога и гонила Свету Цркву, водила греховни живот и била сасвим мртва духом, помрачена ђаволском прелешћу (обманом духовном). Али, милосрђе Божије није допустило створењу Своме да пропадне и Господ ме је призвао к покајању. Разбољела сам се од рака и боловала три године. Нисам лежала, него сам радила и лијечила се код земаљских љекара, али користи није било и мени је сваким даном постајало све горе. Последњих шест мјесеци сасвим сам занемогла, чак ни воду нисам могла да пијем – почела сам силно да повраћам и смјестили су ме у болницу. Била сам веома активан комуниста, па су због мене нарочито позвали професора из Москве и одлучили да изврше операцију. Смрт од рака на операцији 19. фебруара 1964. године у 11 часова су ме оперисали – откривен је злоћудни тумор у иструлелим цријевима! Током операције ја сам умрла. Када су расјекли трбух, ја сам стајала између два љекара и са ужасом гледала на своју болест. Читав желудац био ми је у гукама рака, а такође и мала цријева. Ја сам гледала и мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја стојим а једна ја лежим!? Затим су љекари извадили моју дроб на сто и рекли: „Тамо гдје би требало да буде дванаестопалачно цријево, постоји само нешто житко, то јест, оно је сасвим сагњило и отуда смо исциједили пола литре гноја“. И још су љекари рекли: „Њој нема више живота, нема код ње ничег здравог, све је сагњило од рака“. Ја сам све то гледала и још увијек мислила: зашто нас је двије, наиме, једна ја лежим а једна ја стојим?! Потом су љекари вратили моју дроб како су стигли и ставили су ми на трбух копче. Операцију је извршио професор доктор Израил Исајевич Неимарк, Јеврејин, у присуству десет љекара. Када су ми ставили копче, љекари су рекли: „Треба је дати младим љекарима ради праксе“. И тада су моје тијело одвезли у мртвачницу, а ја сам ишла за њим и све се чудила: зашто нас је двије...? Допремили су ме у мртвачницу и ја сам најприје лежала нага, а затим су ме прекрили чаршафом преко груди. Ту, у мртвачницу, дошао је касније мој брат са мојим синчићем Андрјушком. Мој син ми је притрчао и пољубио ме у чело, горко је плакао и све говорио: „Мамице, зашто си умрла? Ја сам још мали, како ћу без тебе да живим, немам татицу“!? Ја сам га загрлила и пољубила, а он на мене није обраћао никакву пажњу! Мој брат је плакао… Душа послије смрти – пред Господом Потом сам се обрела код куће. Дошла је ту свекрва, мајка мог првог мужа, законитог. Била је тамо и моја рођена сестра. Са првим мужем својевремено нисам хтјела да живим, зато што је вјеровао у Бога! И гле, у мојој кући почела је диоба мојих ствари. Живјела сам богато и све своје богатство стекла сам неправдом и блудом. Моја сестра стала је да узима најбоље ствари, а моја свекрва молила ју је да нешто остави и за мог малишана. Али, сестра јој није ништа дала, почела је да јој се свакојако руга и говори: „Мали није од твог сина и ти му ниси род“! Док се сестра ругала, ја сам поред ње видјела бијесове, они су записивали сваку увредљиву ријеч и радовали се! Потом су сестра и свекрва закључале кућу и отишле. Сестра је однијела својој кући огроман пакет. А ја, грешна Клавдија, у четири часа полетјела сам увис! И веома сам се чудила како то да летим над Барнаулом. А затим је град ишчезао и постало је мрачно. Помрчина је трајала дуго. На путу су ми показивали редом мјеста на којима сам била од своје младости. На чему сам летјела, на ваздуху или облаку, не могу да објасним. Док сам летјела, дан је био тмуран, затим је постало врло свијетло, тако да се није могло гледати. Ставили су ме на некакву црну платформу. Мада сам још била у лету, налазила сам се у лежећем положају, а на чему сам лежала не знам, на нечему налик на фурнир, али меком и црне боје. Умјесто улице ту је била алеја дуж које су се налазили жбунови, ниски и мени непознати, сасвим танки прутићи, с оштрим са обје стране лишћем. Даље су се видјела ограмна дрвета, на којима су се налазили веома лијепи листови разних боја. Међу дрветима су стајале невелике кућице, али у њима никога нисам видјела. У тој долини стерала се прекрасна трава. Мислим се: „Гдје ли сам то, куда сам дошла ’ у село или град? Не виде се ни фабрике, ни заводи ни људи. Па ко овдје живи“? Гледам, кад не тако далеко од мене – иде жена, тако лијепа и висока, хаљине на њој дугачке, а одозго огртач од броката. За Њом иде неки младић, силно плачући и за нешто ју је молио, а Она на њега не обраћа никакву пажњу. Помишљам: „Каква ли је то мајка – он плаче, а она не обраћа пажњу на његове молбе“?! Када ми се приближила, младић јој је пао пред ноге и опет је за нешто молио, али ја ништа нисам схватала. Хтјела сам да упитам: „Гдје сам ја“? Али, Она ми изненада приђе и вели: „Господе, куда с њом“? Стајала је, прекрстивши руке на грудима, а очи је подигла горе. На то се силовито стресох, појмивши да сам – умрла, и да ми се душа налази на небу, а тијело на земљи. И магновено појмих да имам много грехова и да ћу за њих морати да одговарам. Стадох горко да плачем. Окренем главу да бих угледала Господа, али никога не видим, а глас Господњи чујем… Он је рекао: „Врати је на земљу, није дошла у своје вријеме, добродјетељ врлине њенога оца и његове непрестане молитве су ме умилостивиле“! Ту сам тек схватила да је та жена – Царица Небеска, а да је младић, који је ишао за Њом и плакао – мој Ангел чувар. Господ је наставио да говори: „Додијало ми је њено богохулство и њен смрадан живот. Хтио сам да је збришем са лица земље без покајања, али ме је отац њен умолио… Треба јој показати мјесто које је заслужила…“ И ја се магновено нађох у – аду! На мене су плазиле страшне огњене змије, дугачких језика са којих сипље огањ. Били су ту и свакојаки други гмизавци. Смрад је тамо несносан, а те змије су се упијале у мене и по мени гмизале, дебеле као палац, дуге четврт аршина, с реповима, а на реповима игле назубљене, улазе у уши, у уста, у ноздрве, у све пролазе – бол несносна…. Почела сам да вриштим неким готово туђим гласом, али милости и помоћи тамо није било ни од кога. Ту се затим појавила жена умрла од абортуса, плачући почела је од Господа да тражи опроштај, милост. Господ јој је на то одговорио: „Како си живјела на земљи? Мене ниси признавала и призивала, а дјецу си убијала у утроби својој и људима савјетовала да не треба дјецом умножавати сиромаштво. Вама су дјеца излишна, а код мене излишних нема, и Ја вам све дајем и у мене свега има за моје створење...“ Затим је Господ мени рекао: „Теби сам дао болест, да би се покајала али ти си до краја на мене хулила...“ Ту се земља завртјела заједно са мном и ја сам полетјела отуда, смрад је почео да пролази, земља се заравнила, чула се хука, а затим сам угледала своју цркву коју сам извргавала руглу. Када су се отворила врата и када је отуда изисао свештеник, сав у бијелом, од одежди су му врцале бљештаве муње. Стајао је погнуте главе. Тада ме је Господ упитао: „Ко је то“? Одговорила сам: „То је наш свештеник“, а глас ми је одговорио: „А ти си говорила да је он – паразит! Не, он није паразит, но трудбеник, истински пастир, а не најамник. Знај, дакле, ма како он био мали чином, али он мени, Господу служи, и ако свештеник не прочита над тобом разрешну молитву, Ја ти нећу опростити“. Потом сам ја стала да молим Господа: „ Господе, отпусти ме на земљу, тамо ми је синчић остао...“! Господ ми рече: „ Знам Ја да ти имаш синчића. И теби га је жао“? Одговарам: „Веома жао“! Господ рече: „ Теби је до једнога чеда, а Ја вас имам без броја. Мени је свих вас три пута жалије. Али, како сте ви себи пут неправедни изабрали!? Зашто тежите да себи стекнете велико богатство, зашто чините сваку неправду? Видиш како данас разграбљују твој иметак? Коме је отишло твоје покућство? Твој иметак су разграбили, дијете у дом за сирочад дали, а твоја окаљана душа дошла је овамо. Служила си демона и жртве си му приносила! У биоскоп и позориште одлазите...У цркву Божију не идете....Ја чекам када ћете се из сна греховита пробудити и покајати се...“ Потом је Господ рекао: „Спасавајте сами душе своје. Молите се, јер је веома мало времена остало! Ускоро, ускоро ћу доћи да судим свијету. Молите се“. Упитала сам Господа: „Како треба да се молим? Ја не знам молитве“! Господ је одговорио: „Моли се! Није ми драга молитва која се чита и говори напамет, него ми је мила молитва коју произносите од чиста срца, из дубине душе. Рецире: Господе, опрости ми! Господе, помози ми! Чисто-срдачно, са сузама очију својих – ето каква ће ми молитва и какво искање бити угодни и пријатни....“. Потом се појавила Мајка Божија и ја сам се обрела на истој оној платформи. Али нисам лежала него сам стајала. Тада ми Царица Небеска рече: „Господе, на чему да је спустим, у ње су косе кратке“? Тада чух: „Дај јој плетеницу у десну руку...“ Када је Царица Небеска пошла по плетеницу, видим: дошла је до велике капије или двери...налик на олтарске, неописиве љепоте – из њих је избијала таква свјетлост, да ју је било немогуће гледати. Када им је Царица Небеска пришла, двери су се пред Њом отвориле. Она је ушла унутра као у неки дворац или врт, а ја сам остала на своме мјесту, а поред мене је остао мој Ангел, али ми он није показивао своје лице. У мени се јавила жеља да замолим Господа да ми покаже рај. Рекох: „ Господе, је ли овде рај“? Господ ми није дао одговор. У злосмрадију пакла Када је Царица Небеска дошла, Господ је рекао: „Узми је и покажи јој рај“. Царица Небеска пружила је нада мном своју руку, па ми вели: „Код вас на земљи је рај, а овде је за грешнике, ево какав рај“ – и подиже као покривало или завјесу и ја на лијевој страни угледах: стоје црни нагорјели људи као скелети, безброј њих, а од њих бије смрадни задах. И сада када се сјетим тога, осјећам тај неиздрживи смрад и страх ме је да опет не допаднем тог мјеста. Они сви стењу, грло им спечено, ишту да пију, да пију, да им неко пода бар капљицу воде. Мени је било страшно кад су почели да говоре: „Ова душа дошла је из земаљског раја, од ње вије ароматни мирис. Човјеку су на земљи дати право и вријеме да задобија Небески Рај, па ако се не потруди на земљи ради Господа око спасења своје душе, неће избјећи удио овога мјеста...“ Цраица Небеска показала је на те злосмрадне црне људе и рекла: „Код вас у земаљском рају драгоцјена је милостиња, чак и та вода. Подајте милостињу, ко колико може од чистога срца, како је рекао сам Господ у Јеванђељу: ако вам чак и чашу хладне воде пода неко у Моје Име, добиће награду од Господа. А код вас не само да је воде много, него има довољно свега другог, и зато треба да настојите да дајете милостињу потребитима. А особито је драгоцијена вода, која једном капи може да угаси жеђ масе несрећних људи. Тога неисцрпног Божијег дара имате читаве ријеке и мора“. И одједном, у једном тренутку, нашла сам се у тартару: овдје је још грђе него на првом мјесту које сам видјела. У почетку су тамо били тама и огањ, мени су притрчавали бијеси са хартијама и показивали ми сва моја худа дјела, говорећи ми: „Ми смо ти којима си скужила на земљи“. И ја сам сама читала своја дјела. Бијесима огањ избија из уста. Они ме почеше ударати по глави и у мене се упише огњене искре. Стадох да вриштим од неистрпног бола али, авај, од мене се чуло само слабо јечање. Они су тражили да пију, да пију, а када би их огањ освијетлио, видјела сам: то су страшне грдобе, истегљених вратова, избечених очију. И све ми говораху: „Ето и ти си другарица, дошла к нама, сада ћеш живјети са нама. И ти и ми смо живјели на земљи и никога нисмо видјели – ни служитеље Божије, ни сиромахе, него смо се само гордили, на Бога хулили, слушали богоодступнике, а православне пастире ружили, и никада се нисмо кајали. Али они који су грешници као и ми, али су се чистосрдачно покајали, ходили у храм Божији, примали бескућне поклонике, давали ништима, свима у нужди помагали, добра дјела творили, они се нлазе тамо горе“. Ја сам дрхтала од сагледаног ужаса, а они наставише: „Ти ћеш с нама живјети и мучити се у вијекове, као и ми“! Затим се појавила Мајка Божија и постало је свијетло – бијеси су сви попадали ничице, а све душе људске, које су ту чамиле, обратиле су се Њој: „Мајко Божија, Царице Небеска, не остави нас овдје...“! Једне веле: „Ми смо толико овдје страдале....“! Друге кажу: „Ми смо толико страдале, а воде ни капи, а јара је неиздржна....“! И све проливају горке сузе. И Мајка Божија је силно плакала и говорила им: „На земљи сте живјели. Тада ме нисте призивали и нисте за помоћ молили, и нисте се кајали пред Сином Мојим и Богом вашим, и ја вам сада помоћи не могу. Не могу да преступим вољу Сина Својега, а Он не може да преступи вољу Оца Свога Небескога, и зато вам не могу помоћи, и заступника за вас нема. Помиловаћу само оне у аду страдајуће за које се моле Црква и блиски рођаци“! Док сам била у аду давали су ми да једем свакојаке црве – живе и цркнуте који су заударали – а ја сам кричала и говорила:“Како ћу да их једем“?! Одговарано ми је: „Постове ниси чувала док си на земљи живјела, зар ниси месо јела? Ти ниси јела месо но црве, па ћеш и овдје црве јести“! Овдје су умјесто млијека давали свакојаке гмизавце, жабе... Потом смо стале да се подижемо, а они који су у аду остали силно су викали: „Не остави нас, Мајко Божија“! Потом је опет наступила тама и ја сам се обрела на истој оној платформи. Царица Небеска опет је прекрстила руке на грудима и подигла очи ка небу, па упитала: „Како да поступим са њом и куда да је дјенем“? Господ је рекао:“Спусти је на земљу за њене власи“! Уто се однекуд појавише тачке, њих дванаест, без точкова, а крећу се.Царица Небеска ми вели:“Подигни десну ногу и иди напред, к њој лијеву ногу привуци“! Сама је ишла напоредо са мном и када смо пришле последњој тачки, она се показала без дна, ту је била провалија, којој не бијаше краја... Царица Небеска вели: „Спусти десну ногу, а потом лијеву“! Ја ћу на то: „Бојим се, пропашћу...“ Она ми одговара: „Нама је и потребно да пропаднеш“! Онда ћу ја: „Погинућу“! – „Не, нећеш погунути“, одговорила је и дала ми у десну руку плетеницу... Она је била сплетена у три реда...Потом је продрмусала плетеницу и ја сам полетјела на земљу... Поново у тијелу, исцијељеном... И видим ја како по земљи јуре аутомобили и људи иду на рад. Видим како летим на трг нове пијаце, али се не приземљујем но летим ка оној ледари гдје лежи моје тијело, и у тренутку стадох на земљу – било је то у један час и тридесет минута. Послије оне свјетолости мени се на земљи није више свиђало. Пошла сам у болницу. Дошла сам до мртвачнице, ушла у њу и видим: моје мртво тијело лежи, глава и рука мало забачене, а друга рука и бок притиснути другим мртвацем. Како сам, пак, ушла у тијело, не знам, само сам осјетила ледену студ. Некако сам ослободила свој притиснути бок и снажно савивши кољена, склупчала се. У том часу донели су на носилима неког мртвог човјека са ногама које му је воз откинуо. Ја сам тада отворила очи и помјерила се. Људи који су га донијели, опазили су да сам се савила и претрављени, отрчали, оставивши оног мртваца. Затим су дошли болничари и два љекара. Ови су наредили да ме што прије однесу у болницу. А тамо су се око мене сјатили љекари, који су говорили: „Треба јој мозак загрејати...“ Било је то 23. фебруара у четири часа по дану. На моме тијелу било је осам шавова, три на грудима, а остали на стомаку и на ногама, будући да су се на мени и студенти вјежбали. Када су ми загријали главу и мене цијелу, отворила сам очи и кроз два часа сам проговорила. Мој труп био је полупромрзао, постепено се опорављао, такође и мозак. Спочетка су ме вјештачки прехрањивали, а двадесетог дана донијели су ми доручак – палачинке са милерамом и кафу. Одмах сам одбила да једем. Сестра је у страху од мене отрчала и сви у соби обратили су на мене пажњу. Дошао је љекар и стао да ме испитује зашто нећу да једем. Ја сам му одговорила: „Данас је петак и мрсну храну не желим да једем“! И још сам рекла љекару: „Боље сједите, да вам све испричам, гдје сам била и шта сам видјела“. Он је сјео и сви су слушали. Најприје сам се сјетила да кажем оно што сам сазнала о онима који не чувају постове: онима који не држе постове и не поштују сриједу и петак, дају тамо умјесто млијека, свакојаку жгадију... Љекар је током мог причања час црвењео, час блиједио, а болесници су са пажњом слушали. Потом се ту сјатило много љекара и других лица, и ја сам и са њима разговарала. Говорила сам све што сам видјела и чула, и да ме више ништа не боли...Послије тога к мени се слегло много свијета и ја сам им показивала своје ране и о свему сам им причала... Онда је милиција почела да тјера народ од мене, а мене су превезли у градску болницу. Ту сам се опоравила. Молила сам љекаре, ако могу брже да залијече моје ране. Свим љекарима који су ме видјели, било је занимљиво како сам ја то могла да оживим, када су ми сва цријева била готово сагњила и када је моја утроба била изједена раком, а тим прије што је све то у мене било онако убачено и на брзу руку зашивено. Љекари су тако ријешили да изврше нову операцију, да би се увјерили... Да се љекари увјере И, ето, поново се нађох на операциоином столу. Када је главни љекар Валентина Васиљевна Алабјова скинула копче и отворила мој трбух, рекла је: „Зашто су је и отварали. Код ње је све потпуно здраво“. Ја сам била замолила да ми не затварају очи и не дају наркозу, будући да ме, говорила сам, ништа није бољело. Љекари су поново извадили моју дроб на сто. Ја гледам у таваницу – огледало, и видим све што је у мени и што ми раде љекари. Упитала сам љекарку шта је са мном и какву болест имам? Љекарка ми је одговорила: „Сва утроба вам је као у дјетета, чиста“! Убрзо се ту појавио и љекар који ме је оно први пут оперисао, а са њим и многи други љекари. Ја гледам њих, а они моју утробу и говоре: „Гдје је њена болест? Код ње је све било гњило и разједено, а сада је сасвим здраво...“? Прилазили су ближе и свеједнако узвикивали: „Ах, ах“, чудили су се и један другога питали гдје је њена болест? Од које је боловала!? Питали су и мене: „Боли ли те, Клава“? – „Не“, кажем им ја. Чудили су се, а затим се увјерили да здраво одговарам. И почеше да се шале: „Ето, Клава, сад ћеш оздравити и удаћеш се...“. А ја им велим: „Брже завршавајте операцију..“! Током операције три пута су ме питали: „Клава, не боли те“?! – „Не, ни мало“, одговорила сам ја. Други присутни љекари, а било их је много, ишли су и трчкарали по операционој сали, као ван себе, хватали се за главу, кршили руке, и били блиједи као мртваци...! Рекла сам им: „То је Господ пројавио Своју милост на мени, да бих живјела и другима говорила да над нама постоји Сила Свевишњега“! Затим сам рекла професору Нејмарку Израилу Исајевичу: „Како сте могли да погријешите? Ви сте ми извршили операцију“? Он ми је одговорио: „Ту грешке није могло да буде, код тебе је све било разједено раком...“. Тада сам га упитала: „Шта сада мислите“? Одговорио је: „Препородио те је Свевишњи“! Ја му на то рекох: „Ако у то вјерујеш, крсти се, прими вјеру Христову, у цркви се вјенчај...“. Јер, био је Јеврејин. Он је поцрвењео од збуњености и био је у страшној недоумици у погледу свега што се са мном догодило. Ја сам све видјела и чула, како су вратили натраг моју дроб. Када су направили последњи шав, главни љекар Валентина Васиљевна (која ме је тада оперисала) изишла је из операционе сале, срушила се на столицу и – заридала. Сви су је престрашено питали: „Шта, је ли Клава умрла“?! Она је одговорила: „Не, није умрла. Запрепашћена сам тиме откуда јој толика снага...Није ни једном зајечала, зар и то, опет, није чудо? То јој је очигледно Бог помогао“! Касније ми је она још без страха говорила, док сам лежала у градској болници под њеним надзором, да ју је професор који ми је извршио прву операцију више пута наговарао да ме усмрти, што је она категорично одбијала, и у прво вријеме сама је свуда ишла за мном, бојећи се да ме неко не убије, сама ми је давала храну и пиће! Другој операцији присуствовало је веома много љекара, међу њима и директор медицинског Института, који је изјавио да је то небивали случај у светској пракси. Епилог Када сам изишла из болнице, одмах сам позвала оног свештеника коме сам се ругала и кога сам исмијавала као паразита, али који је у суштини био истински слуга Господњи. Све сам му испричала, исповједила се, причестила Светим христовим Тајнама. Свештеник је у мојој кући одслужио молебан и освештао је. До тад су у кући владали само нечистота, пијанке, туче...и ко ће да преприча све шта сам ја у њој све радила! Другог дана послије свог покајања отишла сам у рејонски комитет и вратила своју партијску књижицу. Јер, пређашња Клавдија, безбожница и активисткиња, више није постојала, пошто је умрла у четрдесетој години. По милости Царице Небеске и Свевишњега Бога ја сада одлазим у Цркву и водим живот који приличи хришћанки. Идем по разним установама и причам шта ми се догодило, и Господ ми у свему помаже. Примам све који ми долазе и свакоме причам о томе што ми се десило. А сада, савјетујем свима који не би да допадну мука о којима сам причала - покајте се за све своје гријехе и познајте Бога! Из књиге "Православна чуда у 20.веку", Свеска 1, Москва 1993.г.

02.11.2010.

Беба преживела абортус

Омрзнута је и нежељена још од зачећа! Зато су је покушали убити када је имала седам ипо месеци. Њихов план била је смрт. Међутим, Бог је имао сасвим другачији план... Данас сведочи о том чуду и милосрђу Божијем које јој је даровало ЖИВОТ.

20.09.2010.

АМЕРИЧКИ МИР И БИТКА ЗА ПРАВОСЛАВЉЕ

Живимо у пост-хришћанском свету, репаганизованом и секуларизованом до сржи своје историје. То је хришћанска ситуација на крају XX и почетку XXИ века. Тај "Нови свет" (Нови светски поредак) конституисао се кроз побуну против хришћанског света прошлости и израстао на рушевинама тог света као његова изврнута (демонизована) слика или анти-икона, и нимало случајно, одабрао управо "Запад" за своје име, за свој суштински символ и судбину.

13.04.2010.

ЧУДО ДОЖИВЉЕНО У ВОЈСЦИ

Савремени свет, по речима апостола који«у злу лежи», не односи се само на ово схватање. За једне је чудо нешто нереално, далеко, до чега се не може допрети. За друге је то обична, свакодневна реалност. За треће чудо је лаж, обмана, профанција тј. злоупотреба. Али постоји категорија људи за којих је чудо – дар Божији, плод вере, моћна рука Божија који показује на правилан пут у животу. Ови људи су православни хришћани. И заиста, колико чуда Господ јавља нама који верујемо у Њега. Колико год да је необично, чуда за које чујемо, истовремено могу изазвати сасвим противречне осећаје, који се не мешају, него на несхватљив начим се допуњују узајамно. Велико је чудо силазак благодатног огња на Гроб Господњи на велику суботу за Православни Васкрс...Оно истовремено приводи у свети трепет и изазива велику радост о Христу Васкрслом. Туринска плаштаница. Неми сведок Страдања и Васкрсења Спаситеља, с једне стране – говори о великој тајни смрти и у исто време, утврђује нас у вери у Живот. Мироточиве иконе истовремено могу представљати предзнамење Божије о некој невољи и у исто време источати токове исцелења. Многа чуда се не могу научно објаснити, али ова необјашњивост укрепљује у вери мноштво људи. За верујућег човека нису потребни никакви научни докази те чињенице, да Бог постоји. Ако Он постоји, значи, вера наша није узалудна, него напротив, приноси обиље плодова. И о једном таквом чуду, које се десило по вери и које је принело стварне плодове, хтео сам и да кажем читаоцима. Баш недавно сам разговарао са једним сада не тако младим човеком, бившим војником. Назваћу га Александар. И ево какву ми је причу свог живота испричао овај слуга Божији. «Хтео бих, оче, да ти испричам једну причу. Стварну, из мога живота. Услед војне дужности нашао сам се у Авганистану. Служио сам као један од осморице војника, четири пилота и четворо из наше јединице. Полетели смо рано ујутро, јер нас је очекивао опасан пут, требали смо да летимо изнад територије, коју су контролисали душмани. Колико год да смо се трудили, ипак смо дошли до тога да смо гледали смрти у очи. «Поздравили» смо се са «стингером», авион је почео да пада. А онда се командир наглас помолио: «Пресвета Богородице, заступнице земље Руске, не дозволи да ови младићи заувек остану на туђој земљи, помози да их довеземо до отаџбине и да их тамо часно сахранимо». За нас је то звучало као наредба, сваки је почео да се моли у себи. Крштен сам у детињству. У Цркву нисам ишао, али нисам био ни атеиста. Зато сам се молио, вероватно као и сви, својим речима. Несмотрећи на готово нулту видљивост у магли пред свитање и у одсуству било каквог светла у посади, пилоти су успели да спусте авион. Ми смо уздахнули са олакшањем, али још није све било готово! Окружили су нас душмани и захтевали да им дамо сандуке. Своју плату су они добијали за главе и еполете убијених, а овде је био такав трофеј – целих триста «глава»! Предложили су да нас пусте у замену за сандуке. Истог тренутка командир је опет почео да се моли: «Пресвета Богородице, ако си Ти помогла да се сачувају тела погинулих младића, помози да их одбранимо, и нас спаси од смрти!» Схватили смо да назад пута нема, и одлучили смо да се боримо. Неравноправна борба. Против нас осморо било је 200 душмана. Отворено могу рећи: пилоти нису војници, они имају другу професију. Али ови момци су се тукли храбро. Ово ти, оче није био филм, то је стварно било. Наравно, овакав избор је био за нас најгори. Знали смо да идемо у сигурну смрт, али нисмо могли да одступимо и затражили смо помоћ покретном радио станицом. Тог тренутка нико од нас није знао да ли ће бити жив док помоћ не стигне. Али осећали смо неку невидљиву подршку, која нам је давала снаге да се супроставимо овој гомили «духова» гладној наших покојника. Нећу да причам како се борба одвијала, али издржали смо готово два сата до доласка наших. С наше стране је погинуо само један човек, најмлађи. Оставио је два детенцета иза себе. Он је закрио собом гранату да би други остали неповређени и живи, жртвовао је себе ради других. Као сад се сећам тог тренутка. Али суштина ове приче није у томе. Битно је да нам је тог дана помогла Мајка Божија. Она није дала да се оскрнаве тела погинулих младића и нас је сачувала од смрти. Шта је то било? Могу да кажам само једно – чудо. Ето то је стварно чудо из мог живота. И после овог догађаја почео сам да идем у Цркву. И молим се за покој погинулих младића и за здравље оних који су остали живи. А ти, шта можеш рећи на то, оче? Шта сам могао да кажам човеку којега је Сама Пресвета Богородица од сигурне смрти спасила? То да је молитва и храброст пружала отпор против велике непријатељске војске душмана. Спонтано сам узвикнуо: «Слава Богу за све!» На шта сам добио одговор: «И ја исто тако говорим: Слава Богу за све. Јер све његова добра дела се не могу набројати. Како сам почео да идем у Цркву, цео свој живот сам премотао као филмску врпцу, колико чуда сам видео. А грехова колико. Раније не бих о томе ни мислио. Али највеће чудо – јесте ово које сам ти испричао, и управо оно ме је привело Богу. И изгледа да је мене Мајка Божија Сину Својему привела. Зато јој сваки дан благодарим!» Ето таква је прича о чуду Мајке Божије. Прича о чудима могу испричати много, о вери, сећајући се на то, да је «вера без дела мртва» (Јак, 2, 26). Дела – то је наше служење Богу, плодови наше вере. Нека наша дела буду добра, «надајмо се на Бога спасења» (Мих. 7, 7), и тада се можемо надати на то, да Господ каже сваком од нас: «Дајем ти венац живота» (Откр. 2, 10). Превод с руског: Наташа Убовић Извор: хттп://www.правмир.ру/артицле2790.хтмл цц:манастир лепавина

09.02.2010.

ЕТИЧКИ КОРЕНИ ГЛОБАЛНЕ ФИНАНСИЈСКЕ КРИЗЕ

Глобални финансијски систем је базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма.

03.12.2009.

О посту - Свети Василије Велики

Пост је многоцени дар Божји. Примите пост са радошћу. Не ограничавај, међутим врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова.

01.12.2009.

БОЖИЋНИ ЗАГРЉАЈ БОГА И ЧОВЕКА

Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш. Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу. Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..." У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905. г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи - "Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер, шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, то је туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог. Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине" и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечног личног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и израз личног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један са другим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију. На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом - у бескрај... Основи православног васпитања, Митрополит Амфилохије Извор: Митрополија црногорско-приморска

12.11.2009.

Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска

Беседа о. др Радована Биговића у Центру за источне цркве у Регензбургу Земља није наше власништво, већ дар Божији Аутор: Епархија Средњоевропска Човечанство данас, као ретко када, страхује за свој опстанак, јер је изглед земље унакажен у планетарним размерама. До неслућених размера је погођено њено тло, унутрашњост, вода, ваздух, биљни и животињски свет. Прети опасност не само од уништења људског живота на земљи, већ и од уништења саме планете земље. „Последице еколошке кризе постале су болне не само за природу него и за човека, који је у органском јединству с њом“ (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад, 13.1). Свакодневно слушамо о загађењу ваздуха, воде, глобалном загревању, о томе да прети опасност да изумру бројне врсте животиња и биљака. Екологија је постала нека врста световне религије. Њоме се баве многи, укључући и специјализоване установе: световне и религијске. Широм света готово се свакодневно организују скупови (семинари, симпосиони, конференције) посвећени екологији. Њој је посвећено све више стручних и популарних часописа и листова, радио и телевизијских емисија. ТЕОЛОГИЈА ТВОРЕВИНЕ Божанска икономија (економија), тј. Божија неизмерна љубав и промисао према човеку и творевини, потиче од грчке реч икономиа која указује на бригу, старање о окружењу или домаћинству (икос). То је такође корен и речи екологија. Постоје различите врсте економије: природна, људска, Божија. Савремена људска економија (посебно на евро-америчком континенту) изразито је потрошачка, конзумистичка. Циљ живота је што више произвести и што више потрошити. Важније је имати него бити. Та и таква економија озбиљно врши насиље над природном економијом, што се одражава и на однос према Божанској економији. „Мало ли вам је што пасете на доброј паши, него остатак паше своје газите ногама својим? И што пијете бистру воду, него остатак мутите ногама својим?“, каже старозаветни пророк (Јез.34,18). Бог је по својој слободној вољи и с љубављу створио читав космос и поверио га човеку као „принцу“ целокупне творевине на употребу и чување. Свет своје постојање дугује Богу. Он не постоји сам од себе и сам по себи. Судбина света зависи од односа човека према Богу. Христос је узео на себе људско тело (тиме тело целог космоса који се у малом налази у човеку - микрокосмосу) како би обновио и осветио (довео у заједницу са својим Оцем) сваки аспект и детаљ света. Све што је створио Бог - добро је. Ширина и дубина хришћанског виђења космоса показује да је људски свет само један део величанствене и чудесне Божје творевине. На овај начин творевина престаје да буде нешто што ми објективно посматрамо и себично користимо, већ постаје целина где је очигледна свеопшта повезаност и суштинска међузависности свих ствари, што је св. Максим Исповедник назвао „космичком Литургијом“. У свету ништа не може да постоји само за себе. Све за своје постојање потребује друго. „Једно од битних начела на којима почива став Цркве у вези са питањима екологије јесте начело јединства и целовитости света који је Бог створио. Православље не гледа на природу која нас окружује као на изоловану, затворену структуру. Биљни, животињски и људски свет су узајамно повезани (ц. д.13.4). Такве ставове и представе сусрећемо у Библији и агиолошкој (светоотачкој) литератури. То се предивно манифествује у Поеми свим створењима св. Фрање Асишког (кога је Католичка Цркца прогласила покровитељм еколога и екологије), Житију Св. Прохора Пчинског (којег један број еколога у Србији узима и слави као свог покровитеља), у Молитвама на Језеру и Речима о Свечовеку св. Николаја Охридског и Жичког. Сваки однос човека са природом спојен је са потребом и неумереношћу. Потреба се манифестује као немање (оскудица, нужда); неумереност се манифестује као расипање сувишка. На тај начин човек у себи самом инстиктивно поседује средство мерења колика је права потреба или где је штетна неумереност. Следи, дакле, да људи, обдарени слободном вољом, поседују дар да своју сопствену инстинктивну способност усмере ка одређивању својих сопствених граница. Тако себе налазимо у конфронтацији са овим условима: или смо изложени похлепи (која је према ап. Павлу идолатрија, Кол. 3,5), или у одређеној мери презиру па и мржњи према животу, творевини, природним благословима и даровима Божијим. Првобитни човек је одбио да живи у складу са вољом Божјом. То је трагична реалност због које испашта и цела творевина. Почео је да гради идентитет на самоме себи, тј. да његово постојање буде мимо Бога и против Њега. У том тренутку свет је престао да буде дар Божји који треба неговати и чувати и постао је средство за задовољавање ничим обузданих потреба. Човек је постао биће које једе (Фојербах). Одбио је да обузда своје потребе, да употребљава свет, да делује у њему, да га чува у складу са Божјим наумом о творевини. Односи између човека и природе око њега били су поремећени у праисторијским временима, а разлог томе био је човеков грехопад и његово отуђење од Бога. Грех, који се зачео у души човековој, кобно је утицао не само на њега него и на сав околни свет“ (ц. д.13.2). То има за последицу похлепни, грабљиви и насилнички однос према свету. Када творевину не користимо на прави начин, нарушавамо хармонију у њој и природа онда негативно реагује. Окреће се против човека. Последице тога су: неуобичајно варирање температуре, тајфуни, земљотреси, вулкани, снажне олује, загађеност мора и река и многе друге катастрофалне. То је аларм да се нешто мора променити у људском понашању. Главни разлог непријатељског и насилничког односа према природи је човеков егоцентризам (гордост, самољубље, самодовољност). То самоуверење и самодовољност иду до самообожења, до претварања себе у религију. Човек данашњице безобзирно и брутално подчињава себи творевину Божју и проглашава себе за њеног власника. Отима је од Творца - јединог истинског власника. Власништво над земљом постала је светиња и неприкосновено право. Богу и творевини одричу се свака права. „Са хришћанске тачке гледишта природа није складиште ресурса за себичну и неодговорну употребу него је дом у којем човек није газда већ домоуправитељ; она је уједно храм у којем је он свештеник, при чему он не служи природи него јединоме Творцу“ (ц. д.13.4). И уместо очувања живота и слободе, ове деструктивне силе уништавају и угњетавају наше ближње. Човека обузима похлепа, допушта себи прекомерну употребу, без освртања на последице такве прекомерности. Употреба атомских и нуклеарних сила из природе у ратне сврхе представља болест (гордост). Какав год да је начин наше претеране употребе, природну средину смо „натоварили“ таквим загађењем да је температура земље у порасту и многи природни балансирајући поступци су сада нестабилни, са свим што то са собом носи. Огромна количина енергије која се троши за савремене војне (ратне) машине, као и расипништво савременог живота које далеко надмашује данашње разумне људске потребе, чини два различита сектора, у којима је одговорност лидера и обичних грађана испреплетена на такав начин да свако има способност да уради нешто за побољшање општих услова. „Ако човечанство не стави тачку на рат, рат ће ставити тачку на човечанство“ (Џон Кенеди). Данас научници, који се баве природном средином, истичу да постојеће климатске промене имају потенцијала да разоре и униште целокупни екосистем, не само људе већ и биљке и животиње чије је постојање ланчано повезано. Ово је све настало изборима и деловањем савременог цивилизованог човека и тиче се пре свега његовог стила живота. Апостол Павле је то изразио речима: „Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити и од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“(Рим. 8,20,22). Код већине људи постоји склоност да еколошку кризу доводе у везу са моралном кризом. Не спорећи одређену међузависност, ипак треба истаћи да се проблем не може решити само јуридичким путем, моралним паролама и апелима, јер су обе ове кризе условљене једном дубљом егзистенцијалном кризом. За решење проблема није довољна нормативна поправка и побољшање, већ промена самог начина постојања. Докле човек не усклади живот са вољом Божјом, еколошки проблем је нерешив и свет се налази у смртној опасности. Код људи данас сазрева уверење да је загађење природе проблем свих људи, верујућих, неверујући, агностика, а нарочито младих људи који су свесни чињенице да човечанство има заједничку судбину. Највише погађа чињеница да су све учесталијим загађењима највише погођени најсиромашнији људи на планети који су овом загађењу најмање допринели и најмање су одговорни (цариградски и васељенски патријарх Вартоломеј). Широм света људи су погођени великим сушама. Некад плодна земљишта више не рађају, што доноси глад локалном становништву. Од Јужне Америке до срца Евроазије слушамо о отапајућим глечерима, од којих милиони људи зависе да ли ће бити снабдевени водом. Наставити са загађењем природе није само глупост, већ је и грех против Бога и Његове творевине. О загађивању природе као греху, са смртним последицама, Црква и верске заједнице, треба стално да говоре. Људи који данас живе у богатијим земљама, много више троше и искоришћавју земљине ресурсе. Евро-америчка цивилизација, која себе сматра хришћанском, својим технолошко-техничким изумима и њиховом злоупотребом прославила се уништењем и разарањем природе. Њена одговорност за опстанак планете и живота на њој је несразмерно већи у односу на друге цивилизације. Када разумемо присну повезаност и међузависност свих личности и свих ствари у космичкој Литургији, тада можемо да почнемо да разлучујемо питања екологије и економије. Ово уништење природе заправо значи самоуништење живота човерчанства. Чини се да у овом контексту треба указати на чињеницу да у хришћанству, Истока и Запада, постоје противречни ставови о природи (материји, творевини Божјој). Позитиван и негативан. Први је афирмисан у Библији, Литургији, Светим тајнама, богослужењу, већем делу патристичке литературе. Други у етици, новијој школској теологији, беседништву, уобичајеним свакодневним представама, народној побожности, конвенционалном говору. У Великом требнику (најпотпунијој црквеној књизи разних обреда и молитвословља) постоји чинови освећења: ма које ствари, пчела, стоке, хране, воде, уља, мира, грожђа, сира и јаја, соли, вина, меда, пшенице, брашна, винограда, бадњака, траве, семена за сетву, врбе, нових рибњака, мора, реке, воденице, новог моста, икона, крста, храма, темеља нове куће, надгробног крста, пекаре, бунара, рибарских мрежа, гумна, новог гробља, тамјана, освећење јевањђеља, књиге, нове лађе, брода, оружја, војних застава, барјака, звона, болница, фабрика, кола... Све свете тајне користе материју, тј. имају за циљ да је очисте и преобразе. Најочигледнији пример је Света Евхаристија. Она најистинитије изражава став Цркве према творевини. Екологији природе мора да предходи, или (са њом да сапостоји), црквени (посни, аскетски) стил живота. Самоограничење на свим плановима „екологија душе“ је предуслов заштите творевине. Оздрављење и исцељење природе није могуће без Христа. Свет у злу лежи. Затрован је грехом, болестима. Болује од „болести на смрт“. Исти је случај и са човеком. Човек и творевина немају, по себи, способност оздрављења. Христос и Његова Црква су здравље и лек бесмртности (св. Игњатије) свега створеног и постојећег. Па ипак, то се не догађа независно и мимо човека. Кроз Цркву и у Цркви творевина има свој смисао, доживљава свој преображај и трасформацију. Изгубивши литургијски етос, престали смо да будемо ходочасници, на овој земљи, пуни поштовања. Свели смо се на небрижне, похлепне, конзуматоре или пролазне путнике. Употреба света и коришћење материјалних добара мора бити евхаристијско, доксолошко. Мора постојати правда и љубав у свим аспектима економске активности. Профит – а нарочито краткотрајни – не може и не треба да буде једини мотив наших активности. Љубав према материјалним добрима не сме да у нама парализује сваку љубав према истини, правди, доброти, другом човеку, Богу. Унутар хришћанског света постоји и претрајава и један негативан однос према материји. Многи смисао живота виде као спасење од материје, тела, света а не као спасење света. Са материјалним се готово поистовећује свако зло. Платонизам, неоплатонизам, гностицизам, манихејство... током векова су нашли плодно тло у појединим хришћанским круговима. Сада они имају и хришћанско оправдање, хришћанску костимографију. То ствара располућеност унутар сваког хришћанина: супротставаљају се дух (душа, духовно) и тело (материјално). Од краја Средњег века у Европи се супротстављају вера и разум, наука и религија, сакрално и световно, Црква и држава (друштво). То је све изазвало несагледиве трагичне последице на еколошком плану. Наука, која је проглашена за највећу вредност и моћ, негирала је Творца, сагледавајући човека као аутономно и самодовољно биће, а материју као једину реалност. Тајна живота је редукована на материјалне процесе. Теолошке и религиолошке науке, бранећи Творца, често су западале у другу крајност. Ниподаштавале су и обезвређивале творевину. У неким случајевима творевини је одрицано свако супстанцијално значење, а давано јој само акцидентално (појавно) значење. Изгледа да аријанизам и монофизитизам нису никада до краја били побеђени. Први је тријумфовао на Западу, други је нашао плодно тло на Истоку. Презир према телу и глорификација душе још увек доминира у школској хришћанској етици, појединим црквеним школама, проповедима, публицистици и тзв. духовној литератури која је добрим делом опака црквена болест. То је данас и највећи узрок неспоразума Цркве са светом, посебно са младим људима. Религија и наука су протвиречиле једна другој на различите начине, али су, по свему судећи, добрим делом заједно радиле, иако несвесно, на уништавању Божије творевине (Ј. Зизијулас). Еколошки препород није могућ без помирења вере и разума, науке и религије, духовног и материјалног, створеног и нествореног, Бога и човека. „Еколошка криза са којом се суочава читаво човечанство у нашем времену не може бити превазиђена уколико сва људска бића у свим доменима живота не удруже снаге у покушају да пронађу решења за њу “ (Ј. Зизијулас). Највећи допринос Цркве разрешењу еколошке драме јесте првенствено у ономе што она јесте, али и у ономе што чини и сведочи. Од Ње се очекује да афирмише свој холистички поглед на свет. Човек је незамислив без органске повезаности са остатком творевине. Опстанак људског бића зависи од остале природе. Истинском човечанству неопходна је органска веза са осталом творевином, али је и твревини такође потребан човек да би себе остварила. Човек усмерава творевину према Богу и против Бога. Евхаристијски приступ творевини је пут познања Бога света и човека. Човек се сједињује са Богом не психолошки (осећајем) и умно већ кроз Евхаристију (Причешће). Творевина је пропевдетика хришћанске теологије. За многе је природна теологија („теологија по звездама“) једина теологија. Поједини социолози, теолози, а и други мислиоци често наводе да је један од узрока еколошке кризе тзв. урбани стил живота. Модерни човек је престао да идолатризује природу, све мање разуме њен језик и ћуди. Градови заиста јесу места отуђења, прво човека од човека, али и човека од Бога и творевине Божје. Ипак, градски живот, сам по себи, не мора да подразумева човеков терор над природом и њено свакодневно тровање. Посматрано из те перспективе хришћанство је урбана, градска вера, јер се појавило у ондашњим градовима, а тек касније у селима. Земаљски градови треба да су слике Небеског града (небеског Јерусалима). Човек може хришћански да живи и у селу и у граду и да воли природу или пак да је уништава. „Природа се реално преображава - или страда - не сама по себи него под утицајем човека... Историја Цркве зна за мноштво примера када су љубав хришћанских подвижника према природи, њихова молитва за околни свет и њихово састрадавање са творевином на најделотворнији начин утицали на жива бића“ (ц. д.13.5). Велики протестански теолог 20. века Јирген Молтман опревдано је довео у везу људска права и екологију. Сматрао је да је нужно дефинисати, поред људских права, и права човечанства, права природе, права Творца. Уколико се то не деси, прети опасност да готово свакодневно проширење каталога људских права, озбиљно угрози планетну земљу, самим тим, и сама људска права. Лист Црква, гласило Српске православне Епархије средњоевропске, бр. 89 преузето са www.Православље.рс

24.07.2009.

Какав филм може да буде душекористан?

Током последњих година, појављује се све више филмова који су посвећени црквеном животу и историји: овде свакако спадају и филм Павла Лунгина „Острво“ и документарни филм архимандрита Павла Шевкунова „Пропаст империје. Византијска лекција“. Ови филмови су наишли на широк одјек не само код православних, него и код оних гледалаца који још увек траже своју пут ка Богу. Међутим, у целини посматрано, ови филмови још увек пролазе незапажено, вероватно и због тога што за просечног гледаоца који не посећује храм они представљају „чврсту храну“. Догађа се да и филмови од којих се то не би очекивало, на пример „Господар прстенова“, неке људе наведу да се замисле над својим животом и да трезвено погледају на саме себе. Какав би онда требало да буде филм који ће бити душекористан, који ће приморати човека да размисли о Богу? Какви су филмови који би могли да помогну у моралном васпитању? Какав би требало да буде мисионарски филм? Покушали смо да одговор на ова питања добијемо од свештенослужитеља и мирјана чија је делатност повезана са савременом кинематографијом. О. ДИМИТРИЈЕ КАРПЕНКО: ПРЕДАВАЧ НА БЕЛГОРОДСКОЈ ДУХОВНОЈ АКАДЕМИЈИ И ЗАМЕНИК ГЛАВНОГ УРЕДНИКА ЧАСОПИСА „НОВИ КОВЧЕГ“: - Говорећи једноставним језиком, превасходно је важно да филм буде добар и при том није важно у којој је земљи настао - у Америци, Шпанији, Индији, Русији или Хонг Конгу. Важно је да режисер и остали сарадници на филму поседују дар да, посредством екрана, са гледаоцима поделе своја запажања, осећања, мисли. Иако нека „хришћанска“ кинематографија практично не постоји, постоје филмови режисера-хришћана, у којима се појављују глумци са хришћанским погледом на свет. Чак и у случају да ствараоци филма још увек нису дефинисали свој однос према религији, то не значи да нас њихови филмови не могу нечему научити. Уколико говоримо сажето и о суштини, саветовао бих свима да пре свега погледају филм „Форест Гамп“ Роберта Земекиса са Томом Хенксом у главној улози. То је чудесан филм о животу америчког „Иванушке-дурачока“ који свето чува љубав и верност према њему најдражем човеку. Овај филм је веома искрен и једноставан и, без обзира на чињеницу да траје око три сата, гледа се у једном даху. Ова једноставна људска прича учи нас елементарним хришћанским особинама, на које су многи од нас почели да заборављају. Тешко да бих могао да замислим какав би требало да буде „мисионарски“ филм. Ако се мисли на филмове као што је „Острво“, ни најмање не бих желео да се после њега појаве филмови-клонови, који ће понављати једну исту тему. Веома је важно да осетимо емотивну везу са ауторима филма, да схватимо да глумци (и поред тога што играју своје роле) не варају и да постоји природност и професионализам. Веома је важно да осетимо да је оно што гледамо - стварно. А како ће се такав филм назвати - „мисионарски“, „хришћански“ или „православни“, није најважније; важно је да сваки гледалац осети енергију аутора и да се, после одгледаног филма, код њега појави жеља да поново преиспита увек живе хришћанске истине. Ако би требало да кажем нешто о томе шта бих препоручио да погледају они људи који у филму траже хришћанску поруку, онда су то свакако „Страдања Христова“ Мела Гибсона, дилогија А. Звјагинцева „Повратак“ и „Изгнанство“, филмови Андреја Тарковског, „Форест Гамп“ Роберта Земекиса, „Зелена миља“ Ф. Дарабонта, „Хроника Нарније“ и, наравно, „Острво“ П. Лунгина. Постоје, наравно, и они филмови који су превасходно намењени „љубитељима филма“ и који се просечном гледаоцу обично не допадају али они, и поред тога, веома често могу да нас наведу на исправан начин размишљања, чак и ако на први поглед не изгледа тако. О реалном мисионарском ефекту ових филмова можемо да говоримо само када је у питању одређени круг људи, због чега се за такве филмове обично и каже да „нису за свакога“. При том мислим на филмове Квентина Тарантина, браће Коен, Ларса фон Трира, Емира Кустурице, Алексеја Балабанова. Не бих никога наговарао да гледа ове филмове али, у сваком случају, морам да приметим да се о таквој појави као што је „филмска уметност“ не може озбиљно говорити без ових аутора. ВАЛЕРИЈА ЈЕРШОВА: ФИЛМСКИ КРИТИЧАР И ПУБЛИЦИСТА: „Када говоримо о мисионарској улози филма, морамо напоменути да је то сложено питање и да зависи од тога ко је мисионар и каквом се аудиторијуму обраћа. Овде не постоје универзални рецепти. Једнима ће бити корисни филмови или емисије који једноставно илуструју свештену историју (такав је, на пример циклус „Вера светих“, који је режисер Јевгеније Крилов урадио према Катехизису светог владике Николаја Српског). Млађој публици, онима који су још веома далеко од Цркве, може да буде ближи филм који ће преобразити њихову представу о свету и приморати их да отворе очи, да се замисле. Такво је, на пример, „Острво“ П. Лунгина. Наша, руска кинематографија, веома је богата значајним, озбиљним и дубоко моралним филмовима, и они данас не само да нису изгубили своју снагу, него и добијају нову димензију, нову дубину. Нажалост, већина тих филмова није доступна на дисковима и они су познати само истинским љубитељима филма. Услед тога, овакви филмови немају много утицаја на масовну културу, заинтересовану само за непрестану потрошњу оних новитета који подстичу уобразиљу. Сматрам да, поред поменута два филма која су већ сви гледали, посебну пажњу заслужује и филм Алексеја Попогребског, „Обичне ствари“. То је прича о томе како један лекар, када дође у сложену животну ситуацију, мора да донесе исправну одлуку од које не зависи само његова, него и судбина његове породице, и његовог детета. Лауреат прошлогодишњег московског филмског фестивала био је филм Вере Сторожеве, „Путовање с домаћим животињама“. То је задивљујућа, лирска слика о судбини жене која, да би постала оно што јесте, мора да научи да воли и да прашта. Жао ми је само што неке слободније сцене не допуштају да препоручим овај филм за „породично“ гледање. Посебну снагу поседује и ретко помињани филм Лидије Боброве, „Старица“. У средишту приповедања је једна бака, која је васпитала децу и одгајила унуке, а они је сада као непотребну ствар пребацују од једнога до другога, јер у њиховим животима једноставно нема места за њу. Немогуће је остати равнодушан према овом филму! Сматрам да мисионарски филм треба да буде занимљив - он не сме да буде догматичан, и треба да остави простор за слободу избора, за слободу мисли. Такви морају да буду они филмови који се баве проблемима од ширег значаја, филмови са јасно израженим моралним стожером“. ЈЕВГЕНИЈ КРИЛОВ, РЕЖИСЕР - Тешко да би се на ова питања могло укратко одговорити. Једноставније је да кажемо какав мисионарски филм не би требало да буде - досадан, напоран, морализаторски, лицемеран, сладуњав, естетски немоћан... Сматрам да користан може да буде практично сваки филм - важан је мисионарски коментар о њему. Публика тешко прихвата мисионарске и катехизаторске филмове у ужем смислу - они су за њу „чврста храна“. Уколико говоримо о документарном филму, таквих филмова има много, али готово да нико не зна за њих, јер не постоји механизам за њихову дистрибуцију. Играни филмови? „Син“, белгијски филм браће Дарден, Кустуричин „Завет“, филмови А. Тарковског (посебно „Сталкер“ - сећам се да сам га приказивао студентима Белгородске Духовне академије, где сам водио специјални курс посвећен коришћењу визуелних медија у циљевима мисионарског рада). ЂАКОН АЛЕКСАНДАР ВОЛКОВ: САРАДНИК ПРЕС-СЛУЖБЕ МОСКОВСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ, АПСОЛВЕНТ ФИЛОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА НА МГУ: - Према мом мишљењу, најпре би требало приметити да се филмови у мисионарске сврхе с једне стране могу користити врло опрезно, а са друге врло широко. Зашто? Зато што, с једне стране, човека нећеш помоћу филма привести Христу (као што то нећеш учинити ни књигом, ни позоришном представом, уколико не постоји тежња самога човека), али га зато помоћу њега лако можеш одвојити од Цркве. Овде би, превасходно, требало заговарати начело квалитета - ми можемо да говоримо само и искључиво о истински квалитетном „великом“ филму и при том се никакве поделе на православне и оне који то нису не могу разматрати, јер ће управо оне и одбити човека; напротив, у начелу је добар онај филм који је занимљив да се погледа и без неке мисионарске позадине - такав филм треба одабрати и над њим се треба замислити. Што се тиче ширине избора, овде не смемо заборавити да филм није црквена догма или нека светиња; филм је једна врста уметности и као таквог га превасходно треба и разумети, а не као инструмент за мисионарство. Никада се не сме заборавити на важно начело субјективности - далеко од тога да оно, што се допада мени, мора да се допадне и другом човеку. Проницљива лирика Бродског некоме ће изгледати одбојно и ту ништа не може помоћи. Тако је и са филмом - мени се допада филм „Кум“, али нисам убеђен да ће онај смисао који ја лично проналазим у њему одјекнути и у души другог човека и да га он неће сматрати једноставно родоначелником „гангстерског“ филма. Некоме ће се учинити да је „Форест Гамп“ хришћански филм, бољи него иједан други у историји Холивуда, али ја сматрам да је просечан. Постоји, међутим, филм као што је „Пут дугачак хиљаду миља“, рађен у кинеско-јапанско-америчкој копродукцији, и на основу овог филма могао би да се поведе разговор о вредности обичаја, о истинитој и лажној љубави. „Мирис жене“ је још једно ремек-дело, после чијег се гледања може говорити о најразличитијим стварима - и о љубави, и о вредности овог живота, и о дужности, и о породичним односима, и о много других ствари; и опет, овај филм је сам по себи генијалан и дубок, овде се не мора ништа тражити и измишљати - све је на екрану. Постоји много таквих филмова, набројао сам само америчке, а постоје и европски („На западу ништа ново“, рађен према Ремарковом роману, „Небески гром“ са Жан Габеном), као и наши руски филмови. Узгред, ако се говори о филмовима који су за мисионара сигуран добитак, онда се ту многу убројати многи совјетски ратни филмови - „А зоре су овде тихе“, „Хладно лето '53“, „Лете ждралови“ и многи други. Наша савремена кинематографија је, према мом мишљењу, или ступидна и просечна, или су то „филмови који нису за свакога“ као филмови „Повратак“ и „Изгнанство“ Андреја Звјагинцева. Постоје и филмови који су усмерени изразито антихришћански, као што су „Матрица“, „Небо над Берлином“ В. Вендерса или „Базични инстинкт“, а како овакви филмови врше веома снажан утицај, морају се имати у виду као антипримери. Најзад, нећемо заборавити ни филмове који говоре о ономе на шта се често заборавља - о смрти, као што је случај са филмом „Седам“ у којем главну улогу игра Бред Пит. Појам мисионарског филма је неправилан - ја сматрам да постоје добри и лоши филмови. Увек морамо имати на уму шта и коме показујемо. На пример, ако пожелим да са својим пријатељима који не иду у цркву погледам неки филм, да бисмо затим покушали да о нечему дискутујемо, онда бих заједно са њима погледао „Кишног човека“, „Небески гром“ или „Лет узнад кукавичјег гнезда“, једноставно зато што знам да они имају одређену културну позадину. Међутим, ако би требало да прикажем неки филм у сеоском дому културе, онда би мој избор био сасвим другачији, на пример „Острво“, иако овај филм ни у ком случају није „за свакога“. Главни критеријум је следећи - филм мора да буде добар сам по себи, без обзира на циљ његовог гледања. Познајем једну игуманију која је свом сестринству приказала „Мирис жене“, и то би могло да изгледа чудно, јер овај филм нипошто није монашки. Најважније је да запамтимо да је филм - уметност, а не алтернатива за богословску књигу или за Катехизис! ЈЕРЕЈ ДИМИТРИЈЕ ЈЕРШОВ: СВЕШТЕНИК ХРАМА СВ. НИКОЛАЈА ПРИ ДРЖАВНОЈ ТРЕТЈАКОВСКОЈ ГАЛЕРИЈИ: - Није обавезно да филм носи неки конкретан хришћански или мисионарски садржај, да посредно говори о Христу или о хришћанству. Уколико се филм обраћа човековој савести и ако наводи човека да се замисли над моралом, над општечовечанским вредностима, он ће већ сам по себи привести човека ка Богу, независно од тога где је снимљен и да ли га је снимио православни режисер. Ако човек начини филм по савести и ако се обраћа савести, онда филм сам по себи носи позитиван набој. Од онога што сам недавно гледао могао бих да поменем филм који се зове „Опустели град“. Не кажем да је то најбољи филм, али нас наводи да се замислимо над човековим местом у овом животу, над његовим односима са људима који га окружују - човек се или повлачи у усамљеништво, или успоставља контакт са људима и почиње да живи на другачији начин - не само ради себе, јер сада око себе види људе са њиховим патњама и радостима, чак и ако су у питању његови најближи - жена и дете. Филм говори о животу успешног лекара који, на први поглед, има све - жену, дете, сопствену клинику. Он сусреће свог пријатеља који је у катастрофи од 11. септембра изгубио и жену и дете, који очајава и изгубио је смисао живота. Главни јунак покушава да изведе пријатеља из очајања и за то време неприметно почиње и сам да се мења, почиње да примећује своје ближње и поново гради односе са њима. Чак и овакав филм може да донесе корист човеку, да га наведе да другачије погледа на свој живот и да помисли и на некога другог, а не једино на самога себе. Преузето са сајта правамир.ру Разговор водила: Марија Мојсејева Превод и адаптација текста: Антонина Пантелић

16.07.2009.

ЛИК ИСУСА ХРИСТА УКАЗАО СЕ НА ЗИДУ ЦРКВЕ

СРЕБРЕНИЦА - У цркви Покрова пресвете Богородице у Сребреници појавио се лик Исуса Христа. Њега је у олтару, на зиду обложеном мермерним плочама, угледао протонамјесник Жељко Теофиловић, послије литургије коју је служио поводом Ивањдана, дана рођења светог Јована Крститеља.

13.07.2009.

КРСТ СВОЈ И КРСТ ХРИСТОВ

Господ је рекао својим ученицима: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде.[1] Шта значи крст свој? Зашто се тај крст свој, то јест засебни крст сваког човека, уједно назива и крстом Христовим? Крст свој: то су невоље и страдања земаљског живота, код сваког човека своја. Крст свој: то су пост, бдење и други благочестиви подвизи којима се тело смирује и покорава духу. Ти подвизи морају бити саобразни снагама сваког човека, и код свакога они су своји. Крст свој: то су грешне слабости, или страсти, код сваког човека своје! Са једнима се рађамо, другима се заразимо на путу земаљског живота. Крст Христов је учење Христово.[2] Сујетан је и бесплодан крст свој, колико год он био тежак, ако се кроз угледање на Христа не преобрази у крст Христов. Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што је Христов ученик чврсто убеђен да над њим будно бди Христос, да Христос допушта на њега невоље, те неопходне и неминовне услове хришћанства, да се никаква невоља не би приближила њему да је Христос није допустио, те да кроз невоље хришћанин усваја Христа, постаје причасник Његове судбине на земљи, а стога и на небу. Крст свој постаје за Христовог ученика крст Христов зато што Христов истински ученик сматра испуњавање Христових заповести јединим циљем свог живота. Те свесвете заповести постају за њега крст на коме он стално распиње свог старог човека, са његовим страстима и жељама.[3] Из овога је јасно зашто је за примање крста претходно потребно одрећи се себе чак до уништења своје душе. Грех је постао тако снажно и обилно својствен нашој палој природи да реч Божија не престаје да га назива душом палог човека. Да бисмо узели крст на рамена, морамо се пре тога одрећи тела и његових хировитих жеља тако што ћемо му дати само оно неопходно за постојање; морамо сматрати своју истину најокрутнијом неистином пред Богом, свој разум потпуним неразумом, морамо се након свега тога са свом силом вере предати Богу, затим непрестаном изучавању Јеванђеља, и тако се одрећи своје воље. Ко се тако одрекне себе, тај је способан да прими свој крст. Покоран пред Богом, призивајући Божију помоћ ради укрепљења своје немоћи, он гледа без бојазни и збуњености на невољу која долази, припрема се да је великодушно и храбро поднесе, нада се да ће посредством ње постати причасник Христових страдања, да ће достићи тајанствено исповедање Христа не само умом и срцем него и самим делом, самим животом. Крст је тежак дотле док остаје крст свој. Када се он преобрази у крст Христов, тада добија необичну лакоћу: Јарам је мој благ, и бреме је моје лако, рекао је Господ.[4] Христов ученик ставља крст на рамена онда када увиди да је достојан невоља које мује послао Божији промисао. Христов ученик правилно носи крст свој онда када увиди да су управо ове, а не друге њему послане невоље неопходне ради његовог просвећења у Христу и спасења. Стрпљиво ношење крста свог је истинско гледање и сазнање свога греха. У том сазнању нема никакве самообмане. Човек који не увиђа да је грешник, и уједно ропће и виче са свог крста, доказује тиме да површним сазнањем греха само лаже себе, обмањује себе. Стрпљиво ношење крста свог је истинско покајање. Распети на крсту, исповедај се Господу у праведности Његових судова. Окривљивањем себе оправдај суд Божији, и добићеш отпуштење својих грехова. Распети на крсту! Познај Христа: и отвориће ти се врата раја. Са крста свог славослови Господа и одбацуј од себе сваку помисао јадања и роптања, одбацуј је као злочин и хулу на Бога. Са крста свог благодари Господу за бесцени дар, за крст свој - за драгоцену судбину, за судбину да својим страдањима подражаваш Христа. Са крста благослови зато што је крст истинска и једина школа, ризница и престо истинског богословља. Изван крста нема живог познања Христа. Не тражи хришћанско савршенство у људским врлинама. Тамо њега нема: сакривено је у крсту Христовом.[5] Крст свој мења се у крст Христов када га Христов ученик носи са делотворном свешћу о својој грешнојсти којој је потребна казна - када га носи и при том благодари Христу, и славослови Христа. Од славословљења и благодарења појављује се у страдалнику духовна утеха; благодарење и славословљење постају најизобилнији извори несазнајне, непропадљиве радости која благодатно ври у срцу, излива се на душу, излива се на само тело. Крст Христов је само по својој спољашњости сурово поприште за телесне очи. За Христовог ученика и следбеника он је поприште највишег духовног наслађивања. То наслађивање је тако велико да управо оно потпуно заглушује невољу, па Христов следбеник и у најжешћим мукама осећа једино насладу.[6] Млада Мавра је говорила свом младом супругу Тимотеју, који је трпео страшне муке и позивао је да учествује у мучеништву: "Бојим се, брате мој, да ћу се, због моје младости, уплашити када видим страшне муке и гневног намесника, да ћу клонути у трпљењу." Мученик јој је одговарао: "Уздај се у Господа нашег Исуса Христа, и муке ће за тебе бити јелеј који Он излива на твоје тело и дух росе у твојим костима који олакшава све твоје болести."[7] Крст је одувек сила и слава свих светитеља. Крст је исцелитељ страсти, погубитељ демона. Смртоносан је крст за оне који крст свој нису претворили у крст Христов, који са крста свог ропћу на Божији промисао, хуле на Њега, препуштају се безнађу и очају. Грешници који не сазнају свој грех и не кају се на крсту свом умиру вечном смрћу: нетрпљење их лишава истинског живота, живота у Богу. Њих скидају са крста њиховог само зато да њихове душе сиђу у вечни гроб, у тамнице пакла. Крст Христов узноси од земље Христовог ученика распетог на њему. Христов ученик, распет на крсту свом, мисли о небеском, умом и срцем живи на небу и созерцава тајне Духа у Христу Исусу, Господу нашем. Ако хоће ко за мном ићи говори Господ - нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Амин. НАПОМЕНЕ: 1. Мт 16,24. 2. Пс 118, 38, 120. 3. Гал 5, 24. 4. Мт 11,30. 5. Преподобни Марко Подвижник, Слово о духовном закону, гл. 31. 6. Последовање дванаестом псалму, молитва светог Евстратија. 7. Чети минеј, 3. мај одломак из књиге СВЕТИ ИГЊАТИЈЕ БРЈАНЧАНИНОВ АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ која ће ускоро бити доступна.  

02.07.2009.

БЕЗ НОГУ, БЕЗ РУКУ, БЕЗ БРИГА...

Ник Вујичић научио да савлада сваку препреку у животу. Двадесетшестогодишњи Ник Вујичић, рођен без руку и ногу, научио је да плива, сурфује, игра фудбал, голф, куца и пише, наводи британски "Телеграф". Вујичић има торзо и мало стопало на левој страни помоћу којег одржава равнотежу и барата најразличитијим предметима. Уз помоћ стопала, он може и да куца, пише оловком, као и да држи предмете између прстију. Он тврди да му недостатак удова помаже да плута у води тако што користи своје стопало као "пропелер". Вујичић је, током одмора на Хавајима 2008. године, научио чак и да сурфује. У томе му је помогла професионална сурферка Бетани Хамилтон, коју је за руку ујела ајкула када је имала свега 12 година. Његова способност да заврти тело за 360 степени довела га је и на насловну страну "Сурфер магазина". Вујичић повремено ужива и у партији голфа, тако што палицу смести између браде и торза. Његов инвалидитет је урођен и у медицини се назива Пхоцомелиа. Ипак, успео је да уз помоћ стопала и инвалидских колица савлада сваку препреку која се у животу нађе пред њим. "Стопало зовем пилећи батак. Без њега бих био изгубљен! Чим се нађем у води, плутам јер 80 одсто мог тела чине плућа и мало стопало које користим као пропелер", објашњава Ник, који је рођен у Мелбурну (Аустралија), а сада живи у Лос Анђелесу (САД). Вујичић каже да су му од најранијег детинства родитељи помагали да постане независтан, учећи га да плива док је имао свега 18 месеци или стварајући направе помоћу којих је могао да пише или куца. "Тата ме је први пут убацио у базен са 18 месеци. Годинама ме је охрабривао и учио да пливам. Такође волим скејтбординг и фудбал. Велики сам фан енглеске Премијер лиге", објашњава Вујичић. Његови родитељи су инсистирали да заврши основну школу у Аустралији, иако су га многи школски другови задиркивали. "То је била њихова најбоља одлука коју су донели у моје име. Било је тешко, али без тога данас не бих био независтан", каже Вујичић, који је касније завршио и факултет економских наука.