30.04.2009.

ЧУДО У ПОТКОЗАРЈУ

 У цркви Рођења пресвете Богородице у Приједору на Огњену Марију, усред ноћи огласила се звона храма. Звонар и други сведоци тврде да у цркви тада никога није било Православни храм сада привлачи већу пажњу верника (Фото И. Котлић) Приједор – Пуне две недеље у Приједору и околним местима препричава се, по народу, невиђено чудо из цркве Рођења пресвете Богородице на Пашинцу. По причи јереја овога храма Владислава Вучановића, звонара цркве Љубомира Родића, и мештана, пола сата после поноћи 30. на 31. јул, после Огњене Марије, само, без игде икога зазвонило је средње звоно овога храма. Кажу да се овако нешто никада није десило у цркви која је на овоме месту саграђена пре сто година. – Овакве појаве су зебележене у историјату православне цркве. На овим просторима то је први пут – казује јереј Вучановић и појашњава да су то „тајанствени чудесни знаци као опомена верујућем народу који се удаљава од свега онога што је свето”. Звонар храма Љубомир Родић тврди да је тога дана, цркву уредно очистио и закључао. – Верујте да се то десило, нема шансе да је неко провалио у цркву у то доба и покренуо звоно које нема на себи конопца – подсећа Родић и напомиње да је, како станује у непосредној близини, за тили час стигао у цркву и видео да је све у савршеном реду. У том моменту, вели Родић сва светла у околним кућама су се попалила јер нико није могао веровати да се у то доба огласило црквено звоно. – Неки веле да је можда велика птица долетела или пак ветар заљуљао велико звоно. Тврдим да је тако нешто немогуће и да је то само опомена свим православцима да се окрену вери – мишљења је Родић. О овом догађају јереј Вучановић је упознао и своје претпостављене а посебно владику бањалучког, Јефрема. Због тога је он и обећао чешће посете овоме храму а најавио и одржавање великог Сабора који би се требао одржати наредне године у дворишту пашиначке цркве. Црква Рођења пресвете Богородице на Пашинцу саграђена је, како књиге кажу, у периоду од 1890. до 1909. године. Сва документа о њеном историјату су нестала у Другом светском рату. Црква никада није рушена и предстоји јој велика адаптација. – Постоји легенда која каже да су верници, у турско доба, молили Чиркин-пашу који је овде владао да православни храм из околне Црквине преселе на ово место. Он им је то одобрио, али само под условом да то ураде за један дан – подсећа јереј Вучановић и вели да је ова црква некада имала различите намене. Коришћена је и као штала у којој су Немци држали стоку. Црква пуних шест деценија није имала сталног свештеника. Прича о звоњави звона пробудила је размишљања верујућих Срба у овоме делу Поткозарја да се окрену вери, својим даривањима и љубављу обнове храм који вапи за реконструкцијом. Виши оци обећавају боље дане за овај свети храм а наговестили су долазак већег броја верника из осталих крајева Српске. Извор: хттп://www.политика.цо.yу/рубрике/еxyу/ И. Котлић 24/08/2008.      

30.04.2009.

ЧУДО У СРБИЈИ

 Аутор: Митрополит Венијамин (Федчинков) Много пута сам причао о овом догадјају у појединачним разговорима и проповедима, а сада желим да то запишем како би остало и другим људима Отприлике 1927-28 године желео сам да се сакријем у манастиру у Србији. Ради тога сам се упутио у Студеницу – у манастир који је изградио свети Симеон, отац светог Саве, српског просветитеља. После неколико дана одвели су ме одатле у скит светог Саве, који се налази девет километара од манастира. То место је било необично, усамљено, у планини, далеко од сваког насеља, у дубокој шуми. Ноћу сам често слушао неке дивље звери, а ретки путници, који су прелазили преко планине, недалеко од манастира, чак су и дању улазећи у шуму често викали “ого-го”, плашећи тако вукове. Ту се налазио и мали скит који је по предању изградио сам свети Сава. Он се састојао од мале цркве, у коју је могло да стане пет, десет људи. А у олтару још и мање. С леве стране од цркве налазила се двоспратна дрвена кућица. То су била сва здања. Мало изнад у планини избијао је испод земље извор чисте хладне воде.У том скиту сам живео око пола године са још једним монахом Србином, оцем Романом. А пре њега се овде скривао стари јеромонах отац Гуриј. Оба ова монаха су заслуживала да се успомена на њих пренесе и потомцима. Рећићу најпре нешто о овим трудбеницима. Отац Роман је раније био жењен и имао је седморо деце. И он и жена су били потпуно здрави, али су им сва деца умрла у току неколико година. Родитељи су спонтано размишљали о томе, и дошли до закључка да није Божија воља да и даље живе у браку, и одлучили су да оду у манастир, оставивши свет. Тако су и урадили. Али да би се испитали да ли су способни за безбрачни живот, дошли су у манастир светог Симеона у својству радника: он као возач, а она као куварица. Треба приметити, да у српским манастирима последњих времена, иако их има много, има мало монаха. Због тога им је била потребна радна снага. Определивши се за службу у манастиру, Роман и његова жена су били смештени у једну собу, у којој су проживели око три године безбрачно, у целомудрености, као брат и сестра. И тек после тога су примили подвиг монаштва. Жена је отишла у женски манастир, две стотине врста удаљен од овог манастира, а он је остао овде. Не знам колико је времена он живео у самом манастиру, али сам га овде затекао већ у скиту светог Саве. То је био човек више средњег раста, необично мршав, али крепак и како се каже жилав. У скиту је постојао и повртњак, и мали врт, и мали виноград, и по величини безначајно пшенично поље. О свему томе је потпуну бригу водио отац Роман. И треба приметити да је био веома упадљив по својој необичној трудољубивости. Рано ујутру смо заједно служили мало правило. После правила и лаког раног доручка, он би брзо отрчао негде на рад. А ја сам остајао у скиту и као стражар и као кувар. Уосталом, наша храна као и моје кулинарство су били крајње једноставни и оскудни. Отац Роман ми је остављао мало кромпира и пшенице. После сам куповао пиринач и посан маргарин. Кромпир, по савету оца Романа, нисам чистио, пошто је крупни остављао за велики Пост и рано пролеће, а ситни је било тешко чистити и није вредело, јер би га остајало јако мало за храну. Отац Роман ме је довео до извора и показао како да поступам са кромпиром. Насуо сам воде у ведро, усуо кромпир, испрао га из три воде и ставио да се бари. И потом бих додавао пшен или рижу и тако бисмо имали супу. А у мрсне дане бисмо јели и овчији сир. Имао сам доста слободног времена тако да сам писао објашњења празника итд. Увече би се отац Роман враћао са рада те бисмо вечерали. Уочи празника сам још пекао просфоре, и скоро ми никад нису успевале јер је тесто веома лоше нарастало због тога што у кухињи није било довољно топло. У скиту није било никаквих животиња, осим мачке са мачетом, који су чували кућицу од малих шумских пацова. Једном су нам предложили да узмемо краву из манастира, да би имали млеко или можда козу. Али смо ми то одлучно одбили јер би нам то донело много непотребних брига. Скоро сваке недеље, а посебно на велике празнике отац Роман и ја смо одлазили на Литургију у манастир удаљен 9 врста. Најпре смо морали да се спуштамо с планине око четири врсте, а потомо бисмо прешавши брзу речицу ишли већ равницом до манастира. Та река се звала “Студеница” због веома студене воде. По њеном имену је и манастир св.Симеона који се налазио у близини те речице такодје назван “Студеница”. На један од тих празника чини ми се да је био празник светог Илије (али то сада не знам тачно) се и десило чудо. Али ћу о њему причати нешто касније, а сада ћу вам испричати о другом јеромонаху који је живео у скиту пре оца Романа – отац Гурије. Он је у то време имао 70 година, али је био веома крепак и мршав, малог раста. Он ме је и довео први пут у скит код оца Романа. Пришавши ка плетеној огради скита и показавши ми пут ка вратима кућице, сам ју је прескачио са необичном лакоћом. Упознавши ме са оцем Романом, показао ми је и своју бившу собу, где је раније живео. Необично ме је изненадила библиотека, која је бројала до 500 књига. Медју њима је било неколико ретких примерака. Наравно све књиге су биле религиозне садржине. И ја сам их читао за време боравка у скиту. Други пут ме је отац Гурије одвео до скита са довољно тешким теретом. Добио сам поштом пакет који је био тежи од 2о фунти, а отац је хтео да ми олакша пут иако до реке Студенице има око 5 врста. Мене је као младјег био стид што старац носи пакет а ја идем без ичега. И зато сам му се успут обратио с молбом: - Оче! Дајте да ја сад понесем пакет јер је мени послат. А поред тога биће ми то као епитимија за моје грехе. А отац Гурије је на то рекао: - Не ја ћу још носити, а о епитимији треба више да размислим. Ја имам толико грехова да када бих своје тело разделио на делиће, не би био довољан број епитимија. И тада сам сазнао због чега он, будући јеомонах, не служи никада у манастиру као свештеник, иако никада није био осудјен од стране црквене власти. Али због сопствене свести о својој греховности, он је сам одлучио да не служи службе. - Ја сам узео завет, - говорио је он, - да због својих греха никада не стављам јерејски епитрахиљ нити да дајем благослов. У манастиру је испуњавао дужности чтеца у цркви у току Богослужења, а у трпезарији је приносио јело братији као последњи послушник. И то и остало је радио са необичном једноставношћу и симрењем, - јер је тако и требало. И младји монаси су се навикли да се према њему понашају заповеднички, као старији с младјим. А он не само да томе није придавао значаја, већ заиста нимало није био огорчен таквим односом остале братије према њему. После јела су сви одлазили у своје келије, а он је био дужан да поспреми трпезарију. Измедју осталог, у цркви је читао необично споро, издвајајући сваку реч. Овај пример ме подсећа на дух старог времена. У току свог дугогодишњег живота, још нисам видео пример да су се духовна лица добровољно одрекла својих обавеза и узвишености свестенослужења, а да притом ничим нису подстрекнута. Наравно он се већ одавно упокојио. Царство му Небеско! Нека му Господ опрости грехе због његовог покајања …Нити је он сматрао за потребно да прича по чему је био грешан, нити сам се ја осмелио да питам. Већ нам је постало природно да грешимо, а покајати се са таквим самоукоравањем и дубоком свешћу о својој греховнсоти је веома ретко дело које заслужује да га запишем као поуку нама самима и потомцима. О оцу Роману сам се још сетио да је за време И светског рата са Немцима ратовао, одступао на осрвту Крф, а потом се вратио у манастир. А сада цу испричати и само чудо. Било је то лети вероватно почетком јула. Пошто смо отац Роман и ја на празнике ишли скоро увек из свог скита у манастир, урадили смо тако и овог пута. Али неочекивано за мене, отац игуман ме је замолио да после Литургије одслужим молебан за кишу, јер је он сам морао тога дана да оде на манастирски посед ради неког посла. Ја сам се наравно сложио, и одмах после Литургије ја, отац Роман и још неки монаси смо се упутили на планину где су се обично служили молебани током суше. Пут је био веома напоран, пошто је планина била веома висока, а успон стрм. Мени су ради олакшања дали манастирско магаре. Раније никада нисам јахао магаре, тако да ми је било веома тешко да се попнем на стрму планину. Али смо се ипак кроз сат времена попели, иако је до самог врха било још пола врсте. Требало је да направимо паузу на месту где је био бунар. Сматрало се да ако у том бунару већ није било воде, значи да је суша била велика и дуготрајна. Над тим бунаром је одслужен молебан са водоосвећењем, а освећену воду би потом уливали у празан бунар. Када смо стигли до тог места, тамо је било релативно мало народа, или како су Срби говорили сељака. Почели смо да облачимо свештеничке одежде, али због мало народа одлучили смо да чекамо. Ни сво духовништво још није стигло. Да би некако испунили време почео сам проповед на српском језику. Моји слушаоци су погнувши главе слушали очигледно без неке драговољности. Схватио сам то као: “ми нисмо дошли да слушамо проповед већ да се молимо за кишу”. И зато сам брзо завршио своју беседу. Али духовништво још није дошло те сам морао да чекам. Природно је да су се мисли у мојој души заустављале на наредном молебану: “Зашто сам дошао овде? Не само ради тога да бих одслужио молебан и мирно се спустио у манастир, већ да бих урадио нешто истински корисно. Нисам дошао ни ради проповеди. Сви су се овде окупили само са једном жељом: да испросе од Бога милост – да ороси исушену земљу или друкчије речено – желели смо да се деси чудо”. А кише није било око месец дана. И тог дана је небо било чисто, плаво и без облака. Моје мисли су текле и даље. “Да ли заслужујемо чудо? Можда су ови монаси који стоје око мене по свом животу достојни чуда, не знам. А можда медју сељацима има богоугодних људи. Или ће се Господ сажалити на њих као отац над јадном децом због њихове горке потребе и огромног труда. “И даће им хлеб насушни …” Ова мисао ми се учинила најразумљивијом. Они, ти једноставни људи, заиста више од нас заслужују Божију милост, и њихово мучно ћутање и срдачне молбе су благоугодније Богу, него наше речи па чак и молитве. Јер није узалуд Псалмопојац рекао да Бог шаље храну “птићима враним”, који Му у глади вапију. Сам себе нисам сматрао достојним очекиваног чуда: можда ће Господ погледати не на мене лично, већ на мој епископски чин … И одједном се у мојој души пронела брза мисао као да ју је неко изговорио савршено јасно: - Моли се у Име Сина Мога! И одмах сам се сетио Спаситељевих речи на опростајној беседи са ученицима: “Заиста, заиста вам кажем: шта год да замолите Оца у Име Моје, даће вам. До сада ништа нисте молили у Име Моје: тражите и даће вам се да би радост ваша била потпуна” (Јн. 16, 23-24). И тада сам заборавио на све присутне и на самог себе, почео сам да се молим за кишу, молећи Оца Небеског у Име Господа Исуса Христа. Молио сам се ћутке, разуме се. За то време духовништво се попело на планину, краћим али тежим путем по правој линији. Стигло је и још народа, иако не превише. Почели смо молебан. Осветили смо воду и улили је по обичају у бунар. Народ је почео да се разилази. Духовништво је почело да силази истим путем. Небо је и даље било чисто, а само су се понегде кретали спори облаци. Сео сам на магаре. Али спуштање низ планину је било теже него пењање, те сам био принудјен да сидјем са магарета и да га водим за узде. Кроз сат времена смо се вратили у манастир. На небу није било никакве промене, чак нисмо о томе ни размишљали. Урадили смо своју обавезу и заборавили на то. У трпезарији смо добили ручак. А после њега смо узели хлеб из манастира да имамо за целу недељу, како смо то обично радили, замолили смо за још овчијег сира, натоварили смо све то на младо магаре и кренули да се враћамо у скит. Било је већ скоро шест сати. Магаре је ишло испред нас – оно је већдобро знало тај пут. Пратили смо га не журећи. Дошли смо до Студенице – 4 врсте. На моје чудјење и потпуно неприметно, небо се у неко време прекрило сивим облацима, који су нам долазили у сусрет. Одједном ми је кроз главу прошла мисао: зар ће нам Господ послати кишу и учинити чудо! Али сам се бојао да томе поверујем. Тако је прошло још пола сата. Почели смо да се пењемо уз планину. Небо је потамнело. Али магаре је и даље ишло стазом. Мрак је био све већи у густој шуми. И одједном сам у ваздуху осетио влагу, која је долазила од облака. Сам себи не верујући, рекао сам оцу Роману: - Оче! Мирише на кишу. Ћутљиви отац Роман је одговорио: - Дај Боже кишу! Опет смо пошли даље за магаретом. Одједном смо у даљини чули одјек грома. Сада нам је било јасно да се са облацима спрема олуја, а са њом наравно и киша. У шуми је већ било мрачно, да нисмо видели ни своје сопствене ноге. Одједном је севнула муња, и чуо се гром. И видели смо своју стазу само неколико стопа напред. Потом нас је тама поново обухватила, и само је већ навикнуто магаре ишло одлучно испред нас, као водич. Муња је севала све чешће и чешће, као да нам је осветљавала пут. Рекао сам оцу Роману: - Као да нам Господ пали шибице на небу и указује на пут. Ваздух је постајао хладан. Прошли смо још око три и нешто врсте. Овде се пут раздвајао: један пут је био дужи и ишао је право, а други је ишао право а потом је водио стрмо ка скиту. Решили смо да идемо лакшим путем право. Али магаре никако није хтело тим путем. И морали смо да му се повинујемо. Када смо дошли до средине удолине, магаре је одједном кренуло навише ка скиту. Муња је севала и грмело је скоро непрекидно. Отац Роман ми је рекао: - Владико, ако хоћете да останете суви, трчите сами навише, а ја ћу већ доћи касније. Тако сам и урадио. Кроз десет минута сам дошао до скита. Одједном је прва киша пала али сам ја већ био ван опасности. Киша је падала целу ноћ и напојила је жедну земљу. Кроз пет минута је дошао и отац Роман са магаретом, али је већ био сав мокар.   преузето са хттп://www.правмир.ру/артицле_3121.хтмл превод са руског Др Радмила Максимовиц        

30.04.2009.

ДОКАЗ БОЖЈЕГ ПРИСУСТВА

Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег. Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса. Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња. У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година. Претрес патријарха Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину. Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х. Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху! Пламен се спушта низ цркву Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници! Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ. Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући. После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје. Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем. После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви. Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив... Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота. Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи. Сведочанство на стубу Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила! Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута. Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен. Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје! ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје. Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“. преузето са глас-јавности.рс

14.04.2009.

Последња одбрана српског идентитета

  аутор: Бошко Обрадовић Век у коме живимо биће веома суров: криза енергената, криза хране, криза воде, финансијска криза, криза међународног правног система Уједињених нација... Да бисмо сачували свој национални идентитет у једном таквом веку нама је као народу потребно све оно што тренутно немамо: далекосежан национални програм и високо одговорна национална елита. Ми никакав стратешки програм шта нам је чинити у наредних 5, 15, 50 година немамо, а наша актуелна интелектуална и политичка елита је безидејна, корумпирана и историјски потрошена и превазиђена. Нама је данас неопходно да се изнова образујемо и организујемо за 21. век, да улажући у Младу Србију инвестирамо у властиту будућност, да стварајући нову националну елиту и дугорочни национални програм спремно дочекамо историјске изазове који следе. При том, нама је данас, као толико пута у историји, остала само Српска православна црква, као национална установа која једина функционише на нивоу глобалног Српства и не престаје да врши своју духовну и националну мисију. Прошло је време свих изговора, чекања на државу које нема, веровања да ће се нешто десити само од себе, да ће неко други уместо нас бранити наше националне интересе, да ће нам неко нешто поклонити. Прошло је време кафанског патриотизма, празног бусања у прса, голе импровизације, родољубља без садржине, духа и даха. Такође је прошло време националног самозаборава, духовне и моралне предаје и повлачења, стида од властитог идентитета.Долази време хришћанске ренесансе, обнове порушеног националног достојанства и поноса, нових родољубивих прегнућа, националне дисциплине и самоорганизовања, предвиђања и акције. Ствари морамо узети у своје руке, истину и лаж, пријатеље и непријатеље поставити на право месту, српски национални интерес учврстити као заједничку идеју водиљу која се војнички дисциплиновано спроводи и од које се не одступа. Нема шале у 21. веку и нове илузије, заблуде и лаковерности, какве смо себи допустили у 20. веку, биле би наш историјски крај. Зато је толико важно да се утемељимо у сопственом националном идентитету и да се организујемо у његову одбрану. Од тога ће зависити да ли смо извукли одређене историјске поуке и да ли смо способни за претрајавање у историји. Но, пре тога, да бисмо уопште неговали, развијали и заштитили национални идентитет, морамо сасвим прецизно знати шта чини елементе српског националног идентитета. ВЕРА Вера у Бога је дефинитивно на првом месту. Без Бога ни преко прага, говори нам наша народна мудрост. Православље представља комплетан наш поглед на свет и даје основни систем вредности без којих немамо јасан животни и друштвени компас. Црква је извор српске духовне и националне свести, јер смо као народ рођени у Српској православној цркви. Из Цркве црпимо духовну снагу и у њој чувамо и све друге елементе националног идентитета, ако су порушене све институције које би требало да се тиме баве. Најбољи доказ првоврховног значаја вере у нашем националном идентитету је тај да су припадници нашег народа који су променили веру убрзо престајали бити Срби. Брзо и лако губили су и остале елементе националног идентитета и често предњачили у антисрпском деловању. Одбрана и неговање верског идентитета је основа духовног, моралног, социјалног и културног обрасца којим постојимо као национална заједница. ЈЕЗИК Језик је кућа народа, како је то говорила једна од најумнијих Српкиња, Исидора Секулић. У српском језику је сачувана читава наша историја и сво наше самосазнање. Губитак језика није губитак само средства за комуникацију, него губитак читавог једног света који постоји у том језику. Ми можемо да се споразумевамо и на другим језицима и на друге начине, али тај губитак не можемо надокнадити. Зато је учење, неговање и очување српског језика, посебно међу нашом децом у дијаспори, толико суштински и стратешки важна ствар. И ту нема сумње: на првом месту у породици, школи и држави треба да бринемо о вероисповести, а на другом месту о језику наше, српске деце. И једно и друго захтева учење од малих ногу, утврђивање и заштиту. Што се тиче болног питања очувања српског језика код нашег народа у Расејању, онда је формула успеха врло једноставна и проверена у пракси: у кући се међусобно и са децом говори искључиво српски и то од најмањих ногу, редовно се посећују недељне српске школе (за шта је потребна одређена жртва и напор после великих дневних обавеза и деце и родитеља), док пресудан фактор чини провођење најмање месец дана годишње код родбине у Отаџбинским земљама. Другог начина за очување језика код нашег народа и посебно деце у дијаспори нема. Један народ има и своје језичке територије, и оне су важније од државних граница. Јер први наши порази одиграли су се у области језичке политике (крађа српског језика и преименовање у хрватски, македонски, црногорски, бошњачки...), где смо прво изгубили многе територије, па су тек накнадно на том трагу уследили државни територијални порази. ПИСМО Мало је народа на свету који су се одрекли свог националног писма. Многи народи који имају изузетно компликовано писмо још увек га се држе. Ћирилица као писмо српског језика, притом, једно је од најсавршенијих и графички најлепших писама на свету. Немамо нити један једини разлог да га се одрекнемо, а пуно је разлога зашто треба да га сачувамо. Ћирилица је потпуно у складу и са савременим информационим технологија, што је обично био један од главних захтева њених опонената. Коначно, ћирилица је увек била симбол Српства и прва на удару од стране сваког окупатора Српских земаља. Ћирилица такође има своју територију, и њено потискивање на најпрецизнији могући начин јасно говори и показује правце потискивања српског народа на Балкану. ИСТОРИЈА Историјско сећање и памћење једна је од веома важних категорија националног идентитета, јер омогућава постојање националне свести. Морамо много више познавати властиту историју. Без познавања историјских процеса и примера нећемо успети добро да се оријентишемо ни у садашњости нити за будућност. А у томе смо веома лоши. Опасно мало познајемо своју историју и још мање учимо из ње. Историја је ризница српских великана и величанствених дела као најлепших узора и вечитих циљева. Склонији смо да измишљамо нове узоре и циљеве, него да следимо поуздане историјске путоказе. Посебно не смемо дозволити прекрајање новије српске историје и инсталирање другачијег сећања и памћења. Губитак права на опис и тумачење властите националне историје био би погубан по национални идентитет и сигуран пут у национално отуђење и одрицање. Зато је толико важно да свуда и на сваком месту сведочимо истину о своме народу и ономе што нам се догодило у трећем узастопном геноциду учињеном над нашим народом у прошлом веку. Народ смо светле, хришћанске и моралне историје, које немамо разлога да се стидимо као један од древних европских народа. Нисмо велики по броју и територији, политичкој, економској и војној моћи, али смо велики народ по богатој историји, духовности и култури, посебно по личностима које су на разне начине обележиле светску историју. Не желимо да будемо већи „националисти“ него што су то други европски и светски народи. Нећемо бити већи али ни мањи од других у родољубљу и заштити својих легитимних националних интереса, праву које никоме није ускраћено изузев, нажалост, често нама. Овде коначно мора престати политика дуплих стандарда. Српском народу би требало да буде дато све што и другим народима, и за наш народ не би смело да важи оно што не важи нити за један други народ на свету. КУЛТУРА И ОБИЧАЈИ Имамо пуно лепих и старих народних обичаја, и треба да их сачувамо и негујемо. Народна песма, игра, ношња, кухиња, архитектура, монархија као принцип власти и облик државног уређења, као и многи други обичаји, драгоцен су део нашег националног културног изражавања у ширем смислу. Народни обичаји су спољашњи израз нашег националног духа по коме смо препознатљиви међу другим народима и треба да их сачувамо и даље развијамо као своју националну посебност. Међутим, обичаји се мењају и осавремењују. Старе обичаје, као и традиционалну националну културу у целини, треба чувати, али и модернизовати и осавремењивати, даље развијати. Спољашње ознаке националног духа су променљива категорија кроз коју један народ показује своју креативност и богатство. Но, суштина се ипак крије у непроменљивом унутрашњем народном духу и систему вредности. Он је пречи, и од њега зависе и спољашњи изрази наше националности. Зато фолклор јесте битан део националног идентитета, али не и пресудан и никако најважнији. Он се као што видимо налази на петом месту лествице српског националног идентитета и самостално није довољан да очува идентитет. Свој фолклор можемо и очувати а да изнутра нисмо више исти народ, тј. да немамо исту веру, језик, писмо и историју. У осталом, и национални фолклор је настао из одређене духовне, унутрашње инспирације, и само очување овог извора и упоришта националне културе у целини омогућава опстанак и неговање и фолклора. ДРЖАВА Ми смо државотворан народ. Стало нам је до државе као гаранта наше националне слободе и самосталног развоја. Много смо у историји жртвовали због државе и у њу уложили изузетно много живота наших најбољих синова. Никада нисмо обожавали државу ради државе, али смо сматрали да нам је један такав самоодбрамбени механизам за заштиту и спровођење сопствених животних начела и потреба био и остао неопходан. Зато није небитно питање ко и на који начин води политику и државу у Србији. Нити је мање важно у ком правцу плови овај брод. Живимо у времену када се урушава униполарна слика света, када Запад више није „рај на земљи“ већ генератор великог броја огромних кризних жаришта, док на Истоку планете узрастају нове Велике силе. Између Истока и Запада, припадајући европској хришћанској цивилизацији, стојимо и ослушкујемо преиспитивања унутар Уједињене Европе, трагајући за путем који води у живот у 21. веку. Оно што је дефинитивно јасно јесте да не можемо седети скрштених руку, већ да се морамо ухватити у коштац са проблемима нашег доба. Морамо изнедрити организациони модел за духовни, морални, биолошки, културолошки и државни опстанак српског народа, јер се један такав вишеслојан изазов пред нас поставља. Време је за велике људе и велике визије, а за њихово појављивање на челу српског народа, поред Божијег благослова, потребне су и наше заслуге и припреме. Мислимо о томе!   преузето са православље.рс  

03.04.2009.

Пријатељ-Ава Јустин

  Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић) ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ "Ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам."(15:14) Богочовек је Својим Новим Заветом донео свету и ново пријатељство, нову садржину пријатељства. По њему, право пријатељство се састоји у светој и божанској љубави човека према човеку. Човек је пријатељ свему светом и божанском у човеку; то му је пријатно у пријатељу. На томе он и заснива све своје односе према пријатељу. То пак значи: садржину правом пријатељству даје Бог и оно што је Божје. Такво пријатељсто је уствари пријатељевање са Богом и божанским у пријатељу. У томе је и сила, и јачина, и бесмртност, и саможртвеност правог пријатељства. Такво пријатељство, у правом смислу, омогућио је Богочовек Својом појавом у свету. Он је Бога учинио темељом и суштином и садржином истинског, светог и бесмртног пријатељства људског. Да би човек могао бити прави пријатељ човеку, мора претходно постати пријатељ Богу, тј. пријатан Богу својим светим, божанским, еванђелским животом. Постане ли пријатељ Божји, он лако постаје пријатељ људима, а понајлакше - пријатељ пријатељима Божијим. Како се пак постаје пријатељ Божји, Спаситељ нам показује Својим Еванђељем. Испуњавањем заповести Божијих постаје се пријатељ Божији, пријатељ Христов. А од тога нема веће славе и части за човека ни у овом ни у оном свету. Држање заповести Христових, а сврх свега заповести над заповестима: заповест о божанској љубави, постаје се пријатељ Христов. Таква благовест бруји из ових Христових речи: "ви сте пријатељи Моји ако творите што вам Ја заповедам"". Ви сте пријатељи Моји ако сте пријатељи Мојој божанској истини, Мојој божанској правди, Мојој божанској љубави, Мојој божанској мудрости, свему божанском што Еванђеље проповеда. А ви сте то, ако све то творите и по томе живите. "Више вас не називам слугама, јер слуга не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима, јер све што чух од Оца Својега, објавих вам."(15:15) Пријатељима Божијим откривају се тајне Божије, јер их они неће ни злоупотребити ни издати. Искреној љубави према Богу Бог одговара искреном љубављу. Усрдно творећи заповести Божије, човек све више стиче божанске љубави, а са њом и у њој - истинско знање о Богу и Божијим тајнама. Такав човек, већ није слуга него пријатељ Божији. А пријатељима се поверавају тајне. Богочовек је и постао човек и остао међу људима, да би људе начинио пријатељима Божијим: тј. свесним и пуним љубави творцима заповести Божијих. И све што им је за то било потребно, Он им је и казао и дао. Тако је робовски однос према Богу претворен у пријатељски, сав заснован на узајамној љубави. То је благовест ових Христових речи: "више вас не називам слугама јер слуга не зна шта ради господар његов; него вас назвах пријатељима: јер вам све казах што чух од Оца Свога".  

30.10.2008.

Отров са великим К-случај против кафе и других браон напитака

Браон напитци" представљају подмуклу војску супстанци које су међусобно повезане својим сличним начином прикривеног ратовања против људског тела. Као сирене из грчке митологије које су певањем мамиле морепловце и воде их у сигурну пропаст, браон напитци су подједнако опчињавајући. Њихова песма је слатка, али је крај заиста горак. Једно од основних правила ратовања подразумева поседовање способности да се познаје и препозна непријатељ. У војску браон напитака спадају кафа, црни цај (руски, грузијски, итд), разне врсте кока кола и чоколада. Ови производи поседују велики број различитих типова хемикалија способних да повреде људско тело, при чему најпознатија класа спада у категорију метилксантина.

23.09.2008.

О ЧЕСТОМ ПРИЧЕШЋИВАЊУ ВЕРНИХ

Свето причешће је за сваког ко се искрено каје од свог греха. Сваки хришћанин је позван да практикује тајну светог причешћа у понизном преиспитивању свога греха и чисте савести.   Његова Светост Патријарх Српски Г. Павле

23.09.2008.

О Посту

Прва Божја заповјест у Рају била је заповјест о посту, уздржавању од забрањеног плода. Као Творац човека, Бог је знао колико лоше може бити робовање човека своме стомаку, па је овом заповешћу хтео да га као разумно и слободно биће опомене од тешког робовања својој телесној похоти. Хришћански пост води поријекло од Господа Христа. Господ сам је постио 40 дана прије него што је почео да проповеда своју науку. Као што је постио прије њега пророк Мојсије и други пророци, постили су и апостоли и сви православни хришћани кроз векове. "Пост је све свете руководио у животу по Богу", каже свети Василије Велики. У чему се састоји прави пост? Већина мисли да се пост састоји у уздржавању од забрањене врсте хране. Али важније је уздржавање од греха. Тек оба облика поста сачињавају прави пост, користан и за тело и за душу. Само телесни пост, без духовног, слаба је корист. Христос истиче прво пост унутрашњи, душевни па онда спољашњи, телесни, но не зато да би потценио телесни. И Он сам је постио телесно, да прво избистри извор, па онда реку, да прво очисти душу, па онда огледало душе. Прво човек мора вољом, срцем и умом да усвоји пост, и то драговољно и радосно. Тако пост треба да је радост а не жалост. Циљ постаје очишћење тела, јачање воље, уздизање душе. Постећи, хришћани се сећају непрестано Христових страдања за њихово спасење. Душа има два крила којима лети ка небу: пост и молитву. Оне су лек за душевне и телесне болести и од сваког демонског дејства. Сам Спаситељ је рекао: "Овај род се изгони само постом и молитвом". Њиме се душа и тело припремају да постану храм Духа Светога. Истински духовни живот је незамислив без поста. Уз пост је врло значајна и молитва. Пост без молитве је дијета за мршављење. Молитва треба да је непосредна и јасна. Треба да излази из срца а не само са усана, јер је молитва разговор са Богом. Сва наша чула треба да су усредсређена на тај разговор. Онима који немају Молитвеник и не знају молитве ми бисмо препоручили да купе мали Православни молитвени, Сан мајке Божје и сваку другу православну литературу, у којој постоје молитве. Поред ова два крила (пост и молитва), узношење ка Господу чине нам и добра дела. Нарочито у време поста, како би нам то прешло у свакодневну навику и ван поста. Какви све постови постоје и како треба постити? Црква је прописала једнодневне и вишедневне постове. Једнодневни постови су: сваке среде и петка, осим трапавих седмица: Усековање (11. септембар), Воздвижење Часног Крста (27. септембар), и Крстовдан пред Богојављење. Вишедневни постови су: Велики часни пост пред Васкрс: Апостолски пост: Великогоспојински пост и Божићни пост. Како постити у Божићном посту? Прве и последње недеље се пости на води. Осталих недеља се пости: понедељак, среда и петак на води, уторак и четвртак на уљу, а суботом и недељом може и риба. То је по канону (правилу). Међутим, деци, старијим особама, болесним особама и онима који раде тешке послове, њима се пост ублажује. Пост може да ублажи само духовник, а то је надлежни свештеник. Може и духовник из манастира ко га има. Значи, треба се обратити духовнику за ублажење поста са истинским разлозима, јер пост не сме да убија тело и да буде терет, већ треба да убија страсти у телу. У посту се и чешће причешћујемо, а то изискује и Свету тајну исповести. Како се исповедати? На исповести не треба ништа тајити или заобилазити, треба бити искрен и све грехе које знамо и којих се сетимо рећи појединачно. У свештеника можемо и морамо имати пуно поверења јер нам се он неће чудити нити смијати нити нас осуђивати већ једино помоћи да победимо грех. Наша исповест остаће знана Господу преко свештеника. Треба се трудити да се исповедамо пре Литургије да бисмо могли активно да учествујемо на Литургији. У току Литургије приступамо Светој тајни причешћа. Како? Пре причешћа те ноћи и јутра не стављати ништа у уста, ни храну, ни пиће нити цигарете. У храм се долази пристојно одевен, а жене ненашминкане, нарочито без ружа на уснама. Како прићи Светој чаши? У највећем реду без гурања и галаме, приче и томе слично. Светој чаши прво прилазе деца, старе особе (које не могу дуго да стоје), затим мушкарци и на крају жене. Ако има монаха и монахиња, онда они иду први. Када приђемо ближе, онда десну руку ставимо преко леве на грудима у облику слова "Х", не крстећи се, рећи свештенику своје име, приклонити кољена колико је потребно да уста дођу у висину Свете чаше, отворити уста, узети Свето причешће са кашичице коју нам свештеник стави у уста као што узимамо мед, а не чекати да нам свештеник сипа у уста. Не целивати свештенику руку нити иконе, да не би Часна крв и Тело, који су нам евентуално остали на уснама остали свештенику на руци, или икони. Нафору узимамо тако што десни длан ставимо изнад левог, и сачекамо да нам свештеник удели нафору. Узмемо нафору и у највећем реду враћамо се на своје место и сачекамо молитву благодарности коју свештеник прочита.    

28.04.1019.

Премијера филма "Свети Мардарије - владика без адресе" у Чикагу

Премијера: СВЕТИ МАРДАРИЈЕ – ВЛАДИКА БЕЗ АДРЕСЕ ДОКУМЕНТАРНО-ИГРАНИ ФИЛМ Film premiere: SAINT MARDARIJE - BISHOP WITHOUT ADDRESS DOCUMENTARY-FEATURE FILM (Ово је филм о животном путу и страдању првог српског владике Америке и Канаде; о његовј љубави која је све подносила, трпила и праштала, па чак и онда када је био прогањан и то од својих... Његов живот и нетрулежно тело сведоче свим људима шта је најважније за спасење душе и задобијање живота вечног.) (This is a film about the life and suffering of the first Serbian bishop of America and Canada; about his love that endured everything and forgave, even when he was persecuted by his own... His life and non-corrupted body testify to all people what is most important for the salvation of the soul and to obtain everlasting life.) ГОСТИ: GUESTS: Оснивач и директор Фондације „Пријатељ Божији“, МАРКО САНДАЉ Founder and Director of the Foundation "Friend of God", MARKO SANDALJ Глумац, МИЛАН (МИКИ) МАЛИШИЋ Actоr, MILAN (MIKI) MALIŠIĆ HOLY RESURRECTION SERBIAN ORTHODOX CATHEDRAL 5701 N. Redwood Dr. Chicago, IL 60631 tel 773.693.3367 Петак, 03. мај 2019. у 7:30 увече Friday, 03. May 2019. SAINT SAVA SERBIAN ORTHODOX CATHEDRAL 3201 S 51st Street Milwaukee, WI 53219 tel 414.545.9174 Субота, 04. мај 2019. после Вечерњег, у 6:30 увече Saturday, 04. May 2019. SAINT GEORGE SERBIAN ORTHODOX CHURCH 905 East Joliet Street Schererville, IN 46375 tel 219.322.3355 Недеља, 05. мај 2019. за време ручка Sunday, 05 May 2019.

07.01.0206.

Зашто је Бог постао Човек?

Данашњем човеку, а извесно је и свим људима свих времена, немогуће је схватити како је то могуће да се Бог јави у људском телу. Тајна оваплоћења Божијег непојамна је тајна која своје разрешење може имати само и једино у човековом срцу. А одатле, већ је много лакше схватити зашто је Бог то и учинио!