Да ли извлачимо праве поуке из нашег страдања? Да ли је икада могуће пребродити тешкоће без вере? Страдање се допушта да би они који страдају били пажљивији и посвећенији Богу, каже Свети Јован Златоусти. Зато, да ни не покушавамо да се изборимо са проблемима уколико претходно не затражимо помоћ од Бога.
Изнад свега имајмо дела Љубави, јер по томе знамо да имамо Христа, односно благодат Његовог Светог Духа, јер ако то немамо онда су нам бадава сви постови! Не спасава пост, него Христос, а Христос је Љубав.
Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему, не са страхом да ће нас казнити, него са поуздањем које нам даје осећање да у Њему имамо пријатеља. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност.
Да бисмо разумели у какву то област душа улази након смрти, морамо имати целовит поглед на људску природу. Морамо знати каква је била човекова природа пре пада, затим какве су промене наступиле после пада, као и какве су човекове способности за ступање у везу са духовним бићима. Можда је најкраћи а најјаснији православни одговор на ова питања дат je у књизи епископa Игњатија Брјанчанинова у којoj је посветио једно поглавље разматрањ у о „чулном опажању духова“ тј. анђелских и демонских јављања људима.
Сви смо у цркви са осмехом и побожним изгледом... Али то често личи на излог! На претварање! Лажни осмеси, а изнутра кључа казан. Чим уђемо у кућу, осмех нестаје, креће наша борба да "спасемо" децу, мужа. Kреће гунђање, покушаји контроле. Само наша промена може утицати на ближње - када постанемо они који носе љубав и радост, а другима остављају слободу и простор.
Прекид већ започетог живота у Божијим очима непоправљиво је кршење Његове најважније заповести. Ово је истинита прича о томе како је сузама једна мајке и сина спасена нерођена беба, која неће оставити равнодушним ни дубоко религиозну особу, ни искреног атеисту...
Човеков живот иде једним од два пута, све док не пређе преко тачке после које нема повратка. Немогуће нам је и замислити да би светитељи на крају свог живота изненада одлучили да постану блудници или разбојници, јер су дошли у стање у коме је повратак греху немогућ. Печат Антихриста, међутим, искључује свако покајање. Корак по корак, почевши од малог помирења са грехом, прихватајући "прихватљиве" компромисе са савешћу, човек постепено извлачи из себе, не само подобије Божије, које није успео да стекне, већ и сам лик Божији, долазећи до стања после ког више нема повратка. А видљиви печат звери је само симбол који потврђује умртвљеност његовог духа.
Кад год се помене реч безбожник, обично пред нас изрони лик човека нечасног, лажљивог, насилног, грешног у оном свима видљивом облику. Међутим, да ли је баш увек тако? Покушајте да замислите човека који ни мрава згазио није, а који је ипак себе одвео далеко од спасења. Како је то могуће?
Треба стално да идемо на Литургију. Неко ће рећи: „Нисам какав би требало да будем, ништа тамо не разумем, не могу да се усредсредим.“ А ти иди какав год да си. Један старац каже: „Кад уђеш у парфимерију и изађеш, одећа ће ти мирисати, чак и ако то не будеш желео, чак и ако ништа не купиш.“ Каже да се исто то дешава и на Литургији.
Пред нама су три приче које нам је пренео отац Димитрије Торошин, протојереј Успенске цркве у селу Озерскоје у Калушкој области. Оне говоре о томе којим путем крене живот људи који следе вољу Божију, ма како им она чудно изгледала, а како бива са људима који по сваку цену раде све на своју руку.
Срећна породица је она гдје гори свијећа пред иконом Пресвете Богородице. Мислим да је најсрећнији тренутак за супружнике када се заједно моле ујутру, захваљујући се за прошлу ноћ и тражећи благослов за дан који је започео. Срећна породица је спремна да радосно подијели са својим пријатељима у вјери оно што им је Бог послао.
Замислите колико се милиона пута посведневно очита ова молитва Господња од стране хришћана у целоме свету. А тешко да их има много којима и на ум пада да се у тој, по изгледу тако простој и краткој молитви од непуних 70 речи, садржи цела једна друштвена наука.
Разумљиво је да монаси и монахиње у манастирима имају могућности за непрестану молитву, користећи се у молитви и бројаницама. Али, како је обичном Хришћанину, који је у радном односу и који живи међу себи сличнима могуће да практикује непрестану молитву?
Данас прослављамо два најбогатија сиромаха. Нису имали ни торбе ни штапа у овоме свету, све су оставили ради Господа Христа. Али, каква богатства деле свим људима свих времена! Иако просјаци и сиромаси, они обогаћују свет непропадљивим богатством. Гле, место смрти они дају људима бесмртност, место пролазног живота обогаћују свет вечним животом, место пролазних земаљских царстава обогаћују свет небеским вечним Царством Божијим. Они, пуки сиромаси…
Ове дирљиве приче из житија Светог Пајсија Светогорца подстичу нас да живимо са саосећањем, поштовањем и љубављу према свим живим бићима. Оне нам показују да можемо пронаћи Бога и добро у сваком Божијем створењу, чак и у онима који нам се чине непријатним. Старац Пајсије је био истински светац који је живео свој живот у складу са својим учењима, и његов пример требало би да буде инспирација свима нама.
Када мислимо на светитеље, иако инспирисани њиховим јунаштвом, чини нам се да никако не можемо бити као они. И зато је понекад корисно сетити се да су и Свети апостоли Павле и Петар су показали ону врсту људске крхкости коју сви ми показујемо. Апостол Павле је прво био прогонитељ хришћана, а Петар се три пута одрекао Христа. И обојица су постали Првоапостоли Цркве Христове. И зато, оно што можемо да научимо од њих је да се "сила Божија у слабости усавршава".
Свети апостол Павле вели да понекад својим посланицама нуди благу храну, млеко; онда када види да би јака храна могла бити тешка и несварљива почетницима у вери. На другој страни, хришћане из јеврејства укорава што не напредују у вери него су ослабили и успорили свој ход ка спасењу. Међутим, знао је, као Галатима, рецимо, да пише да се окане законичког формализма и да истински пригрле веру у Христа Господа.
Многе ствари у животу узимамо “здраво за готово” и не ценимо их довољно. Тако на пример, љубав родитеља схватамо тек када остаримо или и сами имамо децу. Када умру постајемо свесни колико су нас волели, били нам подршка и одрицали се свега да би нам пружили најбоље што су могли. Па чак и лагали ако су мислили да је потребно!
Према управо завршеној студији, истраживачи у Хоспису и Центру за палијативно збрињавање у Бафалу (САД), након деценије проучавања неизлечивих пацијената, закључили су у свом опширном истраживању да их неколико месеци пре смрти преминули рођаци посећују у сну. Како Православна црква објашњава овакве догађаје?
Тихвинска икона је симбол непобедивости вере Православне, подсећање да се победе не добијају само оружјем. Она је звезда која сија не само у Русији, него у целом православном свету. Са њом су повезана многа чуда, али и пророчанства о будућим временима.