Свети Јован Крститељ је читавим својим животом био претеча Христова. На земљи је позивао на покајање и припремао људе за долазак Спаситеља, а након свог усековања отворио је пут новој мисији. Сишавши у Ад, он је и тамо постао гласник Царства Божијег – доносећи душама које су чекале Искупитеља вест о близини спасења. Тако је његова смрт постала почетак Јеванђеља за оне у тами.
Архиепископ новогрудочки и слонимски Гуриј (Апалко): Чини се да се точак Апокалипсе креће огромном брзином. Људска права, поштовање верских слобода, о чему Америка и Европа причају од јутра до мрака, само је празна фраза. Данас сатанизам хара светом, а само светиње и молитве монаха сметају и спутавају атеисте. Јер монаси су, по речима светог Пајсија, редовна војска Христова. Како то плаши трули духовно безбожни свет!
Да ли дигитална зависност краде наш мир? Прекомерно коришћење интернета и друштвених мрежа угрожава ментално здравље младих и одраслих, нарушава концентрацију и потискује унутрашњи мир. Нова истраживања показују да кратки дигитални детокс може обновити пажњу, креативност и осећај спокоја.
Право хришћанство мери се животом по угледу на Христа, а не навикама савремених људи. Тамо где је Његов живот светлост, наше „хришћанство“ често открива сенку и лаж. Зато једино гледање у чисто огледало Христовог живота може преобразити душу и повести је ка спасењу.
Планета није играчка и ни једна животиња није „ресурс“. Сва створена бића имају своје место у Божјем плану, а свака неправда оставља вечни печат. Свако уништавање има цену која одјекује у вечности. Човек ће полагати рачун за сваки бол који нанесе ономе што је Бог створио – и то је суд који неће избећи.
Да ли је довољно бити „добар човек“? Да ли је жртва за ближњег, помоћ сиромашном, храброст и милосрђе – довољна улазница за Царство Небеско? Одговор Јеванђеља је изненађујући: све што није рођено из вере и благодати, колико год изгледало узвишено, остаје људско и земаљско. Само Христос мери истинску вредност добра.
Данас се многе интимне ствари износе на улице, постајући јавни спектакл и идеолошка платформа. „Параде“ поноса нису само питање личних слобода, већ јавна демонстрација новог система „вредности“ који настоји да редефинише човека, брак и породицу. Уместо толеранције, циљ је промовисање новог погледа на људску природу. Сведочење истине мора се водити мирно и без страха, јер истина се брани сведочењем, а не агресијом.
У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. И читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће тако разрешити своје ужасне противречности. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста?
Једноставност Божија није празнина, већ пуноћа савршенства. Она открива Његову свемоћ и вечност, јер Богу ништа није потребно, а све постојање зависи од Њега. Док људи живе у сложености својих потреба и ограничености, Божија једноставност је светлост, живот и заједница Свете Тројице. У тој једноставности све је уједињено и у њој се крије истинска снага и непролазна истина.
Када се говори о Светом Писму, често се наглашавају Божије речи упућене човеку. У Псалтиру се, међутим, догађа нешто посебно – човек први пут проговара Богу, изливајући све радости, страхове и туге свога срца. Псалми су огледало људске душе, збирка песама рођених из стварног живота, која спаја људско и Божанско у вечном дијалогу. Ова књига није само историјски запис, већ жива школа молитве и непролазна ризница у којој свака душа налази утеху и речи које је повезују са небом.
Како пронаћи радост усред бола и патње? Историја светих и мученика показује да истински мир није одсуство страдања, већ унутрашња радост која настаје када се крст прихвати с вером и љубављу. Овај парадокс превазилази логичке законе овога света, а патња може постати извор светлости и дубоке духовне снаге. Радост која се рађа из вере превазилази страх, бол и пролазне околности, остајући трајна и непролазна.
Данашњи свет често не разуме праву суштину речи "смирење", повезујући је само са својим тренутним психичким стањем. Међутим, оно је у својој суштини највећа снага човека, која ослобађа од сујете и гордости, доноси унутрашњу слободу и радост. То је тајна која човека спаја са Богом, ближњима и самим собом.
У лаврама и манастирским зидинама прошлост често шапуће важне духовне поуке. Лажи и обмане пред Богом увек остављају траг – играње са светим доноси непредвиђене последице. Истина и искреност откривају сваку претварање и доносе мир душе. Онај ко се поиграва лажима пре него што истина исплива на видело осећа тежину својих поступака, док истинска духовност обнавља срце и благослови живот.
Љубав је суштина постојања и сама природа Бога, обитавање Свете Тројице у савршеној заједници. Где Љубав недостаје, тамо се појављује мрак, самољубље и одсуство Христа, што је паклено стање. Христос, својом непресушном љубављу, испуњава сав универзум и све што живи, чинећи да доброта, несебичност и брига за ближње постану права животна снага. Као што Свети Јован каже: „Бог је Љубав; и који пребива у љубави, у Богу пребива, и Бог у њему“ (1. Јн. 4,16).
У Светом Писму и у литургијским текстовима хришћанин се назива рабом (слугом) Божјим. Слуга припада свом господару, зависи само од њега и не може истовремено да припада двојици господара. Да ли смо, међутим, увек искрени када себе називамо слугама Божијим?
Нерукотворена икона Господа Исуса Христа открива тајну Божје присутности у свету и људској души. Она сведочи да истински лик Христов није само прошлост, већ живи и осветљава наш живот. Човек је призван да постане „жива икона“, место где се благодат огледа кроз љубав, смирење и дела доброте. Данашњи празник показује како духовна светлост Христова делује и кроз мале, али истинске поступке вере у свакодневици.
Пресвета Богомајка, прва после Господа Христа, показала је пут вечног живота кроз своје вазнесење и васкрсење тела. Њен живот и чудеса откривају дубину Божје љубави, правде и истине, коју је Господ Христос донео човечанству. Она је посредница и заступница рода људског, дарујући свима који јој се обраћају силе за побожан живот и вечни спас. Празник Њеног Успења осветљава пут ка вечности и открива смисао вере и испуњавања Божјих заповести.
Зашто ми толико волимо и поштујемо Богородицу? Она је почетак победе живота над смрћу, зора новог стварања. Она је дала Своје тело плоти Својег Божанског Сина. У њој су се Бог и човек сјединили. Зар је после тога могао Бог оставити Њено пречисто тело, где се Божанско сјединило са људским?
Божји суд није претња, већ обећање да ће љубав и истина имати последњу реч. Уместо страха, у њему је скривена радост сусрета са Оним чији је лик утиснут у човека. Савест и реч Божја биће сведоци, али судија је Онај који је дошао не да осуди, него да спасе. То је тренутак када светлост коначно побеђује таму, а човек улази у пуноћу живота.
Више од две хиљаде година Лик Христов остаје жив. Љубав и вера у Њега откривају истину која пролази кроз векове, носи радост и мир који превазилазе све земаљске радости и патње, и светлост Његове љубави обасјава најтамније срце. Вера у Христа је живо искуство, непрестано присутан мост између човека и Бога.