Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
Од када угледамо светлост дана, нашу душу опседају бриге и не допуштају нам да седимо на једном месту. Не можемо ни са ким да проговоримо како треба, чак ни да једемо на миру. Онда нас, преморене, ноћ обара, али нас у сну поново нападају сновиђењима пуна брига. Та се болест назива многобрижност. Она изједа душу, баш као што рђа изједа гвожђе.
Нагон за правдом дубоко је укорењен у човеку, али та правда увек тражи казну, а не промену. Божија милост не укида правду, она је преображава, претварајући казну у исцељење, а освету у загрљај. Истински изазов није у томе да разликујемо добро од зла, него да прихватимо да нас Бог воли и онда када смо зли. Управо ту почиње пад сваке људске логике и успон нечег вечног.
Замислите да време није оно што мислите. Бог постоји ван њега, али је вечност ушла у наш свет кроз Христа, мењајући све. У Литургији, границе између прошлости, садашњости и будућности се бришу, нудећи нам шансу да живимо сваки тренутак као прозор у вечну Божију Љубав.
„Мој пут Богу“ је емисија о људима за које је обраћење Христу био догађај који је поделио њихов живот на „пре“ и „после“... Елена Смирнова је управо такав пример. Њен пут ка Богу ишао је кроз додир са светом злих духова, а њена порука свима који су се бавили делима таме је:“ ...не бојте се демона, чак и ако вам ноћу долазе и плаше вас. Бог је јачи“!
Љубав је данас често сведена на емотикон или брзи гест, далеко од своје истинске, жртвене природе коју је Христос показао на Крсту. Она није осећај нити договор, већ дар и задатак, позив на преображај срца уместо освајања света. У свету који тргује емоцијама и мери заслуге, права љубав остаје као једино што заиста води у Царство Божије.
Благодат није осећање, нити пролазно надахнуће – она је стварно присуство Бога у човеку. Када се срце отвори смирењем, сила благодати не само да преобрази живот, него га води тамо где човек сам никада не би стигао. Није то помоћ „одозго“, него удисај Духа Светога у бићу које престаје да живи само за себе. Са благодаћу, немогуће постаје могуће, и све добија смисао.
Изузетан догађај поново је привукао пажњу православног света: на металном лиму, који је стајао иза старе иконе, изненада су се појавили јасни и живописни ликови Светих апостола Петра и Павла. Ово изванредно откриће, које црквени великодостојници називају чудом, указује на нешто што превазилази материјално. Сам догађај представља снажан подсетник на трајност вере и присуство духовног у свакодневном животу.
Ноћ понекад постаје поприште борбе невидљиве, када се тело не миче, а свест вапи за помоћ. Парализа сна је искуство које спаја границе сна и јаве, разума и страха, али и место где се човек може дубље сусрести са сопственом унутрашњом немоћи и надом. Наука нуди објашњења, али срце тражи више – утеху, смисао и слободу. Управо у том простору, где се разум зауставља, а душа трепери, може се чути тиха реч охрабрења коју доноси духовно искуство Цркве.
Не очајавајте због било ког греха који сте починили ако се покајете се истински. Јер Небески Цар и даље проглашава Своју милост свуда. Врата милости још увек нису затворена. Благодат Божја је још увек отворена за све. Јеванђеље и Јагње Божје, Које је узело на себе грехе света, још увек се проповедају. Царство Божије се још увек објављује. Слава Богу за то!
У време кад вера све чешће бива потиснута сумњом, из олтара једне православне цркве долази тиха, али снажна порука — икона Христа Спаситеља почиње да мироточи. Без икаквог спољашњег узрока, капи мира потекле су са стопала Господњег, испуњујући храм миомирисом и тишином која говори више од речи. Догађај се не намеће, али оставља дубок утисак, подсећајући да Божије присуство није ствар прошлости. Мироточење остаје као знак — позив на покајање, на буђење савести, на живот с Богом.
Подвижницима, који су аскетским начином живота прочишћени и освећени, Господ даје многе дарове, као велике знаке Његове љубави. Отац Исак (+1932) из манастира Дионисијата није био без ових благодатних дарова, који су докази живог присуства Божијег, а што нам је откривено многим, дивним догађајима из његовог живота.
Иако се у свету гордост и таштина понекад сматрају врлином, оне су у ствари најопасније страсти. Зашто се не каже да се Бог противи блудницима, или завидљивцима, или било коме другом, до гордима? Јер је гордост демонска карактеристика. Горд човек постаје сродан демону.
Сваки родитељ – хришћанин кад тад се суочио са ситуацијом када му је дете рекло да више не верује у Бога. Понекад су деца веома млада, други пут су већ у зрелим годинама. Али питање које се у том тренутку намеће увек је исто: „Шта да им кажем?“ Иако је ово, наравно, сложена тема, доносимо десет најважнијих ствари које можете рећи детету било ког узраста када каже да више не верује у Бога.
Сабор Светих дванаест апостола, познат као Павловдан, слави јединство Цркве у разноликости. Иако су апостоли Петар и Павле били два различита пута Христове проповеди, њихова љубав и посвећеност Богу превазишле су све разлике. Њихов загрљај на иконама, упркос међусобним размирицама, постао је симбол помирења и јединства, које надмашује људске слабости и разлике. У Цркви, као и у животу, разлике не значе раздвајање, већ прилику да се изгради дубља и чвршћа веза у Христу.
Данас празнујемо највећа два јунака у роду људском. Два највећа јунака који су се борили и рвали и победили - кога? Смрт. Кога још? Грех. Кога још? Ђавола, пакао. Да, ми славимо данас та два највећа јунака, Апостолe Петра и Павла.
Милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
Сваки одлазак на Свету Гору представља један мали времеплов. Крочитвши на њено тло, поклоник осећа како се за њим навлачи завеса времена и он ступа у једно непознато време и непознати простор Византијског средњевековља, али и вечности.
Колико пута је свако од нас имао прилику да чује људе да на неки догађај реагују констатацијом: шта ћеш, воља Божија. Врло често ова фраза се употребљива да би се човек измакао од одговорности, да би се, напросто, утешио... Многи не разликују вољу Божију и Божије допуштење јер – није све воља Божија. Али, шта јесте Његова воља и како је препознати?
Да ли је Православље намењено свима – или само за одабране, тихе, подвижничке душе? У многим духовним текстовима наилази се на реч „бестрашће“ као један од циљева хришћанског живота. Али ако се овај појам схвати површно или погрешно, Православље може да се представи као вера намењена само монасима и онима који живе ван света. Да ли је Христов позив заиста само за њих?