Хришћани верују и знају да људски живот не престаје након смрти – он се наставља у другом, духовном свету, улазећи у своју главну и вечну фазу. И тај „велики прелазак“ може се догодити у било ком тренутку нашег живота на земљи. Зато многи верници покушавају живети сваког дана као да је то њихов последњи дан.
Био је благ, али његова благост је била одраз снаге и племените моћи. Но, знао је и да плане гневом и кажњава преступнике. Као некада Христос у храму у Јерусалиму. Животописац Стефана Високог као да нас, описујући деспота, упућује на порекло његове лепоте, која је од Христа, не од овог света. И то није, иако може да изгледа, претеривање, то је сведочанство свих који су познавали деспота Стефана.
Тражити хлеба на њивама, глади израз је који нам долази из подвижничког искуства отаца Цркве. Ова изрека представља стање у којем се налази човек који занесен илузијом промашује пут који води ка циљу и скреће странпутицом која води у туђу, мрачну земљу недођију. То су они који, будући крштени у вери православној, крећу у потрагу за “духовностима” незнабожачког света.
Друштвене мреже доживеле су огромну популарност и експанзију у текућој деценији. И насупрот очекивањима и површном резоновању, показале су да уместо да спајају оне, заправо, суштински више раздвајају људе. Чињеница је да су људи који доста времена проводе на друштвеним мрежама одсутни из своје најближе околине и не друже се са најближима.
Искрена блискост и пријатељство треба да пренесе твом детету представу о другачијем животу, коју гајиш у себи. Тада можеш да откријеш свом детету смисао и циљ живота који се разликују од онога што дете у својој незрелости сматра. Тиме ће оно напредовати, развијати се и расти. Дете ће осетити да се отац и мајка спуштају на његов ниво, али га затим подижу више и обогаћују.
Почетак спасења је увек у вери, поверењу Христу. Ако имамо поверење у Њега имаћемо и послушности. Ствари ћемо постављати и понашати се онако како Он то од нас тражи. Смисао те послушности је у нашој користи, но, та корист није и не мора бити само и једино материјална. Напротив. Крајњи исход тог поверења у Њега може бити да и други имају поверење у нас. А то већ и нас саме усавршава.
Један од сигурних показатеља у каквом смо духовном стању је, свакако, и гардероба, начин на који се облачимо и носимо. Одувек је било да се начином одевања човек није само штитио од спољашњих утицаја већ је тиме слао и одређене поруке о себи. Због тога начин облачења и на социјалном плану има своју недвосмислену дијагностичку димензију. Преко ње упознајемо и оно што називамо „дух времена“.
Пракса хришћанског живота подразумева и поштовање светих Божијих људи, молитвено призивање када нам је потребна помоћ, па и светковање у дане у којима су у календару уписана њихова имена. Заузврат, али не у смислу ''ти мени – ја теби'' они помажу људима у разним критичним животним ситуацијама. Најкритичније су, свакако, болести па је чудесна помоћ светих у тим приликама и најочигледнија.
Иако се уважавање према људима мора изражавати у свим односима, оно се посебно пројављује у браку, где се двоје спајају у једну целину, као што је речено у Светом Писму „и биће двоје једно тело“. Без узајамног уважавања, то јединство може да се испуни мржњом. Зато, међусобно уважавање супружника је кључни аспект који се тиче њиховог породичног живота.
Када се људи свађају, када државе ратују, ми, приметићемо, закључујемо својим ситним разумом да они ратују само због нафте, или због шума, или због воде, новца, или за једно, или за друго... за светски мир и благостање. Тражите, пријатељи моји, духовне разлоге у сваком конфликту. Јер у сваком конфликту постоје духовни разлози, постоји борба добра и зла – вечна борба добра и зла.
Мислећи да је све у животу забава и хумор, да је сасвим свеједно да ли хвале или куде, вређају или величају, исмејавају или поштују, људи пречесто губе оријентацију не водећи рачуна о својим речима и поступцима. Много пута последице се или не виде или дођу довољно ''касно'' да се не схвати узрок који је до њих довео. Ипак, дешава се да последице не чекају дуго. Стигну скоро истог тренутка. Тако је било и у случају новинара Кирјакоса Мицотакиса који је лице Пресвете Богородице ''претворио'' у лице пацова.
Књига живота било би најтачније одређење Јеванђеља. Животодајност и чудотворност ове књиге јасна је хришћанима. Њено ишчитавање и усвајање њеног садржаја многе је душе обратило здрављу, целости и вечном животу. Међутим, нису сви спремни а ни способни да у Јеванђељу препознају дамар живота. Има и оних које реч из ове свете Књиге може опећи као најстрашнији огањ.
Након чудесног догађаја, познати египатски хоџа је након чудесног излечења његове ћерке прешао у Хришћанство. Бивши хоџа, а сада обраћени хришћанин, рекао је да је његова мала ћерка патила од неизлечиве болести.
Лоше навике се најбоље искорењују добрим навикама и сасвим сигурно могу рећи да нема боље и корисније навике од молитве и приступања Причешћу. Али то су одговорне и озбиљне навике. То нису само речи које кажемо или сат и по који одстојимо. То није само правило које испуњавамо јер нам је неко одредио. Наше срце, ум, душа и тело прилазе Богу и то није мала ствар.
Реченица „Умримо како бисмо стекли живот вечни!“, представљала је темељ доцнијег Косовског завета, као завета Срба – слободи, светој косметској земљи, својим прецима и духовним оцима и, наравно, Богу. Она је темељна и свеобухватна порука коју је у свом делу под насловом „Слово о кнезу Лазару“, патријарх Данило III Бањски приписао главном заповједнику српских снага у Косовској бици, кнезу Лазару Хребељановићу.
Способност да се нешто открије из паралелног света не садржи у себи ништа немогуће. Али цео проблем се састоји само у томе ко нам то открива. Из текстова Светог Писма се види да лажна предсказања долазе од демона. При том је важно узети у обзир да демони не знају праву будућност човека, већ поседују препреденија чула, а уз то су и одлични познаваоци људске психологије и понашања. Они чим виде тренутну животну ситуацију, већ су у стању да изграде логичке претпоставке о последицама, што саопштавају спиритисти, а затим и он свом посетиоцу...
Посматрајући „игру“ добра и зла на позорници живота долазимо до парадоксалног закључка: зло може да постоји само захваљујући добру. Добру, наравно, зло не треба, али злу је добро итекако потребно. То значи да добро може имати бескрајан домет, док зло у суштини само себе ограничава. Зато, зли системи временом теже да се распадну, јер подривају своје сопствено постојање, док добри временом теже да се развијају јер потврђују своје сопствено постојање и постојање њихове околине. Због тога – добро побеђује.
Долазећи на исповест, треба да имамо на уму да не долазимо ради разговора са свештеником о својим животним проблемима и бригама, већ приступамо страшној Тајни: присуствујемо Страшном суду. Господ зна све наше грехе, Он зна да смо непрекидно незадовољни својим животом. Зато, Њему није потребна наша исповест. Она је потребна – нама!
Грешник није просто онај ко греши у смислу да псује, да лако може нешто да украде, да не држи постове, да се опија без мере. Све је то јасно и праведност се ту не може наћи. Али прави, истински грешник, којег је Библија извукла на светлост дана, а Христос разобличио, јесте онај ко себе воли преко сваке мере и ко се слаже да на свет гледа само као на подножје својих ногу.
Живот је озбиљна ''појава'' и зато је одговорност за своје чињење, али и нечињење, благословена со која га чини смисленим и целисходним. Ипак, и у том озбиљном животу има простора да много тога прокоментришемо кроз хумор и смех, јер у њима лежи макар зрно расудљивости које олакшава пут до спознаје како туђих, тако још и више својих, заблуда, погрешака и странпутица. Ни хришћани нису од овога изузети. Напротив.