Кроз читаву историју и кроз примере многих народа видљива је љубав Божија према човеку и човечанству. И када су људи грешили и падали и Бога пренебрегавали, Он је стрпљиво чекао покајање и обраћење. Али, исто тако, непокајане предавао стихијама које су означавале крај њиховог постојања. Зато, не допустимо себи да се прибројимо Содомљанима и другима који су дрскошћу означили себи крај и смрт без остатка.
И дану и ноћи, и сунцу и камену, и живима и мртвима псовачи казују ко су и шта су и какви су - дављеници страсти и скверних мисли. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Псовка је ватра пламена пакленог, а псовач изјављује и исповеда чиме је испуњена душа његова.
Ствари се у свету компликују на свим плановима, па тако и на војно-политичком. Нарастање опасности од свеопштег ратног сукоба плодна је подлога за мислени метеж који све више овладава људима. Скоро да је постала мода трагати за пророчанствима која би људе упознала са развојем будућих догађаја. У њима се тражи простор и прилика за себе и сопствени опстанак.
Највећа опасност неолиберализма (или како год га назвали) није у томе што ће се преко њега покушати загосподарити свим земаљским ресурсима, довести човјека у робовласнички однос, већ у томе што се хоће, анестезирањем душе, уништити човјек који је по лику Божијем, и покушати створити човјека који је у служби лукавог.
Данашњи човек, праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као и пре триста-четристо година: вера, нада и љубав. Међутим, то је већ „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и „љубав према себи“. Борба за истину је за њега прерасла у борбу за тржиште продаје. А као делић целог света не осећа се у литији и у храму, већ на стадиону и поред гласачке кутије на још једним изборима.
У скоро до краја испуњеној биоскопској сали Културног Центра Новог Сада, премијерно је приказан филм из Продукције ''Пријатељ Божији'' под насловом ''Свети Мардарије – владика без адресе''.
Децу васпитавамо, углавном, по принципу: такав је ред, такав је обичај. Ипак, све што је временом усвојено, није увек и паметно. Треба ли тако упорно, како ми чинимо, учити децу формалној учтивости? Признаћете, ретко нас шта одбија као учтив, а у ствари, безосећајан човек. Јер, сама спољашња култура није довољна. Потребна је и те како још и унутрашња.
Никада у историји, како кажу упућени, међу људима није било више насиља него у ове наше дане. Иако је ратова и сукоба међу људима и народима било кроз читаву историју, насиље које се данас спроводи добија и неке неочекиване облике. Међу њима и такозвано врчњачко насиље у којем се насилници регрутују и међу онима где га не би требало бити ни у помислима. Међу децом. Шта да радимо када дете вређају вршњаци? Како треба да га васпитамо да се то не би догодило? Да ли су за то криви родитељи? На ова и друга питања одговара свештеник Павле Гумеров.
Бити мисионар и благовестити име Христово међу људима, један је од најтежих подвига којег се може прихватити православни хришћанин. Али, обраћати Христу људе тврдокорне и непоколебљиво укорењене у своју традицију, као што су то Јапанци, па још и оне који припадају посебном слоју јапанског друштва какви су самураји, заиста се граничи са самоубиством. Но, што је човеку немогуће – Христу је могуће.
У присуству више хиљада православних верника, јуче су у манастиру Тумане прeсвучене мошти Светог Зосима Туманског, што сведочи каквом духовном силином овај свети Божији угодник привлачи верни народ из свих крајева Србије, па и шире.
Многи у ово наше време постављају питање да ли има потребе и оправдања мисионарити. Најчешћи аргумент је чињеница да смо хришћани већ два миленијума и да ту нема места никаквим додатним причама. Ипак, да ли је то баш тако? Најпре, једна од првих заповести Христових је управо заповест о проповедању Истине Божије. А потом и небројена искуства хришћана која сведоче о потреби ширења благе вести о Христу.
Сви ми који се трудимо у хришћанским врлинама и на свете литургије редовно одлазимо, сусрећемо се са грајом, немирлуком и несташлуком дечијим. Истина, зна то да буде на сметњи па тако постоје и дежурни ''жандари'' који реагују, понекад и непримерено. Али, ако боље размислимо, видећемо да та граја и дечија игра на литургији носи и нешто узвишено. Призив Христов упућен управо деци.
Јеванђељско казивање о исцељењу гадаринског ђавоиманог приморава нас да се замислимо над тим да ли у наше време има ђавоиманих, и да ли је њихово исцељење било могуће само у древна времена? Авај, има њих и сад, и то прилично много.
Мисија Цркве јесте проповедање Истине и она је обавља од свог првог дана, од апостолских дана. А и данас. Зато предлажемо вашој пажњи дијалог чувеног подвижника Цркве 20. века, Старца Епифанија Теодоропулоса. У овом занимљивом и корисном тексту можете видети прави пример вођења разговора између Христу верног и атеисте, одмерен однос пун љубави, без икаквих негативних осећања према саговорнику који има другачије мишљење. Поред тога, текст је врло користан јер нуди аргументе на које атеисти у суштини не могу дати одговор.
Свакодневни живот препун је примера људи који користе туђе незнање и неупућеност да на њима, варајући их, извуку себи корист. За такве кажемо да спотичу слепце како би им се смејали када падну. А тежина греха подсмевања слепом (неупућеном) је таква да се на једном месту у Писму за то директно прети проклетством.
Свети Оци саветују да верујући човек треба стално на уму да има Крст Христов, да буде свестан шта је Христос за њега учинио на Крсту. Прилика је да се запитамо: због чега је Спаситељ наш, Господ Исус Христос Који је одлучио да пострада за читав људски род од свих могућих смрти изабрао не неку другу, већ најсрамнију смрт – смрт на крсту? За ово су древни црквени писци налазили различите разлоге.
Хришћански идеал не треба да буде прогрес, него преумљење — кретање увис, према благодати Светог Духа, Горњем Јерусалиму. То је увек био идеал и смисао живота хришћанина. Што смо се више удаљавали од овог идеала, више је несрећа и бесмислених послова стајало пред нама - како пред државом, тако и пред народом Божијим.
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Једино је Христова победа победа свих и радост за све.
Сваке године на Велики петак Црква оживљава у нама догађај Христовог страдања на крсту за људске грехове. Величанствена тишина Великог петка најављује већ извојевану победу у космичкој битки Богочовека против Сатане и смрти. Сатана је халапљиво прогутао мамац који ће уништити његову власт - Јагње Божије. Злим људима ништа није тако мрско и одвратно као добар човек.
На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.