Често смо слушали да се у Светом Писму налазе сви најбитнији одговори за нас. Међутим, дешавало се да читајући Свето Писмо ми тумачимо речи на неки свој начин и поново из тога извлачимо погрешне закључке – духовне заблуде. Због тога, најсигурнији начин да сазнамо право значење речи из Светог Писма и добијемо праве одговоре из њега – јесте да паралелно читамо тумачења Светог Писма од стране Светих Отаца наше Цркве.
“Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете куцајте и отвориће се”. Наравно да Бог зна шта је нама потребно, наравно да види када смо у огромном проблему, али, Он, у исто време, жели и да види да имамо и веру и поверење у Његове силе да нам притекне у помоћ у приликама када ништа друго и нико други не може притећи.
Мисионарско Братствo Свети Стефан (манастир Сланци) и ове године покреће Божићну акцију дељења освештаних бадњака. Иначе , дељење бадњака траје већ осам година заредом и од тог прихода се помаже велики број сиромашних и вишедетних породица.
Чиповање – тема број један у свету. Да ли је и циљ број један? Власт, покрећући тему чиповања покушавајући да је маргинализује, одвлачи пажњу друштва од много већих опасности које данас стоје пред нама. А то је потпуна дигитализација, промена система управљања земљом, ограничење права и слобода грађана, увођење генетских пасоша и још много тога, што је донедавно изгледало као фантастика, но после пандемије корона вируса много је ближе реалности.
Царство је Божије унутра у вама – опомиње Господ своје ученике. Али, ако је Његово Царство унутар човека, онда то значи да је и Он ту, унутар човека. Тим је трагика људска већа што за Њим трага ван себе и свог додира са Њим већ се, као какав инвалид, поштапа правилима или другим околностима за које је уверен да воде Њему.
Зашто је у свету тако много клеветања представника свештенства? Лажне оптуживање свештенослужитеља и подозрење да воде грешан живот омиљено је оружје палих духова. Они га користе и у борби са онима који се припремају да приступе светој Чаши. Ако пред причешће демони не могу да поколебају у човеку веру у истинитост Христових Тајни, онда га искушавају у погледу личности оних који врше свештенодејство.
Прекост и нестрпљивост није само одлика карактера човека већ и веома лоша навика, ако човек себи допусти да без самоконтроле хода кроз живот. Необуздан језик и нагли покрети испуњени дрскошћу и насилништвом показују човека неспособног да саслуша другог.
Нема православног Србина који не зна за речи светога младића, ђакона Авакума, изговорене пред само погубљење: „Крст носити нама је суђено“! Ми који смо у Христа крштени Крстом смо и даривани, како првих дана по васрксењу Христовом, тако и данас. Постоје ли, међутим, разлике између оних древних и ових, како их називамо, модерних времена?
У нашем црквеном животу није никаква реткост подела на „ветеране“ и новајлије при чему ови први „знају све“ а ови други – ништа. Самозвани „црквени редари“ често се не устручавају ни да гласним грдњама заводе ред за време богослужења, одређују ко шта сме или не сме да ради у олтару и у певницама, а истовремено се додворавају свештенослужитељима. Пречесто су они и њихова сујета били узрок да многи који су једва смогли снаге да закораче према дверима, оду из цркве на „неодређено“ време!
Ако је култура два претходна века била култура која је одбацивала вечност ради измичућих магновења и фантазија, које не може да заустави, онда културу 20. века можемо назвати „фројдовском“ или културом ругања свему светом, које се још чувало у човеку. Та култура је премноге душе погубила најстрашнијом смрћу. Али, та смрт без остатка није поштеделе ни оне који су били њени лучоноше.
Српски културно информативни центар СПОНА из Скопља објавио је да се у Манастиру Св. Јоакима Осоговког у Северној Македонији догодио "незабележени акт скрнављења и фалсификовања" оштећењем фресака - тако што су српски владали на фрескама преименовани.
„Заједничко“ и „појединачно“, „идеално“ и „реално“ су противречности само у области апстрактног мишљења. Стварни живот може да брише противречности и да претапа сложену разноврсност у подједнако сложено јединство. „Ко сам ја у Цркви? Нико или неко?“ Покушаћемо да поразговарамо о томе.
Немоћ човекове воље да се бори са грехом, немогућност да се избегне грех, назива се првородни грех, који смо наследили од Адама и преноси се са родитеља на децу рођењем. Чак ни велики праведници нису ослобођени од греховних склоности али се не мире са њима већ се непрекидно боре уз помоћ Божје благодати. Нису, међутим, такви грешници који су погођени духовном раслабљеношћу. Они потпуно одустају од борбе са гресима иако би желели да ступе на прави пут, поставши поробљени греховним навикама.
У једином православном храму на Филипинима, промироточиле су чак четири иконе: Спаситеља, Свете Богородице, светог Јоасафа Белгородског и Свете Татјане.
Пост као привремено или трајно одрицање од неких јела и уздржавање од извесних навика присутан је, у разним облицима, у свим религијама и кроз целу историју човечанства, од праисторије до данас. Најчешће је то био израз кајања и туге, или покушај прочишћења и постизања вишег духовног нивоа ради умилостивљења Творца, а не ретко је пост био саставни део припреме за неке религиозне обреде и ритуале. Но, нас занима хришћански пост и његова примена, потреба и смисао.
Скоро да нема светитеља о чијим се чудеснима делима љубави говори толико колико о Светом Нектарију Егинском Чудотворцу. Празник његовог спомена увек је добра прилика да се присетимо неких од небројених чудесних исцељења. Наводимо вероватно најчувенији пример његових чуда - исцељење такође светог човека, Старца Нектарија (Виталиса), који му је подигао храм у Камаризи, пошто га је Свети Нектарије исцелио од најтежег облика карцинома плућа.
За Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа.. Смрт је у свет увео управо човек, слободно пожелевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога. Зато је смрт постала врховни закон живота иако је није створио Бог.
Православна психологија се у раду са депресивношћу ослања управо на ова православна схватања о палој људској природи и о поробљености људске душе греховним страстима. Тугу која није здраво туговање, већ представља страст која прелази у депресивност један светитељ (преподобни Нил Синајски) назвао је „црвом у срцу“. Какав тачан и сликовит израз.
Пост је време кад би требало да себи судимо. Са собом се боримо. А у ближњем потражимо лик Божији. Често је јаснији од нашег. И тако се према њему опходити. Повести рачуна о брату или сестри, али не да пратимо шта једе или не једе. Пост није само јело или не јело! Да будемо милосрдни. Срдачни. Да не будемо лицемери. Да не прогонимо било кога, јер Црква никад никог није гонила. Црква није судница. Црква је болница. Лечи од смрти у коју смо упали зато што нисмо постили.
Ако лајкујете више од 150 пута на Фејсбуку, „велики брат“ више о вама зна него ваша ужа породица, а на 300 лајкова боље сагледава вашу личност од супружника. Софтвер прецизно одређује: расу, године, пол, коефицијент интелигенције, политичка опредељења, сексуална опредељења и карактерне особине. Па добро, није неки проблем, нећемо имати „Фејсбук” страницу и готово. Не може. То што ми немамо жељу да отварамо своје срце њему, не значи да ће нам бити дозвољено да себе сакријемо.