Постоји међу нама хришћанима једна јако лоша навика бављења туђим, уместо својим, гресима и саблазнима. У свему томе, посебно су интересантни греси свештеника и њима се посвећује посебна пажња. Једно од најчешћих питања јесте: да ли због својих грехова свештеник губи благодат свештенства.
Без вере, наде и љубави нема ни молитве. Безброј је потврда које нам о томе сведоче а уписане су у историју Цркве Христове. Када видимо плод молитве саграђене на темељу ове три силе, склони само да га назовемо чудом. Тако и ово чудесно исцељење које од Пресвете Мајке Божије стиже једноме војнику.
Када се суочимо са лобањама деце, жртава усташког злочина, њихова невина патња, као и патња њихових мајки, од који је једна родила дете у јами, подижу ово питање на ниво неизрециве страхоте. То дете никада није видело сунчеву светлост - из мрака мајчине утробе бачено је у мрак смрти, кроз мрак смрдљиве јаме. И ако можемо донекле разумети патњу одраслих, као последицу њихових грехова и преступа, како схватити патњу деце?
Вековима су бројни "спаситељи" човечанства заснивали своје идеје на претпоставци да је вера главни кривац за светске сукобе. Њихова логика је једноставна: укините религију и свет ће напокон постићи мир. Али, да ли је вера узрок ратова или је то само изговор за дубље проблеме, попут њихове похлепе за моћи и ресурсима? Такви фанатици злоупотребљавају веру за оправдавање управо своје мржње и насиља.
Христос је Србима даровао много: веру, наду, љубав, моралне вредности, као и темеље на којима су извојевали слободу и изградили своје друштво и државу. Сада је време да се запитамо: шта Христос тражи од Срба? Како се одужити за све оно што смо добили?
Старац Пајсије: У свету пуном искушења, где нас на сваком кораку вребају замке зла, где се грех увлачи кроз сва чула, постоји спас! Заменимо грешне филмове - светим иконама, светске песме - псалмима, светске часописе - духовним књигама. У тој борби, Христос, Мајка Божија, анђели и свети су уз нас. Они нам пружају снагу да се одупремо искушењима и да се боримо за чистоту душе. Не бојмо се! Будимо храбри! Заједно са њима, можемо победити зло.⛪
Спасење је дуготрајан и напоран пут којим човек ходи до свог коначног циља – Царства небеског. На том путу пролази три најзначајније етапе: од роба преко најамника до сина. Пуноћа је у синовској љубави према Оцу.
Владика Николај: Ходите да би се научили и да би разумели, децо Божја, Ко је извор радости неисказане, оне радости, којом су се радовали апостоли и мученици Христови. Ходите и ви, грешници, јер се то највише тиче вас. Ходите пред језик, који вас не осуђује; ходите под руку која вас милује; и пред очи које плачу за вама. Ходите и чујте и видите, како Он Свемилостиви, поступа са грешницима, - да би радост обасјала срца ваша. Наратор: Весна Павловић
Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. Једноставност је и човеково највеће благо и највећа врлина. Mоли се без сумње, просто, у простоти срца; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли. Наратор: Маријана Ђерић
"Сине - несине, како ја кукала данас, тако ти кукао на твој највеселији дан!" Ова прича, записана у једном писму светог Владике Николаја Велимировића је опомена свима нама о важности поштовања родитеља. Мајчина клетва сину, рођена из бола и очаја, испунила се на његов свадбени дан, који је требало да му буде и најрадоснији. Смрт, која га је задесила као последица "залуталог" метка, симболизује цену непоштовања родитеља. Ова прича потврђује и Христове речи: "Поштуј оца и матер" и представља потресни подсетник о моћи родитељског благослова и клетве.
Похлепа, незајажљивост и окрутност богатих власника и зеленаша, али и државних институција и предузећа, све већи број људи ставља у безизлазни положај. Људи, у немогућности да ''изравнају'' своје рачуне и дугове завршавају у највећој беди и понижењу. Примера је све више.
Владика Николај: с подсмехом ме питате шта је то Христос чудно учинио, да Му ми морамо веровати? Нити је, велите, изумео телеграф, ни парни котао, ни грамофон, ни аероплан. Такво питање поставили су и незнабошци у Александрији једном хришћанину, кога су ружили, исмевали и на муке ударали. Одговори им на то дивни Христов следбеник: То што се ја не налазим увређен од свих ваших поруга и увреда!
Заведен саветима баптиста, домаћин је безуспешно покушавао да секиром уништи икону Господа. Пошто то никако није успевао, након страшног уразумљења, власник иконе ју је, промислом Божијим, однео баш у Спасо-Парголовски храм, посвећеном икони нерукотвореног образа Господа. Након неколико година, икона је почела да мироточи, показујући какав је грех иконоборство...
Вера је темељ љубави. Без ње, нема љубави према ни према ближњима, ни према свом завичају, ни према својој домовини. Ко не воли Бога, не поштује своје родитеље, своју породицу, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, своју отаџбину. Без вере, срце је празно. А неки данас желе да нам искорене веру, угасе то срце. Не дозволимо им!
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
„Децо, моја децо...!“ - овај вапај родитељског срца одјекује кроз векове. Колико је суза проливено, савета изговорено, претњи и љутње, а резултат често изостаје. Но, и када све речи буду изговорене и сви савети изређани, остаје нам оно што је требало да буде прво - молитва Господу. Јер молитва није само последња нада, него најмоћније оружје у рукама родитеља.
Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш Му се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој, јер кроз молитву долази благодат Светога Духа. Молитвом се човек чува од греха, јер када је ум у молитви, заузет је Богом и у смирењу духа стоји пред лицем Господа, кога познаје душа његова.
Куда блудите, мисли моје, и кога тражите? Расуле сте живот мој по свему свету и учиниле сте га плитком баром, која се суши и оставља блато. Онај кога ви тражите, чека вас дома. Саберите се у срце као на домаће огњиште; тамо ћете се састати с Најжељенијим и Најмилијим... Наратор: Маријана Ђерић
Покајање је темељ, надградња и круна духовног живота свакога хришћанина. Ништа тако сликовито не сведочи о суштини покајања као јеванђелска Прича о блудном сину. Ако би све књиге Новога Завета нестале, ова прича би била довољна за спасење душе човекове.
Потребно је да хришћанин стекне духовно чувство и осетљивост. Иако је Дух Свети један и има многе дарове, Он увек је и свуда исти, не мења се према месту и околностима. Он је дух љубави и мира. Зато је потребно развијати и изграђивати осетљивост према духу Светоме.