Бог је савршено једноставан, зато што је савршено духован и савршено добар. Једноставност је и човеково највеће благо и највећа врлина. Mоли се без сумње, просто, у простоти срца; као што је лако да се мисли, тако треба да буде лако и да се моли. Наратор: Маријана Ђерић
"Сине - несине, како ја кукала данас, тако ти кукао на твој највеселији дан!" Ова прича, записана у једном писму светог Владике Николаја Велимировића је опомена свима нама о важности поштовања родитеља. Мајчина клетва сину, рођена из бола и очаја, испунила се на његов свадбени дан, који је требало да му буде и најрадоснији. Смрт, која га је задесила као последица "залуталог" метка, симболизује цену непоштовања родитеља. Ова прича потврђује и Христове речи: "Поштуј оца и матер" и представља потресни подсетник о моћи родитељског благослова и клетве.
Похлепа, незајажљивост и окрутност богатих власника и зеленаша, али и државних институција и предузећа, све већи број људи ставља у безизлазни положај. Људи, у немогућности да ''изравнају'' своје рачуне и дугове завршавају у највећој беди и понижењу. Примера је све више.
Владика Николај: с подсмехом ме питате шта је то Христос чудно учинио, да Му ми морамо веровати? Нити је, велите, изумео телеграф, ни парни котао, ни грамофон, ни аероплан. Такво питање поставили су и незнабошци у Александрији једном хришћанину, кога су ружили, исмевали и на муке ударали. Одговори им на то дивни Христов следбеник: То што се ја не налазим увређен од свих ваших поруга и увреда!
Заведен саветима баптиста, домаћин је безуспешно покушавао да секиром уништи икону Господа. Пошто то никако није успевао, након страшног уразумљења, власник иконе ју је, промислом Божијим, однео баш у Спасо-Парголовски храм, посвећеном икони нерукотвореног образа Господа. Након неколико година, икона је почела да мироточи, показујући какав је грех иконоборство...
Када се молиш Небесним Силама немој да их замишљаш страшнима, недоступнима, немилостивима: не, то су створења прекротка, смирена, благочестива, која воле, доступна и љубазна, радо послушна, блиска онима који их са искреном вером и љубављу призивају у својим молитвама. Њима је врло драго да виде нашу жељу да себе учинимо њиховим суграђанима, чему смо и призвани по благодати Исуса Христа у Пребожанственој Тројици. Наратор: Маријана Ђерић
Ко воли Господа, увек Га се сећа, а сећање на Бога рађа молитву. Ако се не будеш сећао Бога, нећеш Му се ни молити, а без молитве душа неће истрајати у љубави Божијој, јер кроз молитву долази благодат Светога Духа. Молитвом се човек чува од греха, јер када је ум у молитви, заузет је Богом и у смирењу духа стоји пред лицем Господа, кога познаје душа његова.
Куда блудите, мисли моје, и кога тражите? Расуле сте живот мој по свему свету и учиниле сте га плитком баром, која се суши и оставља блато. Онај кога ви тражите, чека вас дома. Саберите се у срце као на домаће огњиште; тамо ћете се састати с Најжељенијим и Најмилијим... Наратор: Маријана Ђерић
Покајање је темељ, надградња и круна духовног живота свакога хришћанина. Ништа тако сликовито не сведочи о суштини покајања као јеванђелска Прича о блудном сину. Ако би све књиге Новога Завета нестале, ова прича би била довољна за спасење душе човекове.
Потребно је да хришћанин стекне духовно чувство и осетљивост. Иако је Дух Свети један и има многе дарове, Он увек је и свуда исти, не мења се према месту и околностима. Он је дух љубави и мира. Зато је потребно развијати и изграђивати осетљивост према духу Светоме.
Постоје међу људима, па и стучњацима, разилажења око тога када треба почети са васпитањем детета. Међутим, некада није било тако. Људи су непогрешиво знали да треба имати посебан однос према трудници, јер однос према њој значио је и – однос према новом човеку у њеној утроби. Данас модерна пренатална психологија стоји на научном становишту да васпитање детета почиње још у мајчиној утроби.
У дане духовних празника сами Христос посећује душе верних васкрсавајући их и узводећи до духовних висина. За то је, међутим, потребно да ми свом душом учествујемо у духовном празновању. Ако тога нема, празник се претвара у само још један нерадни дан.
Свакодневно искуство нам говори да чак ни они који душом усвајају Христову заповест о љубави према непријатељима, не успевају да је остваре у свом животу. Зашто? Пре свега зато што волети непријатеља не можемо без благодати. Међутим, када би људи схватили да ово превазилази њихове природне моћи и тражили од Бога благодатну помоћ, свакако би и добили тај дар.
Не тако давно, људи су држали до своје части и поштења. Особито је то важило за девојке и жене. Честите и благодаћу Божијом обучене девојке радије су бирале муку и страдање него да се предају бешчашћу, макар на то биле и присиљаване. Безброј је таквих примера који су остали као сведочанство истинског хришћанског етоса.
Бог трпи све ово што се данас дешава. Трпи да зли људи не би имали никакав изговор. У неким случајевима Бог делује одмах, а у неким другим случајевима чека и не указује одмах на решење. Очекује од човека трпљење, молитву, борбу... Како је Бог благородан!
Данас се људи окрећу само око себе. Све подређују себи. Ако би требало некоме помоћи или урадити неки посао – оставиће то за сутра. Треба ли искористити, употребити нешто или направити себи ужитак – учиниће то истог тренутка, не размишљајући о сутра... Нема састрадавања са другима, нема молитве за друге... само себи, за себи и око себе...
Иако тврдиш да си добар родољуб, одбацујеш веру у свемоћнога Бога. Знај да они који изгубе Бога из ума и срца, осећају да су разрешени и од својих обавеза, помрачени умом и отровани срцем. Убиство је тада за њих исто тако оправдано као и самоубиство; брак је за њих комедија, љубав према деци глупост, љубав према домовини гадост, а пријатељство само - ортаклук.
Старац Порфирије: Човеку здраве душе откривају се тајне Божије и он познаје вољу Његову у мери у којој Бог то допушта. Али, ово није по аутоматизму и безусловно. Бог ове дарове даје само смиреном човеку свесном да му је све то дато ради тога да би био добар и Христолик.
Дубина хришћанског етоса свој најсажетији и најснажнији израз налази у поруци да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. У свакодневним искушењима која насрћу на човека хришћанина, ово ваздаприсутно сведочанство јеванђелске свести и савести представља прву и последњу линију одбране његовог духовног интегритета. Особито када су у питању монаси и они који то намравају да постану, као што то сведочи ова прича.
Љубав Божја је толико велика да може да преокрене и најгоре грехе. Ова прича говори о једном чобанину, који је ушао у рај јер је био прост и безазлен. Он је угостио Христа из љубави, без обзира што Га није могао видети. И грешни игуман, који је био осуђен на кажњавање, молитвама простог чобанина ушао је у рај, јер је осетио покајање и променио свој живот.