Бог или „богови“
Откуд нам сколоност да се приклањамо трендовима паганштине који се на разне начине пројављују данас, а да се одричемо Живога Бога? Постоји ли нешто у људском бићу што га наводи на овакву инвалидну духовност? Један од узрока, када су у питању хришћани, јесте и недовољно озбиљно схватање вере и њено доживљавање као скупа формалних правила. Како, дакле, да поступамо како не бисмо постали жртве модерних паганских тенденција које нам се намећу на сваком кораку? Говори свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Посветовњачење свештенства
Модерно време доноси собом слабљење воље човека, његово морално снисхођење и релативизацију вредности, попуштање својим страстима и слабостима. Од овога нису имуни ни свештеници па ни монаси.
Депресивни јануар и тужни понедељак
Када празник испунимо празнином а не смислом, када га претворимо само и једино у манифестацију и не освештамо га и не посветисмо се суштини око које се саздава његова пројава, она се та празнина преноси и осећа и на психолошком плану. Црква, међутим, у празнику препознаје, осим прилике за заједничарењем у радости, још и неку врсту смотре на личном плану. Празник постаје и прилика да се подвуче црта и изведе закључак где се налазимо у односу на суштину коју празник у себи садржи. Говори свештеник Владимир Левићанин.
Свако чињење нека је Бога ради...
Постоје људи који воде рачуна о томе да не повреде друге људе, да се не осрамоте и не учине нешто неприлично. Ипак, многи се питају како и на који начин створити у себи исту такву врсту осетљивости према Богу. Да чине тако да се пред Господом не осрамоте, водећи рачуна да Њега не повреде.
Нема живота без Љубави!
Ако нема љубави, узалуд је све: и што смо поштовали закон, и зарадили, или завршили школе, постигли нешто… Међутим, како да неко препозна има ли, односно, да нема довољно љубави у себи? Илуструјући одговор кроз две приче из живота, Протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, парох Вазнесењске цркве у центру Београдау пензији, сада духовник у манастиру Ваведења Пресвете Богородице и Специјалној болници „Свети Сава“ у Београду, је потом и говорио и о слободи – највећем и најопаснијем дару који је човек од Господа добио.
Страх од љубави
Једна од веома раширених појавa нашег доба јесте – страх од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми, заправо, бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту, протојереју Небојши Тополићу, старешини храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну.
Свети Мардарије – светлост Америке
Дана 12. децембра, наша света Црква прославила је великог угодника Божијег, светог Мардарија љешанско-либертивилског и свеамериканског, првог епископа првоосноване Епархије америчке и канадске. Тим поводом објављујемо изводе из разговора који је 4. септембра 2015. године вођен са Његовим Преосвештенством Епископом западноамеричким г. др Максимом. Повод за разговор био је чин причислења Сабору Светих Срба, новопросијавших светитеља, Епископа Мардарија и архимандрита Севастијана.
Пост је време окретања према Богу
Колико год се говорило о посту и колико год ова тема постала уобичајена, колико год мислили да о томе много знамо, чињеница је да се увек изнова могу чути и неке нове информације и стећи нова сазнања. Пост, рецимо и то, није обавеза већ начин да се приближимо Оцу небеском; ми не постимо индивидуално већ као заједница. О посту нам казује свештеник Арсеније Арсенијевић, старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Нема љубави без жртве
Десет заповести које је род људски добио из Руке Оца небеског, Господ наш Исус Христос сажео је у две: у љубав човека према Богу и према другом човеку. Иако, начелно, ове две заповести није тешко разумети, оне у свакодневном животу стварају много неодумица и питања. Пре свих то је питање: како их остварити. Наравно, све је много лакше објаснити кроз примере него празним теоретисањем. Управо о тим примерима говори протојереј-ставрофор Милан Радовановић, некадашњи старешина Вазнесењске цркве у центру Београда.
Три приче о љубави
Постоји једна реч коју и најнезазорнији више нису сигурни да изговоре без бојазни да их други неће разумети. То је реч – љубав. Шта, заправо, тражимо када тражимо љубав, на шта мислимо кад изговарамо ову реч? Шта нам је предложак за препознавање и да ли волимо само оне којима смо симпатични или који се понашају онако како ми очекујемо? Ово су само нека од питања на које је одговор потражио и предложио свештеник Небојша Тополић, старешини Богородичине цркве у Земуну.
Истинита љубав разоружава младе
Зло наноси велику штету људима, али, на крају уништава и – само себе. Бог своје не оставља. Чак ни гресима данашње младежи неће судити као што би судио у неким давно прошлим временима када је добра било много више на овоме свету. Осете ли истиниту, искрену љубав, млади ће поћи за њом...
Живот после смрти
Смрт је, према учењу наше Цркве, неприродно стање. Она јесте изненадна, али је сасвим извесна да ће доћи. Многовековно духовно искуство хришћана нас опомиње да је потребно да размишљамо о смрти како бисмо имали квалитетнији живот. Педагогија сећања на смрт има за циљ да одагна очај од помисли на њену извесност, али и да нас припреми за сусрет са Господом. О смрти и ономе што следи после тог тренута говори свештеник Вајо Јовић, парох Храма Светог Александра Невског на Дорћолу.
Заборав – одрицање од одговорности
Заборав је, можемо слободно рећи, карактеристика времена у којем живимо. Заборављамо много, почев од најједноставнијих, најмаргиналнијих ствари које не утичу на квалитет наших живота, па до најкрунијих и најзначајнијих међу којима је, свакако, најзначајније спасење душе. Сав тај огроман простор свеколиких људских делатности и односа испуњен је, нажалост, заборавом. Чињеница је да заборав води у себичлук а да је себичлук смртни грех. Шта је разлог и где су корени овакве опште појаве међу људима, покушао је да расветли свештеник Душан Поповић, парох храма св. пророка Јеремије у Врбовцу код Смедерева.
Од сумње до вере
Сумња је стање упитаности у односу на то да ли је нешто истинито и стварно или није. Она је саставни део личности сваког живог човека. У том смислу сваки је човек један мали апостол Тома за чију сумњу свети владика Николај вели да је то „благословена сумња“. И сумња у постојање Бога спада у ту врсту јер Бог дарује слободан однос са Њиме и ништа не намеће. Где је граница између безверја и јачања вере и у ком правцу одлази та сумња и колико смо отворени за Бога, само су нека од питања на које је одговор покушао да да свештеник Далибор Стојадиновић, парох Храма Светог Саве на Врачару.
Црква није назадна
Данашња деца су мање-више препуштена „васпитавању“ медија што доводи и до тога да су млади данас често национално, верски, идентитетски дезоријентисани. Нажалост, није ретко да и сами родитељи децу гурају у погрешном правцу. Како, дакле, младе привући Цркви, који су то механизми које Црква може да употреби, које све идеје и предлози постоје, како ићи у ток са временом, а како то спољни, па и политчки фактори, утичу на духовни развој и живот омладине? На ова и друга питања одговара свештеник Миајло Бацковић, парох горњогрбаљски, председник Братства православне омладине Митрополије црногорско-приморске и секретар Одбора за обнову манастира на Михољској превлаци.
Суд на први поглед
Једна од веома често испољаваних особина код човека јесте и пребрзо доношење закључака и судова о другим људима, или како бисмо рекли, суђење на први поглед. Тако донети судови не само да су погрешни, или у најмању руку, потпуно непоуздани, него и стварају штету ономе који их доноси, о чему Свети Апостол Павле пише: „Зато немаш изговора, о човече, који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш, јер ти који судиш чиниш то исто“. (Рим 2: 1)
Молитвени говор дрвета
У исторји уметности црквена уметност представља особени вид изражавања човека чији је извор надахнућа, али и принос – сами Господ Исус Христос. Ту естетика нема кључну улогу и није самој себи циљ, већ се она појављује као носилац и преносилац живе речи Божије и њеног одсјаја на свакодневни живот хришћанина, али и његове молитвености. Ова уметност је истовремено и сабиралиште свих трагика кроз коју Црква, као продужени Христос, пролази кроз време и простор. Повод за разговор са протојерејем-ставрофором др Војиславом Билбијом, парохом ротердамске парохије Свете Тројице СПЦ у пензији, јесте његова скулптура „Олуја“, која представља трагику егзодуса српског народа у Хрватској протераног са својих вековних огњишта.
Површност и дубина
Ми свесно живимо површне животе а површност је извор многих зала. Одбијањем да се удубимо у проблем, да расуђујемо о суштини нашег живљења и онога што се у животу догађа, како са нама самима тако и у нашем окружењу, ми, заправо, дозвољавамо злу да неометано врши своју мисију. Иако већина људи и није зла по свом карактеру, због површности и такозване линије мањег отпора, ми отварамо рупе кроз које се зло провлачи и трује овај наш свет. Говори свештеник Вук Матијашевић.
Људи ће се вратити изворним вредностима
Већ се у народу осећа замор од начина на који огромна већина људи живи у овом времену. Новац и потрошња као циљне вредности доносе собом и остале (не)вредности супротстављене изворној човековој природи. Звоно на узбуну је већ зазвонило. Људима су потребне хришћанске врлине и оне ће ускоро постати нешто без чега људски род неће моћи да опстане.
Живо Јеванђеље
Давно је још рекао наш блаженопочивши патријарх Павле да је један грам живота тежи од тона теорија. То можемо узети и као слоган ове емисије у којој гости нису ни свештеници ни теолози ни људи из црквене јерархије већ двоје такозваних обичних људи, брачни пар Павле и Марија, који су уистину прошли кроз страдања кроз каква ретко ко пролази. И не само да су је прошли, већ су успињући се на њу показали пример живог Јеванђеља, не губећи ни веру ни наду ни љубав у свим трагичним околностима кроз које је прошла њихова породица. Дошли су нам из православне Грузије да својим живим сведочанством укрепе све оне који ће чути њихове речи.