Родом из Мале Русије. У младости ухвате га Татари и продају једном Турчину кожару као роба. Провео у ропству двадесет седам година, у месту Усаки у Малој Азији. Насилно га потурче. Оде у Свету Гору, замонаши се и проведе дванаест година при манастиру светог Павла. Реши се да пострада за Христа. Његов старац духовник Јосиф отпрати га у Усаки где се Пахомије јави свом бившем господару као хришћанин у монашком оделу. Турци га ударе на муке, потом баце у тамницу, и најзад посеку 8. маја 1730. године на сам дан Вазнесења. Од његове крви и моштију десила се многа чудеса. Сахрањен на острву Патмосу у цркви светог Јована Богослова. Тако овај сељак малоруски постаде мученик и венценосац у царству Христовом.
Свети Константин, потомак светог Владимира крститеља Русије, млађи син великога кнеза Свјатослава Јарославича, сам измолио од оца себи град Муром, насељен незнабошцима, да би тамо увео хришћанство. И он крену са породицом, духовништвом, војском и слугама у Муром. Но испред себе посла свог сина Михаила к Муромљанима, да их припреми за долазак кнеза...
Родом Грк; потомак кнезова Макнувских; добио одлично образовање; у Русију дошао у свити принцезе Софије Палеолог к великоме кнезу Јовану III, 1473. године. Он изјави жељу да остане у Русији. Велики кнез му предлагаше високе положаје, али он то смирено одби, и заузе скромни положај бојарица код Ростовског архиепископа Јоасафа...
Најпре се дуго време подвизавао као монах у Сољвичегодском Борисогљебском манастиру. Но њему се у сну јави свети Николај и нареди му, те он оде и основа у пустињском месту манастир на реци Маркуши. Преподобни провођаше све време у уздржању, бдењу, посту и молитви; и да би умртвио тело он ношаше на телу вериге све до смрти своје...
Овај светитељ би рођен у племену никшићком, у селу Жупи, од сиромашних но благочестивих родитеља, Радоја и Јаћиме. По предању подвизавао се најпре у манастиру Морачи, где је и игуманом био. Турци га одатле протерају, и он се настани у Турману Ровачком, на месту које се сад назива Ћелиште. После се пресели и настани у Пиперима у једној ћелији, где је до смрти остао у трудном и богоугодном подвигу. Упокојио се мирно у Господу 20. маја 1697. године. Његове мошти и сада ту почивају и чудесима многим прослављају Христа Бога и Божјег угодника Стефана.
Ова тројица са острва Хиоса; подвизавали се у првој половини једанаестог века; оставили свет, отишли у планину, звану Проватион, и настанили се у једној пећини. Ту се подвизавали сваким подвигом монашког живљења, једући само хлеб и пијући само воду, и то једанпут недељно...
Живео у седмом веку и био ученик Св. Максима Исповедника (који се слави 21. јануара). Био игуман Либијске обитељи у Африци. Много се бавио изучавањем Светога Писма. Од њега остао спис: "О љубави, уздржању и духовном животу", који се налази у Добротољубљу. Упокојио се у миру.
Родом Литванац, незнабожац; он 1265. године, спасавајући се од освете, пребегне у Псков и крсти се. Године 1266. Псковчани, видећи јунаштво и добродушност Довмонта, изабраше га за кнеза. Довмонт је тридесет три године бранио од непријатеља, нарочито од Литванаца и литванских витеза, не само Псков него и сву Северну Русију. У мирно време он се одликовао побожношћу и врлинским животом; волео је правду, био милостив према сиротињи, посећивао сужње, збрињавао путнике, проводио живот у посту и молитви, побожно држао празнике. Свети кнез преставио се 1299. године, и био погребен у Тројицкој цркви.