У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење и чудо: ове речи прогоне жалост и доносе срцу утеху коју не могу дати ни разум ни мудрост овога света. Избављен и исцељен живом вером, осетићеш предукус бескрајног блаженства и рајске радости!
Брак није договор, нити пролазно осећање – он је подвиг, корак из себе ка другом. Тамо где престаје заљубљеност, тек почиње права љубав: она која прашта, носи и остаје. Речи „волим те“ добијају тежину тек кад значе: остајем, хвала ти, опрости. У том тихом свакодневном давању открива се тајна због које породица постаје мала Црква.
За Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа.. Смрт је у свет увео управо човек, слободно пожелевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога. Зато је смрт постала врховни закон живота иако је није створио Бог.
Често се мисли да је хришћанство песимистичка вера која земљу види као долину плача, а тело као тамницу душе од које треба побећи. А апостол Павле, из тамнице и у оковима, пише: „Радујте се!“ И прво Христово чудо није исцељење – него спасавање свадбеног весеља. То говори нешто сасвим друго: Православље није презир према животу, већ његов преображај.
Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља Православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да код њих на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Да не би били обманути, свети оци су нам оставили Симбол вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Симбол вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Симбол вере тј. правилно исказати (исповедити) нашу веру.
Лакше је маштати о „тајним знањима“, и припадности „небеском народу“, него недељом ујутру стати пред Живога Бога на Литургији. Светосавље данас све чешће покушавамо да сводимо на фолклор и духовне пречице које обећавају здравље и успех преко ноћи, без поста, покајања и истинског подвига. Али ако је вера без Крста, она остаје празна и не може нахранити срце које тражи стварни сусрет са Христом.
Постоји разлика између онога ко се назива хришћанином и онога ко заиста живи по Христу. Није довољно имати исправна дела ако у срцу нема живог огња љубави и ревности. Тај тихи унутрашњи пламен мења читав живот из корена. Тек тада почиње прави духовни пут – не споља, него изнутра.
У свету где свако гради своју „истину“, лако је изгубити смисао Божије речи. Свето Писмо јесте темељ, али без живог сведочанства Светих Отаца остаје отворено за безброј личних тумачења. Тешко је истински волети Христа, а не познати оне који су Му били најближи и сачували истину непромењену. У том непрекинутом гласу открива се сигуран пут кроз маглу сопствених тумачења.
У холу болнице на Калимносу, месту где се свакодневно преплићу бол и нада, појавио се несвакидашњи знак утехе. Икона Светог Јефрема Неамакријског почела је да мироточи, задививши лекаре, особље и пацијенте који су први посведочили овом догађају. Вест се брзо проширила острвом, доносећи духовну радост и снажну поруку да вера проналази пут и тамо где је најтеже.
Истинско Православље није само формалност нити пука традиција, већ живи дух Христовог учења. Тамо где нема молитве и поста, нема ни пуноће вере – остаје празна љуштура без живота. Православље је Тело Христово, заједница оних који чувају Истину чисту и непомућену, и који својим подвигом сведоче да вера није реч, већ крст и живот. У времену обмане, оно остаје Тврђава Истине која не трпи ни сенку лажи.
Живот није унапред написан сценарио, нити неко други држи оловку. И када се чини да је све „записано у звездама“, Бог оставља човеку слободу и чека његов корак да би му пружио руку. Један избор, чак и у последњој секунди, може избрисати године мрака и променити све.
Старац Тадеј Витовнички: Наше мисли су као невидљива мрежа која стално привлачи или одбија добро и зло из васионе. Душа никада не спава, већ и у сну тражи додир са духовним световима и сродним душама. Свака добра намера коју задржимо у срцу помаже нам да поправимо своје унутрашње огледало и јасније видимо Бога.
Сви знамо за молитву ума, али често потцењујемо ону коју изговарамо гласом. Свети Игњатије нас учи да је управо пажљива молитва гласом основ и узрок сваког напретка. Она освећује наше тело и чини наш језик неспособним за оно што је покварено и празно. Пажљива молитва устима заправо је „страх за кнезове ваздуха“ и постаје најлакша пречица до молитве срца.
Постоји ли нешто према чему се односимо тако олако као према речима? Реч која нам се омакла не распршује се у ваздуху – она наставља да живи и делује дубоко на људе око нас, али и на оне далеко од нас. Ако знамо да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном суду, зашто нам је тако тешко да схватимо њихов огроман значај?
Духовна дијагноза коју је владика Николај некада поставио Европи данас се са застрашујућом прецизношћу огледа и на нашим улицама и у домовима. Иза фасаде модерног напретка крије се хладан мрак: човек човеку није брат, већ вук под маском напретка. Србија и Европа носе исте симптоме: немир, огорчење, губитак поверења. У том хаосу једино светлост духовног живота може поново отворити пут ка миру и људскости.
Један обичан сусрет и један човек кога бисмо најрадије заобишли понекад постану мерило читавог нашег живота. Разлика између спасења и губитка лежи у томе да ли у човеку преко пута видимо неког „небитног“ – или Христа поред кога пролазимо као да Га не познајемо. И тек кад све утихне, постаје јасно: они „небитни“ били су наши једини важни сусрети.
Никада човек није имао више речи о животу, а мање одговора на питање како да живи. Никада није било више приче о срећи, а више туге у људима. Зато речи Владике Николаја и данас делују узнемирујуће живо – јер не милују заблуде, већ разоткривају стање душе. Његов празник није само сећање на светитеља, већ тренутак када истина поново проговори о човеку.
Вест која је потресла читав православни свет: упокојио се Католикос-патријарх целе Грузије Илија II, један од најзначајнијих духовних вођа нашег времена. Његов одлазак означава крај епохе обележене обновом вере, страдањем и духовним уздизањем једног народа. За собом је оставио Цркву укрепљену, а народ дубље укорењен у вери. Вечан му спомен.
Глас Цркве, издавачка кућа и истоимeни часопис епархије шабачко-ваљевске (сада шабачке), прва се још 1987. године одлучила да светог Владику Никлаја узме за своју крсну славу. Говорећи о светитељском чудотворству Светог Владике Николаја, владика Амфилохије је са дирљивом искреношћу посведочио о једном чудесном догађају на гробу Светог Владике Николаја у Америци, из свог властитог искуства.
Сви знамо за круг од седам дана који се стално изнова понавља. Ипак, постоји и Осми дан – онај који не долази после недеље, већ стоји изван времена и никада не залази. То је невидљива пукотина у нашој свакодневици која нас подсећа да човек није створен за кавез пролазности, већ за бескрај. У том дану свака искрена љубав и свака жртва постају трагови који никада не нестају.