700 година раније: Зашто данас славимо Богородицу
Шта да је Марија рекла „не“? Није реторичко питање. Вековима пре Рођења, пророчанства су прецизно назначила све: место – Витлејем, Мајка – Дева. Све је било спремно. Али Бог није ушао у свет силом. Стао је пред једну девојку из Назарета и чекао њен одговор. Јер без њеног „ДА“, све те припреме, сва та пророчанства, остала би само речи на папиру. Не би било ни Витлејема, ни јасала, ни Божића. Зато 8. јануара не славимо случајност – него слободу.
Ава Јустин: Шта је човек без Христа, а шта са Њим?
Рођење Христовo означило је крај једне мрачне историјске етапе оличене у магијско-гатарско-врачарском ропству палог човека и човечанства. Обрадујмо се, зато, Богомладенцу Христу и прославимо Га као што прослављамо сопствено рођење. Примимо Га у своје срце да растући са Њим узрастемо у пуноћу раста Богочовека Христа.
Божићна беседа владике Николаја
Амин, Господе! Буди с нама, јер тонемо. Јављај се што чешће и у што више срца људских. Осветли нас умом Твојим и загреј нас љубављу Твојом. Осветли и загреј тамне и хладне пештере срца људских, као што си негда осветлио и загрејао пештеру Витлејемску присуством Својим. Да би опет оживело славље Бога, да би се установио мир међу народима, и зацарила добра воља међу људима.
Рођен у тами: драма спасења у Божићној икони
У самом средишту Божићне иконе зјапи црна пећина, а у њој лежи Дете – не изнад људске беде, већ унутар ње, у срцу света који тоне. Она је концентрација нашег бола, нашег очаја, наших ратова и издаја. И највеће чудо се дешава управо овде: светлост не обасјава ову пећину споља, него улази унутра. Добровољно. И управо из тог мрака почиње спасење.
Божићна посланица СПЦ
И ове године милости Господње, са свима вама делећи радост Рождества, опет и опет благовестимо једино ново под сунцем: сусрет, загрљај и целив пролазног и непролазног, неба и земље, Бога и човека — Рођење Спаса Који је Христос Господ (Лук. 2, 10 – 11).
Откуд Бог у људском телу?
Улазак Бога у људско тело догађај је без изузетка у свеколикој историји. Но, колико год био очигледан, овај догађај није доступан свачијем уму, већ само уму у који, из срца испуњеног љубављу према Богу и људима, долази Светлост богопознања. А када се осунча ум, онда је човек у стању да схвати да је Бог у наш живот ушао као Човек да би нас подигао из наше палости до Свог божанства.
Светлост која је запаљена у камену
За Њега није било места у свратишту, али је камен отворио своја врата. Живот је ушао у свет не кроз домове људи, већ кроз пећину – у тишини, хладноћи и одбачености. Од витлејемске колевке до гроба усеченог у стену, сведочимо истом парадоксу: тамо где човек затвара врата за Бога, Бог започиње спасење за човека. Светлост је запаљена управо тамо где се од таме више ништа није очекивало.
Зла реч на благдан
''Страшно је пасти у руке Бога живога'' - говоре свети Оци. Један од најлакших начина који доводе до најтрагичнијих судбина јесте - употреба речи. Колико је само гробова ископала реч?! Зато, ваља добро размислити и измерити реч коју упућујемо јер она се гнезди у срцу човечијем. Што на срцу то на устима, што на устима - то на делу!
Хришћанство се не може измислити
Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).
Кога Јеванђељска реч не може да утеши?
Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатому ући у вечност. Богатство које смирује и умирује, често је највећа замка – мир који човека чини невидљивим за Бога. Један тренутак тишине, један дубок дах, и све што је скупљено, већ је изгубљено. Страшно није имати много, већ не осетити ништа.
Бог увек помаже
Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Онај који не познаје Бога не може познавати ни душу
Отац Владимир Новицки открива лични пут од психијатра до свештеника. Постати психијатар било је сасвим природно, породична традиција. Међутим, кроз лично трагање и тражење одговора на најважније питање – у чему је смисао живота, он почетком 90-тих прилази Богу, а онда, „Моје колеге су мени поставили дијагнозу!“, уз осмех додаје ова изузетно занимљива личност.
Живот иза Крста
Постоји тренутак у ком вера престаје да буде угодна и постаје избор који боли. Свака одлука, сваки страх и сваки ситни изговор одређују да ли живот пролази кроз контролу или кроз храброст. Хришћанство се открива као пут који разоружава, који руши егео и навике, и показује да истинска слобода долази тек кад се прихвати оно што заиста кошта. У том парадоксу – губитак удобности постаје почетак истинског живота.
Вакцина против зла
Постоји закон: духовни живот не трпи празнину. Ако се не бавимо духовним васпитањем детета, његову душу заузима другачија духовност. Ђаво није бајка, то је реалност. Он неће седети скрштених руку, гледајући како се човек спасава. Али ради тога нам се и даје велико оружје: крштење и крст Господњи. На њему је написано: "Спаси и сачувај", и не сме се скидати, јер тиме себе лишавамо одбране и заштите.
Поглед који је Бог запамтио
Разбојник навикнут да отима и убија, у пустињи одједном остаје без оружја – пред лицем Мајке и Детета. Уместо плена, угледа светлост која га разобличава и приморава да учини једино добро дело свог живота. Тридесет година касније, тај исти човек, распет поред Христа, стоји без оправдања и моли за милост. А Бог одговара памћењем: ниједно зрно добра, једном дотакнуто милошћу, није заборављено.
Када олтар постане бина: Светлост која се гаси уз аплауз
У немачким храмовима олтар се претвара у бину за плес на шипки, а проповед уступа место еротизованим перформансима под сводовима вековних цркава. Пасторке благосиљају четворицу мушкараца као „породицу“, проглашавајући то новим обликом љубави пред Богом, док се свештеници појављују у костимима Дракуле, уз маглу и ковчеге. Светост се разводњава у име прилагођавања савременом човеку. Западно хришћанство не руши нико споља – оно се само празни, одричући се Крста, покајања и самог смисла.
Усамљеност мравињака
Живимо у свету који је испуњен брзинама. Не ради се само о брзим возовима, авионима и аутомобилима, већ и о протоку информација, навали вести и догађаја, свакодневној журби, сталној вреви, жељи да се уради неколико ствари одједном и као резултат, и неизбежном огорчењу, јер не иде све увек како је планирано... Све ово поставља нам такав темпо, да свако ко живи у оваквом свету заборавља чак и на себе, а да не спомињемо сећање на то да у близини има и других људи. Ближњих. Оних, које нам је Господ заповедио да волимо, јер ће нашом љубављу према њима знати колико и Њега волимо.
Глас из вечности на кревету бола: Сведочанство монаха Софронија
Док машина дише уместо њега, а тело већ деценију лежи потпуно непомично, један монах са Крита успео је да постане глас који теши хиљаде људи широм планете. Он не користи гласне жице већ поглед, а његова тастатура су његове очи којима куца поруке наде из самог средишта медицински безнадежног стања. Ово је сведочанство о невероватном тријумфу духа над тешком болешћу, које показује зашто је живот без покрета понекад слободнији од живота у којем имамо све – осим Бога.
Божији потпис у законима физике: Наука све ближа доказу невидљивог реда
Научни свет уздрман: истраживање са Универзитета у Портсмуту показује да гравитација није слепа сила, већ „Божији потпис“ који одржава ред у свемиру. Уместо хаоса, празнину материје испуњава невидљиви код који држи творевину на окупу. Између атома и звезда одзвања Логос – доказ да свет није случајан, већ промишљено дело Творца.
Између спаљених цркава и вапаја за избављењем: духовна драма модерне Европе
Европа се суочава са дубоком духовном кризом: док се јавни простор све више секуларизује, антихришћански инциденти и напад на верске симболе бележе рекордне бројке. Истовремено, расте и број људи који траже егзорцизам. Ова егзистенцијална празнина открива да Христос, чак и када је потиснут, остаје неминовна тачка ослонца модерног човека. Узнемирујућа свакодневица тако постаје доказ да Његово одсуство не доноси слободу, већ дубоку кризу идентитета која тражи хитан одговор.