Боље камен око врата него рана „маломе“: како један клик повређује човека
Христова опомена „не саблажњавајте мале“ није претња, већ слика дубоке бриге за рањивост људске душе. „Мали“ нису само деца, већ сви који су тек на прагу вере или на прагу живота, рањиви и несигурни. Једна наша хладна реч или подсмех, било у сусрету или преко екрана, могу угасити једино светло које неко у себи носи. Лакше је поднети најтежу несрећу него живети са сећањем да смо својом равнодушношћу некоме пресекли пут ка нади.
Да није Ње
Ава Јустин: Браћо и сестре моје, да није Пресвете Богородице људи би давно, давно постали ђаволи. Јер да није Ње не би било Господа Христа у овоме свету, не би било Спаситеља, Спаситеља од греха, Спаситеља од смрти, Спаситеља од ђавола и људи, људи који су тако заволели грех и сласти греховне, да би давно постали ђаволи! Без Ње, овај свет је без Бога; без Ње, овај свет је без Спаситеља; без Ње, овај свет пакао је од греха и смрти и демона.
Прва линија одбране: Зашто богохулне мисли нису мој грех
Најтежи рат се води у тишини сопствене главе, против мисли које су туђе, прљаве, па и богохулне. Православна духовност открива да сам такав напад није исто што и грех, већ је често само стрела усмерена на нашу слободну вољу. У овом духовном конфликту, ужас и отпор према злим идејама најјачи су доказ да срце није пало. Најважније је знати: Победа није у савршенству, већ у одбијању да се пристане.
Битка за душу: Сведочење о визији пакла и сили егзорцизма
Ово потресно сведочанство монахиње из прве руке разоткрива бруталну стварност демонске опседнутости и вековни обред егзорцизма у Православној цркви. Усред ужасавајућих јаука, животињског режања и призора пакла, показује се да је Христова сила непобедива, а да је његов скалпел против зла – смирење. Чак и у најмрачнијим тренуцима, ово је прича о коначној победи над очајем и мржњом.
Глуво срце
Молитва је својеврстан испит, који човек полаже показујући тимe какав је заиста његов живот. Међутим, људски егоизам жели да добије награду без труда и лукави човеков разум се слаже са страстима – да превари Бога. Ово се дешава неприметно. Човек престаје да схвата да молитвене речи добијају животворну силу када се осмишљавају умом и доживљавају срцем.
Небо у нама и ми у Небу: Анатомија вечне чежње
Сваки пут кад подигнемо поглед, не гледамо у хладан свемир, већ у границу где престаје материја и почиње вечна чежња. Највећа заблуда модерног човека је што Бога тражи телескопом, на крају звездане прашине. Рај није далеко место које чека душу да побегне из тела, већ је стање присуства које почиње у срцу, на дохват руке.
Болест звана „праведност“: Зашто је Христос исцелио царинике, а не фарисеје
Највећа болест није грех, већ илузија здравља. Док је свет презирао цариника Матеја, Христос га је позвао директно са царине, уздижући га у Светог апостола и јеванђелисту. Лекар долази онима којима је помоћ заиста потребна. Суштина Божије милости лежи у томе што Он не тражи савршене, већ искрене, рушећи све људске зидове праведности.
Божићни пост – уметност тихог ишчекивања
Божићни пост открива своју нежну страну као време тишине усред зимске буке. Он није строг подвиг, већ нежан ритам који успорава кораке и отвара срце за Светлост која долази. У његовој тишини човек открива да је највећа радост управо у чекању Христа, радост која загрева и најхладније дане.
Господ и деца
Господ воли уметнике, музичаре, песнике, а посебно децу, а Миша и јесте био дете, као и сви ми рокери који остајемо вечито деца, одбијајући упорно и упорно да одрастемо. Сетио сам се и Христових речи: Будите као деца, јер таквих је Царство Небеско. Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско.
Данас (ни)је тешко бити Хришћанин
Сутра почиње Божићн пост. Tоком њега, ми који себе сматрамо Хришћанима више него икад морамо да искочимо из себе, свог живота и проблема, својих демона и искушења, и без изговора се посветимо људима око себе. Преплашеним људима око нас потребна је утеха. Усамљенима је потребно друштво, блискост, несебичност. Болеснима је потребна помоћ. Себично би било да се под изговором поста склонимо од онога што нас окружује, и, како би рекао блажени Серафим Роуз “дивимо својој духовности у огледалу“.
Када добро изгледа поражено: духовни поглед старца Пајсија на кризу у свету
Свет се, кроз световну равнодушност и духовно отпадништво, убрзано претвара у лудницу. Планови мрачних сила укључују једну светску владу и религију, због чега је наступио духовни рат. Ипак, олуја ће избацити све непотребно, а Бог још увек држи кочницу док чека да хришћани прекину своју млакост и храбро исповеде веру.
Између обичаја и Заповести: кад фолклор замени Христа
Међу многим народним обичајима и празничним табуима често се губи права суштина Хришћанства – љубав према Богу и ближњем. Док медији упорно поручују шта „се ваља“, а шта „не ваља“ радити да би се избегла несрећа, хришћански живот показује где је срж правог следовања Христу. Чињеница је: само љубав нас везује за Живог Бога, а све остало је само – фолклор.
Када небо ћути: Како поново пронаћи пут до Оца
Истинска љубав према Богу не може се купити добрим делима нити заслужити подвигом. Као што нико не воли банкомат, већ само оно што из њега добија, тако ни Творац није средство за испуњавање личних интереса. Тек када се однос очисти од ове скривене трговине и страха од осуде, отвара се простор за сусрет са Оцем који љубав не условљава нашом савршеношћу, већ је дарује безусловно.
Ја против свих: анатомија поноса
Понос не почиње као грех, већ као осећај – лакоћа, самопоуздање, жеља да се буде вољен. Али управо тај осећај, ако се не преиспитује, прераста у затвореност, у потребу да се све врти око „ја“. На крају, човек више не види ни друге, ни Бога – само сопствену сенку. То је пут који изгледа као узлаз, а води у најдубљу унутрашњу самоћу.
Свети Нектарије: Божија сила пред којом су занемели и скептици
У сиротињској болничкој соби, смрт једног одбаченог старца постала је тренутак у којем је Божија сила победила медицинске законе. Обична поткошуља бачена на непокретног човека учинила је оно што лекари нису могли годинама – подигла га је на ноге истог трена. Ово је сведочанство о томе како Бог прославља оне који трпе неправду и доказује да тамо где престаје људска моћ, почињу Његова чуда.
Тајна првог рата: Како је Архангел Михаило победио највећу гордост?
Данас прослављамо Сабор Светог Архангела Михаила. Ово није само слава, већ дан који подсећа да се највећа битка не води на земљи, већ у нашем духу. Небески Војвода нас својим мачем учи да је једина права победа у животу – победа понизности над гордошћу. Његово име, које значи "Ко је као Бог?", најснажнији је позив на сталну будност и оданост истини.
Симбол вере: Камен темељац у времену сумње
У православном молитвенику постоји једна молитва, у којој, за разлику од свих осталих, нема призива Господу, ни молбе Њему, ни покајаних речи, ни речи захвалности. Ова молитва се зове Символ вере. Саставили су га још у 4. веку свети оци Првог и Другог Васељенског Сабора и од тада је сачуван у Цркви непромењен, изражавајући главне истине Православља. Сви њени делови су формулисани као одговори непријатељима Православља, који непрестано насрћу на вернике и покушавају да код њих унесу забуну и погрешно учење.
Љубав и поверење
Људе треба волети, али не треба веровати свим њиховим речима, јер и сами пате због речи које су говорили и кају се због њих. Нама затамњеним какви јесмо, и добро може да изгледа као лоше, ако је повезано са болом, муком или са повредом нашег самољубља. Неповерење, наравно, не треба гајити према самом човеку, него ка његовом тренутном стању.
Изолација у доба повезаности: Како смо престали да волимо?
Највећи духовни закон није скуп правила, већ једноставан позив: љубав према ближњем као према самом себи. У времену виртуелне повезаности, човек постаје све изолованији, а ближњи се често своди на средство за остваривање личне користи, а не на лице Божије. Истинска вера није у речима нити молитвама, већ у храброшћу да се отворе врата и принесе жртва. Зид који се подиже око сопственог ега на крају постаје највећи затвор.
Под хипнозом света
Најстрашније, најотровније – то је хипноза целог света, када хиљаде и хиљаде људи са непомућеним лицима клизе у пропаст и још ти се мило смеше, као да је тобож све добро и да се ничега не треба бојати. И тако одлазе скоро сви, без икаквог страха, без вапаја, без позива у помоћ. А они који то виде и знају, шта чине? И њима се то чини тако обичним, тако познатим, тако природним. Сви се и даље траже мир, спокој, срећу, и то управо на том путу...