Велики петак није само сећање на догађај из далеке прошлости, већ тренутак када сваки човек препознаје сопствене грешке у трњу Христове круне. Постоји бол тежи од физичких рана, а то је осећај потпуне остављености и тишине коју је Бог примио на Себе да нико више не би био сам у свом мраку. Крст више није знак срама и пораза, већ једина тачка са које почиње истински живот и нада која лечи сваку људску тугу. Тамо где свет види крај, Љубав је већ запалила светлост која се не гаси.
„У чему је трагедија Христовог страдања на крсту, ако је знао да ће поново устати?“ – често се питају људи. Иза оваквог питања стоји разумљиво људско резоновање: „Ако је Христос Бог, Он никада није ни престао бити Бог, чак ни на Голготи. Знао је да ће се патње завршити и да ће се поново уздићи на Небо. Све ће опет бити као пре.“ Да видимо шта заправо није у реду са оваквим размишљањем и зашто је Христова жртва била стварна, а не илузорна.
Хлеб и вино на једном столу постају више од оброка – постају тајна живота који не престаје. Пораз гордости и сила љубави откривају се у једном једноставном гесту – прању ногу и делићу хлеба. У соби где издаја и страх ходају заједно, рађа се љубав која не бежи пред муком. Велики Четвртак открива како сваки дан може постати тренутак вечности.
Жена која даје све. Ученик који мери све. Мали избори, тихи тренуци. Велика среда је дан када љубав и издаја стају један поред другог. И негде између та два пута открива се човеково срце, као огледало у коме се види ко смо заиста.
Мајка не престаје да воли, чак и онда када Њена деца забораве на Њу. Њена љубав није само тиха утеха, већ и бол – јер сваки грех оставља траг на Њеном лицу. У тој истој љубави крије се и обећање које не престаје: „Ја сам са вама до свршетка века“. Између те утехе и тихих суза открива се тајна која мења срце.
Благе вести које нам је Господ Христос донео у овај свет, казује нам сву судбину човекову кад је с Богом и уз Бога, али и сву тешку и страшну судбину човекову кад је уз ђавола кроз грех, непокајани грех. Еванђеље Господа Христа заиста Благовест невиђена у овоме свету, Благовест за свако људско биће у свима световима. И све што је Христово, сваки Његов поглед, свако Његово чудо, свако Његово дејство: све је Благовест до Благовести! И зато је од Његовог доласка у овај свет земља постала Небо, као што се вели у данашњим црквеним молитвама. Кад је земља постала Божје обиталиште онда заиста је Господ с нама.
Постоји вера која мења живот – и постоји религија која остаје само на форми. Када се изгуби живи однос са Богом, остају правила, обичаји и празни покрети без плодова. Споља све може изгледати уредно и побожно, а изнутра тихо нестаје молитва и топлина. Страсна седмица почиње управо подсећањем на ту најопаснију духовну кризу.
Што се бринеш, човече? Безброј смрти напало на тебе? Ту је Господ, Једини Победитељ смрти и греха. Што се бојиш смрти? Напали те ђаволи са свих страна? Што се бојиш ђавола? Господ је ту поред тебе! Не брини ни за шта. Само му казуј муке своје у молитвама својим.
Најискреније обележје праве вере није у речима или поукама, већ у необичној топлини која избија из човекових очију и поступака. Док је хладноћа која скамењује сасвим сигуран знак неверја, вера је живи огањ који греје свакога ко му се приближи. Управо та Божија љубав, која је за једне рајска радост а за друге несносни пламен, чини суштину вечности која нас све чека.
Свети Дамаскин Студит пише да праведни Лазар никада није испричао шта је видео у паклу. Видевши адске муке, стално је осећао горчину у устима и није могао ништа да једе, а да се претходно не заслади. Такође, никада се није ни смејао. Само једном, када је видео како је једна особа украла земљани суд, нацерио се и рекао: „Глина краде глину“, о чему је писао и црквени историчар Никифор Калист Ксантопула.
Постоје четири закона, по којима ће Бог судити целом свету. Први закон је био природни, други, закон стварања. По њима биће суђено свим народима света, осим Хришћана и Јевреја. По Старом Завету, биће суђено Јеврејима, а по закону Благодати и Јеванђељу биће суђено нама, Хришћанима. Наш закон је савршенији од свих осталих. Уколико га нарушимо, пашће на нас велики грех и очекиваће нас теже муке, него оне што не знају за Јеванђеље.
У свакој својој невољи почни да изговараш речи: слава Богу! Угледаћеш знамење и чудо: ове речи прогоне жалост и доносе срцу утеху коју не могу дати ни разум ни мудрост овога света. Избављен и исцељен живом вером, осетићеш предукус бескрајног блаженства и рајске радости!
Брак није договор, нити пролазно осећање – он је подвиг, корак из себе ка другом. Тамо где престаје заљубљеност, тек почиње права љубав: она која прашта, носи и остаје. Речи „волим те“ добијају тежину тек кад значе: остајем, хвала ти, опрости. У том тихом свакодневном давању открива се тајна због које породица постаје мала Црква.
За Хришћанство смрт је појава, пре свега, етичкога реда, тј. духовна катастрофа.. Смрт је у свет увео управо човек, слободно пожелевши живот искључиво за себе и у себи, и откинувши, на тај начин, себе од источника, од циља и садржаја живота – од Бога. Зато је смрт постала врховни закон живота иако је није створио Бог.
Често се мисли да је хришћанство песимистичка вера која земљу види као долину плача, а тело као тамницу душе од које треба побећи. А апостол Павле, из тамнице и у оковима, пише: „Радујте се!“ И прво Христово чудо није исцељење – него спасавање свадбеног весеља. То говори нешто сасвим друго: Православље није презир према животу, већ његов преображај.
Постоји велико мноштво разних секти и непријатеља Православља који непрестано насрћу на православне вернике и покушавају да код њих на разне лукаве начине унесу забуну и погрешно учење. Да не би били обманути, свети оци су нам оставили Симбол вере, кратко али прецизно исказано православно исповедање вере. Зато је добро научити Симбол вере напамет и када се год молимо Богу прочитати и Симбол вере тј. правилно исказати (исповедити) нашу веру.
Лакше је маштати о „тајним знањима“, и припадности „небеском народу“, него недељом ујутру стати пред Живога Бога на Литургији. Светосавље данас све чешће покушавамо да сводимо на фолклор и духовне пречице које обећавају здравље и успех преко ноћи, без поста, покајања и истинског подвига. Али ако је вера без Крста, она остаје празна и не може нахранити срце које тражи стварни сусрет са Христом.
Постоји разлика између онога ко се назива хришћанином и онога ко заиста живи по Христу. Није довољно имати исправна дела ако у срцу нема живог огња љубави и ревности. Тај тихи унутрашњи пламен мења читав живот из корена. Тек тада почиње прави духовни пут – не споља, него изнутра.
У свету где свако гради своју „истину“, лако је изгубити смисао Божије речи. Свето Писмо јесте темељ, али без живог сведочанства Светих Отаца остаје отворено за безброј личних тумачења. Тешко је истински волети Христа, а не познати оне који су Му били најближи и сачували истину непромењену. У том непрекинутом гласу открива се сигуран пут кроз маглу сопствених тумачења.
У холу болнице на Калимносу, месту где се свакодневно преплићу бол и нада, појавио се несвакидашњи знак утехе. Икона Светог Јефрема Неамакријског почела је да мироточи, задививши лекаре, особље и пацијенте који су први посведочили овом догађају. Вест се брзо проширила острвом, доносећи духовну радост и снажну поруку да вера проналази пут и тамо где је најтеже.