Хришћанине, гледај само да будеш Божији, а Бог своје не оставља. Веруј у Њега као у Бога свим срцем својим, угађај Му вером и праведношћу; положи сву наду у Њега и призови Га у своје срце. И где год да си, у каква искушења и невоље да си упао, Он је увек са тобом, види твој подвиг и невидљивом руком крепи те и помаже ти.
У времену ратова и страха, људи су ризиковали све да сачувају оно што им је било најсветије. Мошти Светог Николе нису само пренете – оне су постале сведок једне драматичне борбе између вере, похлепе и наде. Чуда која су се догодила по доласку у Бари променили су све и оставили траг који траје до данас. А истина о њиховој подели откривена је тек после скоро хиљаду година.
У самој речи „Вазнесење“ трепери нека чудна радост, јер та реч представља изазов такозваним „законима природе“ који човека свагда вуку наниже, ка земљи, који га свагда потчињавају закону земљине теже и падања. А, гле, у речи „Вазнесење“ све је супротно – лакоћа, покрет навише, бесконачно узношење у висину.
Данашњим Светим Празником Господ Христос завршава спасење људи и казује нам ради чега је Он дошао у овај свет. Дошао је и узео на Себе тело људско, постао човек да би показао човеку какав је пут његов на земљи и куда он иде са земље. То је казао Својим Светим Узнесењем на небо.
Није сваки знак на небу нешто што се гледа мирно – неки прекину све расправе у једном тренутку. У Јерусалиму се једном појавио Крст који није тражио тумачење, него је натерао људе да ућуте. Тај догађај није остао затворен у историји, него је наставио да се понавља у облику који данас многи препознају тек кад постане тежак. Јер Крст се данас више не појављује на небу, него унутар наше свакодневице.
Црква није место за оне који се сматрају савршенима. Она је прибежиште за оне сломљене духом, за оне који су пали на дно, за оне чији су животи испуњени тугом и болом. У Цркви се не спасавају јаки, него они који су понижени, који су страдали и патњом се подвизавали. Она припада скромнима овога света, онима који живе на ивици егзистенције, онима који су осетили дубоку бол своје усамљености и тоталну огољеност свог постојања.
Постоје људски падови који делују коначно и моменти када изгледа да лека за порочну душу више нема. Ипак, кроз векове је сачувана једна тиха светиња и чудесна икона пред којом су и највећи зависници пронашли снагу да устану и заувек победе своје окове. Она сведочи да Божија милост увек иде дубље од било ког људског пада и да извор утехе никада не пресушује. Данашњи дан подсећа да ниједна борба није потпуно изгубљена и да за сваку рањену душу постоји рука која подиже.
Шта значи бити савршен као Бог? Већина људи верује да је то немогуће достићи, видећи у заповести осуду, а не позив. Међутим, тајна хришћанског савршенства није у хладној безгрешности, већ у бескрајној и динамичној љубави. Може ли смртни човек, са свим својом слабостима, заиста започети пут који води ка савршенству Оца?
Вековима се веровало да је библијска Витсаида, дом Светог Петра и место великих Исусових чуда, заувек збрисана са лица земље због страшног проклетства из Јеванђеља. Најновија ископавања на обали Галилејског језера открила су остатке древне цркве и зидове куће из првог века који су изронили из пепела након великог пожара. Ова задивљујућа археолошка тајна доказује да камен и мозаици могу проговорити и после две хиљаде година тишине. Судбина града који је некада био осуђен на потпуни заборав сада је поново пред очима света као опипљиво сведочанство давних времена.
Када све постане неподношљиво, утеха се не налази у бекству, већ у истини која води кроз Крст – ка победи која не пролази. Нека никакво зло не плаши, јер шта год да се догоди – „то је од Мене било“, говори Господ. И што су веће невоље, то се јасније открива Његова милост, јер онај ко жели да буде Христов неће бити остављен никада.
На земљи без везе не можеш ни папир да завршиш. А пред Богом – нема ни реда, ни шалтера, али има нешто друго: време у ком учимо да волимо. Па зашто онда тражимо свеце? Зато што Бог не тражи процедуру – него љубав. И зато што нас није створио саме, него једне за друге. Понекад, када ти не можеш да се молиш – неко се моли за тебе.
Увреда није увек случајност. Понекад Бог допусти такав тренутак да бисмо видели шта носимо у себи. Јер управо тада се открива ко смо. А када нас туђе речи више не повређују – постајемо истински слободни.
Најопаснији човек је често онај који говори оно што нико не жели да чује. Пророка Јеремију су исмевали, затварали и бацили у блато само зато што је видео и говорио да се изнутра већ распало оно што је споља изгледало свето и нетакнуто. Прича о пророку Јеремији и данас звучи застрашујуће савремено.
Две заповести које Христос предаје човеку, вертикала и хоризонтала постојања свакога од нас, јесу – љубав према Богу и ближњем. У тој заповести је и Суд свакоме човеку јер меру те љубави имамо опипљиву само у мери у којој опраштамо. Управо је то мера Божијег опраштања нама.
Постоји место где болесни устају, а лекари немо климају главом. То није болница, нити храм на углу - то је стена у Острогу, у коју је уграђена једна душа што и даље дише за све нас. Свети Василије Острошки је исцелитељ који не пита ко си, него шта те боли. Али он је и бранитељ истине који се није повукао ни пред мачем, ни пред лажју. Његова молитва и даље лечи, не само тело, него и срце које је изгубило наду.
Првих петнаест минута након буђења често одлучују о томе да ли ће дан бити испуњен миром или тескобом коју нисмо ни тражили. Лако је упасти у замку плавог екрана и туђих вести, док сопствено срце још ујутру остаје потпуно гладно. Понекад је довољно само променити редослед првих корака како би душа поново продисала. Чак је и Свети Јован Кронштатски, пре више од једног века, препознао ову борбу која се данас води на длану сваког човека.
Данас се сећамо догађаја од пре четири века, када је једна ломача на Врачару требало да угаси наду и избрише име највећег српског светитеља. Синан-паша је веровао да ће ватра уништити оно пред чим народ клечи, али се догодило управо супротно. Оно што је почело као највећи пораз, постало је вечни темељ опстанка који никаква сила не може срушити. На месту где је остао пепео никла је купола наде, као доказ да оно што је утемељено у Христу ни земаљска ватра не може дотаћи.
Сви се плаше смрти, а ретко ко се плаши живота без смисла. Човек који заборави да је пролазан, лако почне да живи као да су грех, гордост и празнина нешто нормално. Сећање на смрт није позив на тугу – него на буђење. Јер тек када човек схвати да ништа овде није вечно, почиње истински да цени и живот, и људе, и Бога.
Христос је љубав која се не тражи у књигама, већ се буквално куша као истински лек за душу и тело. Литургија је тај невероватни дар који свакоме нуди бесмртност и радост потпуно бесплатно, без икаквих услова. Сваки сувишни егоизам и себичност нестају пред извором који породицу и децу претвара у мале светионике који мењају читав свет. То је једино место где љубав стоји изнад сваког правила и где живот коначно добија свој прави смисао.
Многи верују да мошти морају остати нетакнуте да би биле свете, али истина коју Црква вековима чува много је дубља и задивљујућа. Светост не почива у хемијском стању тела, већ у невидљивој сили која прожима сваку кост и сваку честицу праха онога ко је живео Богом. Чак и обичне кости могу бити посуде препуне благодати, подсећајући да човек није створен само за земљу, већ за вечност.