„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању: дубока молитва доноси искушења. Као што снажан ветар може да угаси свећу, тако демони настоје да угасе и пламичак молитве. Зато тај пламичак треба изнова распламсавати, чак и када нам се чини да је сасвим слаб. Како започети Исусову молитву, како је упражњавати и чему нас уче они који су стекли искуство молитвеног живота?
Бити Србин значи живети у љубави, милосрђу и праштању, ширити мир међу људима и с љубављу се односити према свакој живој творевини. То је снага домаћина који породицу ставља на прво место и с поносом слави крсну славу, чувајући веру и заједништво својих предака. Живети по Христовим заповестима и знати да је Бог највеће богатство – то је пут Светосавља!
Христове речи вековима охрабрују верне: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12, 32). Каква је то утеха и радост – знати да нас Небески Отац позива к Себи и да већ сада можемо живети у светлости вере, наде и благодарности!
Бог нам је даровао Своје светитеље – као светлост у ноћи, сапутнике у жалости и молитвене заступнике у нашој слабости. Иако су живели у неком другом времену, њихова љубав и молитве и данас су присутне у нашем животу. Зато отварајмо житија не само очима него и срцем, јер светитељи нису само личности из далеке прошлости – они су нам и данас блиски, јер живе у Богу.
Зашто људи траже помоћ од магова и гатара када их притисну страх, болест или несрећа? Свето Писмо строго забрањује магију и гатање, а Православна Црква упозорава да се иза обећања о тајној моћи крије пут који човека удаљава од Бога. Магија обећава контролу над судбином, док нас вера учи да се уздамо у Божији Промисао. Али зашто човек, у жељи да осигура своју срећу, често несвесно постаје заробљеник сопственог страха?
Понекад један наизглед безначајан догађај може да обележи читав живот, да раздвоји најближе и да у људском срцу годинама храни бол и мржњу. Тек када се после много деценија открије истина, човек схвати колико је мало знао о ономе што је сматрао потпуно јасним. Потресно сведочење свештеника Павла Островског открива колико далеко могу да досегну последице једног поступка и како нам Господ, понекад и после много година, отвара очи.
Свет често исмева идеалисте и говори им да су наивни, да се од доброте не живи и да се човек мора борити само за себе. А Христос нас позива на сасвим другачији живот – да победимо себичност, научимо да волимо и постанемо ослонац једни другима. Можда баш оно што свет сматра наивношћу јесте оно што му данас највише недостаје.
Бог заповеда да Га се бојимо, а апостол Јован каже да савршена љубав изгони страх! Како је могуће да се човек истовремено боји Бога и да Га воли? Свети Оци откривају парадокс хришћанског живота: што више човек воли Бога, све мање се плаши Његове казне, али све више страхује да не изгуби Његову љубав.
Оно што тражимо – то и налазимо. Ако очи виде само бриге и неправде, срце остаје празно; али ако научимо да препознајемо доброту и љубав, откривамо Божије дарове који су нам свакодневно надохват руке. Понекад је довољно само да застанемо и отворимо срце – и свет се изненада испуни светлошћу.
Данас славимо Светог апостола Тому, који је поверовао у Христово Васкрсење тек када је својим очима видео Васкрслог Господа. А ми, који Га нисмо видели, позвани смо да верујемо и без телесних доказа. Како да стекнемо такву веру? Свети Игњатије Брјанчанинов открива зашто наша вера остаје слаба и како можемо да дођемо до познања Бога које мења читав живот.
Господ Исус Христос је васкрсавао мртве, али Његова чуда откривају и дубљу истину: човек може бити жив телом, а ипак духовно умирати у гресима. У беседи на данашње Јеванђеље, Свети Лука Кримски објашњава зашто је Господ васкрсавао умрле и какав препород очекује оне који желе да живе у Христу. Како да препознамо духовну смрт док наше тело још живи?
Мајка се не храни само хлебом који једе, него и радошћу што су њена деца сита. Док се она одриче свог одмора, сна и понекад сопствених потреба да би детету било добро, у њој се развија љубав која јој даје снагу за коју раније није ни знала да је има. Свети Пајсије Светогорац открива нам како мајчинство мења човека и зашто је мајчина љубав једна од најупечатљивијих слика несебичне љубави.
Молимо се за исцељење својих најмилијих, са вером палимо свеће и призивамо помоћ светих, а чудо понекад изостане. Зашто Бог услиши молитву једном човеку, а други и даље страда? Зашто су и неки велики светитељи, који су исцељивали друге, сами носили тешке болести? Одговор се крије у тајни Божијег промисла, али и у дубини вере која уме да прихвати Његову вољу. Како да се молимо када не добијамо оно за шта се молимо и шта нам о томе откривају примери светих стараца?
Ђаво се све отвореније појављује на градским трговима, фудбалским стадионима и музичким позорницама широм Европе. Од монументалне статуе ђавола у Немачкој и навијачког призивања Луцифера на фудбалској утакмици, до концерата и јавних догађаја са сатанистичким обележјима, све је више примера који привлаче пажњу јавности. Шта нам говори ширење овакве симболике и где је граница између уметничке провокације, забаве и отвореног величања зла?
Док се свет бори са својим невољама, Пресвета Богородица се моли за нас и шири над нама свој свети Покров. Пре више од хиљаду година, у цариградском храму, догодило се чудесно јављање које и данас открива дубину Њене љубави према људима. Зашто Богородица плаче док се моли за нас? Зашто је називамо срцем Цркве? И какву благодат носи Њен Покров, под којим тражимо утеху, заштиту и спасење?
Бог нас чује чим му се обратимо. Али Он не размишља као ми. Ви мислите да ваш глас није одмах стигао до Њега. Напротив, чак и пре него што сте завапили, Он је знао да ћете тражити Његову помоћ. Међутим, будући да не видите ван онога што је очито и не знате како Бог управља светом, желите да се ваш захтев испуни попут муње. Али то није оно шта Господ жели. Он тражи ваше стрпљење.
Најтеже је опростити ономе ко се никада није покајао, а понекад нас највише повређује човек коме смо желели да пружимо руку помирења. Како да се ослободимо увреде која и даље боли, чак и када смо одлучили да опростимо? И можемо ли пронаћи мир ако чекамо да друга страна прва призна своју кривицу?
Најтежа духовна борба може нас сачекати у часу смрти, када непријатељ покушава да поколеба веру, пробуди очајање или нас наведе да се уздамо у сопствене заслуге. Преподобни Никодим Светогорац указује на четири опасна искушења за која се треба припремати док још имамо времена. Јер последња борба не почиње на самрти – за њу се припремамо свакога дана, кроз покајање, смирење и поверење у Божију милост.
Не бој се, јер Ја бејах мртав и ево сам жив. Ја сам власник смрти као и живота. Ја сам власник времена, као и вечности. Не бој се! Ва вијек вијека Ја сам жив. И ти ћеш бити жив са Мном. И сви они који Ми остану верни и не убоје се, биће живи са Мном. Не бој се, јер Ја сам - алфа и омега.
Често се молимо Богу да нам покаже пут, а у срцу већ имамо одлуку којом желимо да кренемо. Желимо Његову помоћ, али да ли смо спремни да прихватимо и одговор који нам се не допада? Свети Серафим Вирицки оставио је савет који нас подсећа шта треба да тражимо у молитви: „Тражимо помоћ од Бога... али не онако како ја желим, већ како Бог хоће.“ Како да препознамо вољу Божију и поступимо када се она не поклапа са нашим жељама?