Ко би био у стању да наброји чудна дела и распећа овога новога пророка и апостола, мученика и подвижника! Он је уистину душу положио за ближњега свога, по речи Господњој. Заједно са апостолом је говорио сваки дан: „Ко ослаби и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не распалим?“. А и оно друго: „Слабима био сам као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да какогод спасем кога“. Не само да је био архијереј и господар Црне Горе, већ и велики мисионар љубави Христове.
Реч, произнесена оцем нашим Тимотејем, патријархом Александријским, поштовања достојним. Он је саставио ову реч поводом празника Чуда архистратига Михаила, да би показао велику милост, даровану од Бога људима.
Лета Господњег 1998. у Петрограду се догодило право чудо. Пронађене су мошти преподобног Александра Свирског, које су комунисти сакрили 1918. године. У рендгенолошком кабинету судско-медицинске експертизе, за време молебана после завршетка идентификације моштију, почело је мироточење које је било праћено јаким благоуханијем. Свети Александар Свирски иначе је једини Новозаветни светитељ, коме се Господ јавио у сва Три Лица, као Старозаветном Авраму.
Научна заједница је поново усмерила пажњу на једну од највећих мистерија хришћанства - Торинску плаштаницу. Ново истраживање о овој реликвији, о којима се у последње интензивно извештава у светским медијима, показује да је плаштаница, којом је наводно након распећа умотано Христово тело, заиста датира из тог времена.
Тихвинска икона је симбол непобедивости вере Православне, подсећање да се победе не добијају само оружјем. Она је звезда која сија не само у Русији, него у целом православном свету. Са њом су повезана многа чуда, али и пророчанства о будућим временима.
Света Гора Атос, упркос спољној једноставности монашког живота, остаје место обавијено хиљадугодишњим легендама. Једна од њих је и тајна о невидљивим подвижницима, који ће служити Литургију на врху Атоса, пред сам крај света. Примивши на себе посебне дарове од Господа, живе у готово немогућим условима; преживљавају чудом Божијим, без склоништа, без одеће и невидљиви за људско око. Моле се целим срцем за читав свет и за све људе који су у невољи...
У манастиру Светог Дионисија на Атосу налазе се фреске које су најстарији потпуни прикази догађаја описаних у књизи Откривења. Произашле из многих легенди и оригиналних тумачења, оне приказују низ коначних удараца који ће задесити човечанство. Иако ове фреске датирају из 1560-1564. године, многи на њима виде нуклеарну експлозију, бомбардовања, тенкове, бацаче пламена и друге реалности модерног света.
Светог Мученика Вукашина Јасеновачког, кога данас прослављамо, сав народ српски поштује као Новомученика. Њега је, након свирепог мучења јануара 1943. године, заклао усташки зликовац Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије, иако је већ заклао више од хиљаду људи. А Вукашинове речи: „Ради ти, дијете, свој посао“, сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме.
Посетиоци из Русије, који су посетили манастир Светог Прохора Пчињског на југу Србије, били су запањени када су видели икону руског светитеља обученог у српску војничку униформу. Гледају икону и виде грб на униформи који није руски, већ српски. Узимају лупу и читају натпис: „Свети Јован Руски исповедник. Помоћник српског народа“. Шта ова необична икона значи и како је Свети Јован Рус повезан са Србијом?
Стигавши у Владимирску Саборну цркву у изградњи, застали смо код улазних врата, разговарајући о недавно омалтерисаним зидовима, као и о фрескама које би требало да се осликају у храму. Тада смо угледали чудо: на олтарском зиду видели смо слику Богородице са Богомладенцем, што је јасно показивало где Мајка Божија жели да се у будућој цркви ослика фреска посвећена њој и њеном Сину...
У време када су цареви владали, а хришћанство се ширило, један монах је имао визију манастира у ком молитва никада не престаје. Та визија је постала стварност у манастиру „бесаних“, а у неким манастирима ова пракса одржала се и до данас.
На Светој Гори Атонској има много савршених пустиножитеља, који живе на непрoходним местима и у најдубљим пустињама, по целом Атосу, у горама, у долинама и у провалијама, где људи мало пролазе. Они живе по пећинама. Одежда је на њима од старости у ритама, те иду полуголи, а неки обрасли длаком. Хране се травама и зељем, док неке храни сам Бог. Од људи се крију, мало коме се показујући.
Цео мој живот преокренуо је једним погледом старац Пајсије! Са таквом љубави и болом ме је погледао, да сам ја одједном, разумеш, потпуно јасно, схватио какав сам ја шљам! Као да сам видео живог Христа и схватио да ме је Он увек чекао... И тако ми је постало горко за све што сам радио у свом развратном животу – речима се не може објаснити!... Кући се пред његовом фотографијом молим као пред иконом и верујем да се и он заиста моли за нас немарне пред Богом.
Ја сам први пут чуо за оца Јована када ми је било дванаест година, за вријеме свога учења у гимназији. Ја и сви моји другови замишљали смо га некако неземаљским човјеком, окруженим некаквом тајанственошћу, а у народу и новинама говорило се да у сјеверној престоници Русије живи свештеник - чудотворац, око кога се народ масовно сабира, добијајући исцјељења од његове молитве.
Реч „светац“ обично се повезује са сликом старца, вештог у посту и молитви. Истовремено, данас је тешко замислити светитеља који би јео траву поред дивљих животиња и тако живео годинама. Ипак, такви примери светаца постоје. Због чега су се они подвизавали на такве начине и да ли се то и данас практикује?
Свети владика Николај је забележио да је Свети Севастијан, као највећи српски мисионар модерног времена, задужио сав српски народ, нарочито Србе у Америци. У свом мисионарском раду прешао је Атлантски океан 15 пута, 10 пута Тихи океан, три пута је доживео бродолом, а много пута је боравио и у Србији, и то све оним саобраћајним средствима 19. века. Свети Севастијан својом ревношћу подсећао на Светог апостола Павла, „апостола незнабожаца”... Америку је прокрстарио: проповедао је Србима, али и другим народима, богослужио, држао предавања, па је као плод тог његовог рада подигнута и прва српска црква у Америци, посвећена Светом Сави и освећена давне 1894. године. И овај датум је ушао у историју Православља на америчком тлу.
Пре 14 година на данашњи дан упокојио се у Господу Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски господин Павле. Овом приликом износимо један пример његовог држања пред силницима овог света, који говори и о његовој храбрости и доследности да одбрани своју Цркву и своју веру.
Понекад прођу и године, али старе увреде нас једнако не напуштају, цепајући наша срца... Могло би се помислити да је то природна људска особина, али колико је она природна са хришћанске тачке гледишта? Шта у ствари човек треба да памти, пролазећи кроз тешка искушења и невоље које нам често Бог шаље на нашем животном путу?
Оно што посебно карактерише манастир Ватопед је да се у њему налази и чудотворна икона Панагиа Есфагмени, коју је ножем посекао разјарени монах, а из ње одмах потекла крв. Богородица се након тога монаху јавила речима: „Опроштен ти је грех, али твоја рука остаће црна и беживотна до краја твог живота и неће се распасти ни после твог упокојења“. Након његове смрти и ексхумације, рука му је и даље била црна, а ткиво нераспаднуто. Од тада се рука чува у стакленој витрини испод иконе Богородице, која се налази у припрати капеле Светог Димитрија.
Без обзира на тренутну ситуацију, Косово и Метохија остаће српски заувек. Да је то воља Божија, сведочи и следеће чудо Светог Јована Руса, ратника и чудотворца, једног од најпоштованијих светитеља у Грчкој, чије се мошти налазе у цркви на Евији, коју је недавно спасао од пожара. Он се приказао грчким верницима у мају 1999, и облачећи униформу српске војске, рекао: „Морам у Србију. Браћа наша тамо су нападнута, само због свог Православља, због своје вере у Сина Божјег. Христос наш тамо опет крвари."