Kоликo је велика љубав пресвете Богородице, говори прича о једној руској монахињи, коју је посведочио њен духовни отац по њеној жељи, након њеног упокојења. Њу нам је је пренео руски владика Алимпије.
Живот често зна бити тако пун изненадних, како трагичних, тако и радосних обрта да људи, када о томе слушају или читају, не могу а да не помисле да су такви догађаји могући само и једино Божијом вољом и промислом. Никакав ум људски, ма колико генијалног човека, није у стању направити такав животни сценарио као што то може човекољубиви Бог.
Једном је мој духовни отац, старац Јефрем Аризонски, имао страшну визију, о којој нам је он лично говорио више пута. Описаћу вам то виђење управо онако, како сам чуо од Старца Јефрема.
Причам о овом догађају, не само уз знање и сагласност моје парохијанке, већ на њен захтев: „Нека мој пример помогне људима да схвате шта су „ситнице“ и како „мале“ ствари, неспремност за разговор и опраштање могу да утичу на људске односе, због чега могу и доживотно да се кају“. Дакле, испуњавам њен захтев.
Никада до наших времена није православним хришћанима било лакше да се упознају са богатством своје православне вере. Обиље теолошке, светоотачке, агиографске литературе представља својеврстан универзитет који у сваком тренутку стоји на располагању свакоме. Међутим, чини се да најлакше за душу приањају приче из свакодневног опитног живота светила Цркве Христове, али и такозваних обичних људи.
Постоји стара легенда која упечатљиво казује зашто понекад наше молитве бивају бесплодне. Неком старцу, који се много молио и често бринуо о људским гресима, учинило се чудним зашто се понекад дешава да људи иду у цкву, моле се Богу, а ипак и даље живе лоше... “Господе, мислио је он, да ли ти одговараш на наше молитве? Ево, људи се непрестано моле, да би живели у миру и покајању, а никако не успевају. Није ли можда сујетна њихова молитва?“
Некада давно, наши стари су придавали не мали значај томе ко из какве породице потиче. Чули смо и за изреке: „Какав отац такав син! Каква мати таква кћи!“... Али били смо млади, нисмо их разумевали нити су нас интересовале. Замерали смо родитељима прилично ствари све док нисмо добили сопствену децу и почели се понашати као и они, користити исте методе у жељи да нам деца „буду људи“.
Христос је својој Цркви дао непобедиво оружје и моћну заштиту за одбрану вере, и избављање од свих замки ђавољих. Ово су примери колико је Крст страшно и снажно знамење према свима видљивим и невидљивим непријатељима, чувар од свих превара, заседа и напада ђаволских.
Вредност је да верујемо у најбоље намере Европе, чија смо зла видели, али да не верујемо у Господа, Којег видели нисмо, али чија добра живимо? Вредност је да пред Дечане станемо као пред туристичком знаменитости, а не пред домом? Да на иконама не познамо никога свог? Е, па, једина европска вредност за коју ћу се довека борити су опанак, она дивна капа прађедовска са четири оцила и гусле!
Црква је неисцрпни извор чуда. Узима воду и она постаје освећена, узима хлеб и вино и они се претварају у Свето Причешће. Узима човека као глину и чини га богом. Међутим та чуда многи не виде. Јер, ако би их видели, не би омаловажавали ни мрзели Цркву Христову, него би је волели и поштовали. И не би говорили о њој са презиром као што то говоре.
О дивним случајевима брзе помоћи Божије верницима кроз призивање имена Божијег већ је много речено и писано. Као што је у давна времена света Јустина, која је у име Исуса Христа побеђивала демонска лукавства, тако данас верници прву помоћ добијају призивањем имена Господњег. Али једно је када читате житија светих, а сасвим друго је када се нађете у сличној ситуацији.
Човек се састоји из два дела – душе и тела. Ми хранимо своје тело, али душа остаје гладна. Главна храна за душу је Јеванђеље. Не заборављамо да увече напунимо мобилне телефоне, али смо склони да заборавимо нашу душу. Када читамо Јеванђеље, добијамо благодат. Једно поглавље ујутру нас пуни милошћу за цео дан, чинећи га потпуно другачијим.
Када сам чуо ову причу, дотакла ме до дна. Дванаест година уложеног труда, времена, новца и не одустајања упркос томе што ваш рад никоме није потребан осим вама самима, али га и даље обављате. А онда једног дана спасите 81 живот... Фраза „Чини шта мораш“ у Православљу поприма посебно значење и дубину. Ова прича говори о невероватној унутрашњој снази и личном духовном достигнућу једног човека.
Монах Софроније више од десет година болује од терминалне болести моторних неурона. Комуницира са компјутерским системом који му омогућава да пише очима. Иако прикован за кревет овај монах теши, охрабрује, крепи и подиже све - болесне и здраве, неверне и верне... Ево његових речи!
Носити Христов крст, изругивање, понижење, исмевање и трпети недаће, мало ко може. Али ево човека Божијег, нашег савременика „лудог Христа ради“. Тек пошто се упокојио, људи који су га познавали почели су да размењују приче о њему и закључили да међу њима није био лудак, већ велики светитељ који је такав могао постати само великом благодаћу Христовом.
Ако нека изгубљена душа пронађе Христа, онда га она воли неизрецивом љубављу. Као што је записано у Јеванђељу: „Опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала; а коме се мало опрашта има малу љубав.“
О животу и подвизима јуродивог човека Божијег, светог Гаврила грузијског, до сада је много речено. Међутим, увек нас задиви неки нови догађај. Јавио се у крчми младом човеку, алкохоличару и коцкару од којег су сви дигли руке због његовог развратног живота. Старац је захтевао да му у највећу криглу наспу пиво и вотку, испио је, мало проплесао, пришао младићу, шапнуо му нешто на уво, затим отишао. Али то што је чуо шокирало је младића и комплетно му променило живот...
Одговор на нашу молитву треба тражити у ситним, свакодневним догађајима, у томе да већ скоро ишчезла храброст оживи топлим пријатељством, да нам племенитост неке непознате душе учини дан светлим и радосним. То је, ето, један од начина на који нам Бог помаже да истрајемо у патњи, да понесемо свој Крст и наставимо кроз живот...
У природи човековој је да лако и без размишљања прашта себи, оправдава своје поступке, проналази објашњења и све то како би продужио стање у којем се налази. То снисхођење себи увек се завршава оним познатим – е, од сутра ћу окренути лист. То истезање времена, како ствари стоје, кључни је узрок човекове духовне погибли док је његов главни инспиратор - непријатељ човеков од искони.
У сазвежђу чудотвораца и целебника Цркве православне, неугаслим сјајем сија лик светог чудотворца из рода српскога, Василија Острошког. И дан данас к њему притичу непрегледне реке људи. Сваки од њих у потрази за разрешењем своје боли, муке и несреће. Премноги су од свеца Божијега отишли непостиђени, многи од њих забележивши своју животну причу.