Да буде у свему воља Божија
„Да буде воља Твоја“ – нека ове речи Господње молитве, као умилни топли зраци сунца загреју наше биће, разливајући у њему благи мир и спокојни однос према свим незгодама и радостима живота, и крепећи нас за делатност која је наложена свакоме према његовом занимању и положају. Предати себе вођењу Божијем, сместити се под Његов топли, благи кров, у томе је главни услов срећног живота.
Бол се лечи љубављу – речи и поуке Светог Пајсија Светогорца
Човек који је бол претварао у молитву, жалбу у благодарност, а сваки сусрет у прилику за љубав. Његов живот није био прича о чудима, него једно велико, скривено чудо – трпљење, простота, милост. Није нас учио како да побегнемо од страдања, него како да га преобразимо у благослов. Није говорио много о љубави – он је љубав живео. У времену у којем је незадовољство постало навика, он је благодарност претворио у кључ за рај.
Христос је близу!
Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Када прогледамо срцем: Пут од чуда до вере
Постоји дубока разлика између гледања и истинског виђења. Може човек добити вид – а остати у мраку. Може гледати, а не видети сунце у срцу. Може доживети чудо, а не познати Онога који чини чудеса. Прича о исцељењу слепорођеног човека, коју данас слушамо на Литургији, открива нам тајну: пут од таме није само пут ка светлости, већ ка веровању, ка личном сусрету са Христом.
Најлепши пољубац словенске душе: целив Кирилу и Методију
За разлику од данашње генерације, која и поред предивног српског језика олако и без икакве потребе усваја речи страног порекла, величина наших предака види се и у томе што се нису језички поклонили ни грчким ни латинским мисионарима, него су хтели да певају Богу на свом језику. Тако се уз многовековне усклике "Алилуја" и "Кирие елеисон", у црквама милозвучно заорило и наше "Господи помилуј". Тиме се, захваљујући двојици браће Светитеља - Кирилу и Методију, словенски језик изједначио са јеврејским и хеленским, јер се уздигао до олтарских висина.
Ћирилица се пише срцем
Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана: од римокатоличког клира, грчких фанариота, отоманских исламиста, аустроугарских власти и фашистичких окултиста, комунистичких диктатора, док је данас, услед демократских права мањина, завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Треба да знамо: ћирилица се пише срцем. Ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо.
Беседа о крајњој победи добра
Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова.
Како су мошти Светог Николе Чудотворца нашле пут до Барија?
Са Истока, где је све почело, до Запада, где је све постало питање моћи. Између молитве и мача, мошти Светог Николе постале су мета не освајача, већ верника - и оних који су се таквима само звали. Док се море љуљало од весала и интрига, светиња је путовала. Али да ли је заиста стигла тамо где је највише чекана?
Свети Јован Богослов: Апостол Љубави и Чудо Праха са Гроба
У свету опседнутом спектаклом, где се траже велики докази и драматични призори, једна тајна се открила тихо, без помпе. Није било грмљавине нити пламена с неба. Само гроб, а из гроба – нешто неочекивано, нешто што није било само земља. Нешто што измиче нашим уобичајеним представама и речима.
Крст, светлост, нада: Знак који не пролази
Данас Црква прославља појаву Часног Крста над Јерусалимом – догађај који није био само чудо на небу, већ дубок одговор на људску сумњу. Усред раздора и духовне пометње, док се истина о Христу доводила у питање, на небу се указао Крст – не као претња, већ као знак љубави, светлост која се пружила преко целог града. И ако тај Крст данас не видимо телесним очима, можда га ипак можемо препознати – у тренуцима милости, у снази праштања, у дубоком осећају да нисмо сами. Јер ако је небо тада било отворено – зашто не би било и данас?
Кроз пепео до Бога: Дубина вере и страдање Светог Јова
Када се све уруши, када не остане ништа што је некад чинило живот, тада се показује у шта је човек заиста веровао. Није вера оно што се исповеда у данима светлости, већ оно што остаје када све утоне у таму. У тишини страдања рађа се дубље разумевање - не кроз одговоре које добијамо, већ кроз поверење које одлучујемо да дамо. Не побеђује онај ко све разуме, већ онај ко и у тами остаје окренут лицу Божијем.
Више од речи: Шта значи кад Бог ћути
Тишина која понекад као да одзвања са висине неба није знак заборава, већ најдубљи говор поверења. У њој се крије пут који срце води душе ка дубљем сусрету са Љубављу. Бог није Бог буке, већ Бог тишине – и у тој тишини открива се више него у свакој речи. Како чути и разумети тај тихи шапат који испуњава сваки неми простор?
Портрет душе
Почнимо са духовним сликањем! Сликар је Христос, а Његова четкица ‐ Дух Свети. Припремимо душу за тај живопис, тако да она, као чисто и ново платно, буде у стању да прими на себе све ‐ и најтананије линије, и најнежније боје и сенке. Када Господ опази душу очишћену покајањем, онда Он почиње мало помало, сходно њеној чистоти, да Духом Светим обнавља на њој црте Свога образа, сенке и боје Свога подобија.
Цена лажне слободе: Ропство без окова
У свету у којем се слобода мери степеном прилагођености и глас других постаје судија савести, човек све чешће живи унутар невидљивих зидова. Ропство више није ствар ланаца и окова, него страха од туђег мишљења, лажне захвалности и сентименталности према ближњима која укида правду. Најдубље ропство није у ономе што нам свет чини, већ у ономе што му добровољно предајемо – вољу, истину и лице. Ако више не знамо коме служимо, коме се онда клањамо?
Када камен проговори: како је један човек одбранио веру народа
Постоји место где болесни устају, а лекари немо климају главом. То није болница, нити храм на углу - то је стена у Острогу, у коју је уграђена једна душа што и даље дише за све нас. Свети Василије Острошки је исцелитељ који не пита ко си, него шта те боли. Али он је и бранитељ истине који се није повукао ни пред мачем, ни пред лажју. Његова молитва и даље лечи, не само тело, него и срце које је изгубило наду.
Речи су огледало срца
Реч открива човека више него што човек жели да покаже. Она не само што описује друге, већ разобличава онога ко је изговара. Кроз реч се срце прелива, и све што је у нама - и светлост и тама - излази напоље. Ако реч може и да лечи и да рани, да оправда или осуди, није ли време да се запитамо шта наше речи сведоче о нама?
Живот на земљи – туга или благослов?
Живот на земљи није ни казна ни случајност, него дар који је исткан од радости, туге и наде. Ниједна радост овде није савршена, али ниједна туга није без смисла. Смрт не представља пораз, већ прелаз – не увек лак, али отворен за свакога ко је у срцу пожелео вечност. Љубав која је овде започета не мора се угасити, ако је уткана у заједницу са Богом. Шта значи живети тако да ни радост ни губитак не буду крај, већ пут ка ономе што не пролази?
Више од обичаја: значај молитве пре оброка
Размишљате ли икада о путу који храна пређе до вашег стола? О томе ко ју је припремао и са каквим мислима? Руски духовник, Свети Серафим Вирицки, имао је снажне речи о овоме, повезујући наш однос према храни, молитву и нашем здрављу. Упозоравао је: "Колико често се разболимо зато што се не молимо за време оброка. Раније се све радило са молитвом на уснама, а сада се храна често припрема и уз богохулне речи..." Његове поуке откривају зашто је молитва пре јела много више од обичаја.
Свето Причешће: Кључ за живот у Христу
У срцу хришћанске вере лежи тајна Евхаристија, позната и као Свето Причешће. Овај свети чин, установљен од стране Самог Господа Исуса Христа на Тајној Вечери, представља Његово живо и нераскидиво јединство са верницима. Христове речи, "Ако не једете тело Сина Човечијег и не пијете крви његове, немате живота у себи" (Јн. 6:53), одјекују кроз векове, подсећајући нас на Његову бескрајну љубав и жртву за спасење човечанства. Кроз примање Тела и Крви Христове, хришћани се сједињују са Њим, примајући духовну храну и опроштај грехова, као залог за живот вечни.
Зашто је важно да научимо да опростимо себи?
Многе су ситуације у којима човек и поред исповести, проводи године прогоњен сенком прошлости, осећајући кајање због почињеног греха, плачући ноћима и себе доводећи до очаја. Ако не научимо себи да опростимо на хришћански начин, како ћемо моћи истински да опростимо другима? Јер ниједан грех није кобан док у души гори искра покајања и наде у бескрајну милост Божију.