Старац Јосиф Исихаста: "Бог вас чује чим Му се обратите. Али, Он не размишља као ви. У великим искушењима Господ вас љуби, Богородица вас љуби, сви Свети вас хвале, а Анђели вам се диве. Дакле, ако желите да окусите љубав Христову, издржите све што дође, сваки тест који Господ стави на вас. Али, када све прође, испунићете се радошћу. То је, уистину, пут и ја, који вам ово пишем, сведочим истину из сопственог искуства."
Милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
Скоро да нема човека који није чуо за ону стару добру изреку да је у добру лако добар бити, а да се на муци познају јунаци. Управо свака тешка ситуација или сусрет са, како ми то кажемо, тешким, незгодним људима. и није ништа друго до порука Божија да нам је то прилика да покажемо колико заиста вредимо.
Свештеник Пјотр Иванов дуги низ година бави се ангелологијом. Предаје догматску теологију на Универзитету Светог Тихона и служи као ректор храма Светог Сергија Радоњешког у Гољанову. Отац Петар зна за тајанствена духовна бића – представнике светлих и тамних сила не само из књига: са некима од њих је морао да се сретне лицем у лице.
Ћирилица је у српском народу од свог настанка прогањана: од римокатоличког клира, грчких фанариота, отоманских исламиста, аустроугарских власти и фашистичких окултиста, комунистичких диктатора, док је данас, услед демократских права мањина, завладао дух самоцензуре, па сами истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико јавно не забрањује. Треба да знамо: ћирилица се пише срцем. Ћирилица је душа српског народа. И постојаће све док и ми постојимо.
Бити Христов следбеник није лагана ствар. Уједно, много пута није ни посебно радосна ствар. Мучени смо сопственом природом, која се опире и не жели да прати Христове заповести, али, такође, мучи нас и непријатељ људског рода, који константно поставља препреке у свакодневици. Ипак, Бог нам је обећао да нас никада неће оставити, нити заборавити, тако да можемо слободно да се радујемо у Њему, ма какве недаће да нас опкољавају.
Царство Божије је присутно у свој својој пуноћи у сваком детету, али се са годинама, уплашено нашим безбожјем, сакрило негде дубоко у срцу. Христос нам је поставио важан услов за спасење – да васкрснемо у себи дете које смо убили, да поново уђемо у ону исконску чистоту и лепоту коју смо својим животом дискредитовали.
Често се каже да је „све Божја воља“ - укључујући болест, рат и слично. Да ли је онда потребно лечити се или, на пример, бранити своју земљу, јер би то значило деловати против воље Божије?
Током године православни верници посте петком и средом. Петком, то знамо зашто – због Христове смрти на крсту. Зашто и средом? Због издаје. Христос је разапет у петак, а Јуда се решио да га изда у среду. Отишао је тамо где треба и понудио своје услуге коме треба и за то му је обећано колико треба, по тадашњој тржишној цени.
У свом земаљском животу буди спреман у сваком тренутку да Господу поднесеш рачун. Пази на душу своју и дневно прегледај своју савест; испитуј чистоту својих мисли, твојих намера, каже Свети Јован Шангајски и поучава нас следећом причом.
Замислите кућу у коју сваки дан власници довлаче све што могу. Неопходне и непотребне ствари и свакакво смеће. Све је мање простора - све више смећа. Дакле, пост је чишћење у таквој кући. Збогом неразумљивим типовима са ТВ-а, интернета и свих места одакле их доводимо у кућу наше душе. Смеће, сујета, осуде и празне приче - у смеће. Чистимо и сређујемо да бисмо направили места за најдрагоценијег и најважнијег Госта у нашем дому – Господа Исуса Христа. Само Њему је овде место.
Међу безбројним религијама овога несрећног доба, сад смо добили и најновије вјере невјерних: еко-религију у разним њеним пројавама. Док патријарх Цариградски, кога је Ал Гор одликовао титулом ”зеленог” патријарха, тврди да је брига за планету продужетак свете Евхаристије, у додворавању паганима папа Фрања отишао је далеко даље, учествујући на миси на којој олтар каде жене, шамани полажу руке на болеснике да, тобоже, преузму болести и да их пренесу на пилиће које, на крају, жртвују маја божанствима. Миса се завршава ритуалним плесом као начином комуникације са ”боговима”, а папа ставља кип Пачамаме, ”Мајке Земље”, у олтар храма Светог апостола Петра...
Данас је Видовдан! Какву нам благовест, какво Јеванђеље јавља данашњи велики, свети и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног светитеља Божјег Светог Цара Лазара. Он на тањиру носи главу своју. Куда Свети Кнеже? – У Небеско Царство. Дошао је дан када немањићка Србија полаже свој страшан испит, дан – када Свето Јеванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје српске голготе.
Да ли желиш да разумеш да ли човек има веру или неверу? Ако осећаш топлину да долази из њега – из његових очију, из његових речи, из његових поступака – буди сигуран да је вера у његовом срцу. Ако опет, осетиш хладноћу која излази из целог бића његовог, то значи да он нема веру, без обзира шта ти он говорио.
Ни у чему се човек не вара толико као у љубави. Зато, хајде да видимо који су знаци љубави према Богу, како не бисмо имали само лажни сан о љубави, уместо саме љубави.
Подржимо свој народ где год да је, подржимо га у праведној борби и у Црној Гори и данас на Космету, јер то јесте Љубав и љубав према свету, све друго је лаж, обмана и лажемо себе ако мислимо да волимо цели свет и мислимо да шаљемо љубав другима, а не волимо прво свој народ и не подржавамо га, посебно ако је још и у праведној борби!
Трик је сложен и мистериозан, али престаје да задивљује чим сазнате његову тајну. Чудо је једноставно и отворено за све очи, али оно не престаје да буде задивљујућа тајна и остаје заувек у сећању људи. Ако је Исус Христос Син Божији, онда је и сам Бог. И ако је Бог, онда, у било ком тренутку може да створи било шта, као што је некад створио читав овај огромни свет са планинама, рекама, шумама и звезданим небом изнад њих.
Да ли су ове катастрофе и ратови случајност, или су знак нечега дубљег? Да ли се човечанство коначно сусреће се са последицама сопствених грехова? Ни све ове несреће, знане и незнане, данашњег залуђеног човека не могу да опамете да схвати сопствену немоћ. Погордили смо се и поверовали да човек може све, и да нам Бог није потребан. Ипак, бар ми православни, колико год да нас је мало, и свакога дана све мање, морамо да будемо свесни да је Господ близу (Флп. 4, 5) и да се крај приближава.
Нема тог православног хришћанина који на почетку свог живота у Христу није био дариван изобилном благодаћу Божијом, која је уносила велику радост. Исто тако, скоро да нема хришћанина кoји, после првих месеци благодатног озарења и радости, није почео да мало по мало губи ту радост. Шта да учинимо да свагда будемо у радости…?
Колико пута смо чули од људи који ни у руке нису узели Јеванђеље, а камо ли да су га читали, речи Христове како „није гријех оно што улази у уста, него оно што из њих излази“. Те речи њима су врхунски аргумент против поста и веома је распрострањен у народу коме, иако крштеном, Јеванђеље ништа не значи.